Po nalogu ljubavi - Ispovest Titove udovice (4)

Za ljubav svako mesto na svetu je raj - govorio je Tolstoj.

Za Tita i Jovanku ta rajska mesta bili su Beli dvor, vila u Užičkoj 15, lovišta. Mnogo je onih koji su se, posle Brozove smrti, utrkivali da što pikantnije opišu rađanje ljubavi između vremešnog maršala i njegove, 32 godine mlađe sekretarice.

Ali, sem gole ljubopitljivosti i povređenosti otpuštenih Titovih majordoma, tu uglavnom ničeg drugog nije bilo.

Ako bi, međutim, iz šume takve “literature” trebalo nešto izdvojiti, onda je to kazivanje Milovana Đilasa. Čini se da niko kao on nije objasno genezu Jovankine udaje za Tita. Kao jedan od najbližih Titovih saradnika, Đilas je, bar po oceni autora ovog teksta, dao najsuptilniju analizu ove zagonetne i tajanstvene ljubavne romanse.

Posle smrti Zdenke Paunović, Titove ratne drugarice i sekretarice, koja je umrla 1946. “nova žena, nova ljubav”, kaže Đilas, “mogla se naći jedino u Titovoj okolini, već i zbog toga što su Titovo kretanje i druženje bili skučeni, pod stalnom budnošću straža i službi koje nisu samo čuvale njegov život i pomagale mu u najuzvišenijem poslu, nego videle u njemu oličenje partijskog heroja i morala”.

- Ta žena - kazuje Đilas - bila je Jovanka Budisavljević, zadužena za vođenje njegove kuće i njegovog domaćinstva. Zadužena da vodi brigu o svim onim bezbrojnim nepredvidivim sitnicama i potrebicama, koje život zahteva i u mnogo jednostavnijim i skromnijim uslovima nego što su Titovi. Jovanka se, svakodnevno, i bez određenog radnog vremena, kretala u neposrednoj Titovoj okolini. Pripadala je, po dužnosti, najužem telesnom obezbeđenju, u ličnoj pratnji.

Bliskost između Tita i Jovanke, po rečima Đilasa, uspostavila se, najverovatnije, već 1946. godine.

- Do tada, do Tita - kaže Đilas - Jovanka nije imala ljubavnika. Jovanka je tada bila u 22, a Tito u 55. godini. Jovanka je bila upadljive lepote. Ali lepote zdrave, rasne, srpske - crna kosa, bela put. Bez koketnosti, ali ne i bez ženstvenosti - ženstvenosti prigušene, poput kaluđerica ili seljanki koje su se obrekle mužu i deci. U oficirskoj uniformi, koju je uvek nosila, jer je uvek bila na dužnosti, izgledala je viša - u stvari je višeg srednjeg rasta. Tada je bila vitka, veoma vitka, s opasačem i u utegnutoj uniformi. I tada, pod naherenom “titovkom”, isticala se njena bujna a svilasta kosa - nikad nisam video tako raskošno lepu kosu. I krupne tamne oči, nad preplanulim, blago rumenim licem - oči iz kojih su izbijali strpljenje, pažnja i odanost.

Đilas ističe da je Jovanka odmah primećena, kako zbog svog izgleda i držanja, tako i zbog svoje neizostavnosti gde god je Tito putovao ili boravio. Kad je Đilas na to jednom prilikom skrenuo pažnju Koči Popoviću, ovaj je rekao:

“Pa zašto ne - to je sasvim prirodno...”

- Najviša Jovankina kvalifikovanost bila je njeno besprekorno držanje kao vojnika, njena bespogovorna odanost partiji i komandama - kaže Đilas. - Ne samo kod Tita, nego ni kod ostalih visokih funkcionera, nije mogao služiti niko s nerazjašnjenom prošlošću i bez svestrane provere... Pa, ipak su se javljale pomisli, sumnjičave i vragolaste, da je služba bezbednosti, ne slučajno, odabrala i namestila Jovanku kod Tita. Odabrali i doveli čestitu i politički proverenu, a povrh svega i lepu devojku i smestili je uz nj - pa nek priroda čini svoje. U šali, i ja sam nekad zadirkivao Rankovića - dakako pošto se Tito oženio Jovankom, pa već u takvim šalama nije moglo biti ničeg zazornog - da li su njegovi udbovci udesili da se Jovanka nađe uz Tita. On je to poricao, s vragolastom neupornošću.

Đilas naglašava da je takav odnos između Tita i Jovanke, do njihovog venčanja, bio “mučan i razoran, naročito za Jovanku”.

- Nigde, nikad se ona nije pojavljivala izvan kruga lične Titove pratnje i svojih dužnosti. Mnogo puta smo je viđali, kad bismo se zasedeli kod Tita, kako s Titovim pratiocima dežura satima u nekom predsoblju - dok on ne pođe na počinak. U takvim uslovima surevnjivost i nepoverenje osoblja prema njoj bili su neizbežni. Njena bliskost s Titom mogla se tumačiti na sto načina - ni jedan način povoljan za nju - karijerizam, udvorištvo, podmukla ženska raskalašnost, zloupotreba Titove osamljenosti, koristoljublje... Dešavalo se da je drugovi iz obezbeđenja - iz zlonamernosti ili sumnjičavosti - prisiljavaju da prva jede jela koja je, u svojoj domaćinskoj i ljubavničkoj nežnosti, pripremala za Tita.

I takav odnos, “pun zaziranja, zajedljivosti i zavidljivosti”, trajao je, po rečima Đilasa, punih šest godina.

- Tito je za Jovanku bio partijsko i ratno božanstvo kome su svi bili dužni sve da žrtvuju - kaže Đilas. - Ali, ona je bila žena koja je spoznavala Tita i kao muškarca i zaljubljivala se sve predanije u njega. Doista se sve to vreme držala s ćutljivom, nenametljivom strpljivošću, nikad ispada, nikad suvišne reči, nikad preglasnog zvuka. Rešena da sagori neznana i nepriznata kraj božanstva o kome je sanjala, kao i tolike druge, i kome je jedino mogla pripadati, kad ju je već odabrao.

Đilas smatra da je presudan trenutak da se obnaroduje Titova i Jovankina veza - bila Titova bolest. U proleće 1951. godine Tito je dobio opasan napad žuči. Nastala je trka lekara i funkcionera u njegovoj vili u Užičkoj 15.

- U Titovu spavaću sobu upali smo Ranković i ja - kaže Đilas. - Tu negde, bio je i Kardelj. Tito se previjao na postelji, u grčevima - kratkotrajni jecaji su se smenjivali s gubljenjem daha. Upitao sam ga nešto suvišno i besmisleno - kao i obično u takvim trenucima. Uzvratio je s jetkim bolom:

“Ne pitajte me ništa. To je užasno. Najbolje - ostavite me...”

Na stepenicama me srela Jovanka, na nju dotad u toj prilici, niko nije mislio, niti je primećivao. Ugušujući grcanje, zavapila je:

“Šta će biti druže Đido”?

To je bilo prvi put da se Jovanka obratila nekom članu Politbiroa. I dotad i otad - dok sam ja bio u rukovodstvu - ona se prema drugovima iz vođstva odnosila s poštovanjem i skromnošću.

Đilas ovako zaključuje:

“Jovankino staranje oko Tita u bolesti, upadljivo brižno i osobeno, učinilo je vezu između njih dvoje - i do tada očitu za sredinu oko Tita - neskrivenom i prirodnom. Uveče, uoči Titove operacije, posle večere smo zasedali - lekari i skoro čitav Politbiro - u salonu. Bila je tu i Jovanka - prvi put uzdignuta iz lažne i neprirodne uloge pratioca, tiha i pomalo postiđena...”

Pitali smo Jovanku Broz:

o Šta je istina u pričama da ste se za Tita udali po nalogu partije? Poslednji je tu tezu lansirao Miša Broz, Vaš pastorak.

Jovanka Broz: Ma, kad je to rekao, molim vas?

o Nedavno, u jednom austrijskom listu. Dok je o svom ocu imao vrlo visoko mišljenje, o Vama je govorio dosta pežorativno, čak uvredljivo.

Jovanka Broz: Nisam to znala i ne bih to komentarisala.

o Znamo da je ljubav kao mudrost i da se ne može saopštiti, ali, ipak, recite nam - zašto ste se udali za Tita?

Jovanka Broz: Zato što sam ga volela.

o A on Vas?

Jovanka Broz: I on je mene voleo.

o Da li ste bili ljubomorni na Tita? Spominjale su se neke mlade žene, umetnice...

Jovanka Broz: Ne.

o A on na Vas?

Jovanka Broz: To je trebalo njega da pitate.

DECA

- Titovi sinovi - kaže Đilas - nisu Jovanku ni marili ni voleli. Ali oni nisu bili ni s Titom u dobrim odnosima. Stariji Žarko divljao je po svome, a dečak Miša bio je uvrežen. Jovanka se brinula o dvema mladim sestrama i pomagala im da se školuju i izađu na put, ali nije za njih grabila, iako je bila u mogućnosti... Želela je da ima dece. Ali Tito se nije s tim složio - smatrao je da nema sreće s decom, a možda nije hteo da se time opterećuje. Jovanka je izgorela i usahla pored Tita.

(SUTRA: Progon iz Užičke 15)