Ispovest Titove udovice (1)

(Izvodi iz rukopisa knjige Vladana DINIĆA – “ŠTA MI JE PRIČALA JOVANKA BROZ”)

Jovanka Budisavljević - Broz, dugogodišnja prva dama Jugoslavije, Titova supruga i udovica, dugo je bila u žiži, pa u izolaciji (stvarnoj i medijskoj) do - kad je slovenački publicista Miro Simčič, u ljubljanskom državnom arhivu nenadano otkrio navodne službene beleške o razgovorima Titovih lekara, šefa njegovog kabineta Aleksandra Šokorca i ađutanta generala Marka Rupe, kao i Jovankine transkripte.

Razgovori su navodno vođeni u Igalu februara 1975. i otkrivaju “dosad nepoznate detalje i o odnosima Tita i Jovanke”.

Jovanka Broz je, predstavljena u vrlo ružnom svetlu, kao bolesno ljubomorna žena, koja je čak spremna da ubije Tita...

Sve te pikanterije iz života Jovanke i Josipa pretočio je Miro Simčić u knjigu "Tito bez maske"...

Mnogo toga je u knjizi "nategnuto", plod konstrukcije i ideje da se Jovanka, udovica Josipa Broza, predstavi kao "opasna žena", koja je želela, navodno, da vlada svima, pa i samim predsednikom Titom...

Delove te knjige opširno je prenosila slovenačka štampa, hrvatski tisak, a izazovu neprovernih, ali pikantnih činjenica, nisu odolele ni novine koje izlaze u Srbiji...

Jovanka, normalno, kao što i priliči, nije odgovarala na monstruozne priče, ali je posredno poručila da su sve to - izmišljotine...

Igrom slučaja, ili novinarske sreće, glavni urednik "Svedoka", svojevremeno, kao novinar "Večernjih novosti", avgusta 1993. godine imao je čast da, (uz nesebičnu pomoć svojih kolega Andreja Dornika, Jovana Kesara, ali i, sad, nažalost, počivšeg Žike Vujovića, dugogodišnjeg telohranitelja Jovanke Budisavljević-Broz, a posredno sa iskusnim DB vukom Cigom Čokićem i druga Tita) PRVI u svetu objavi seriju razgovora sa Jovankom Broz u veoma tiražnom feljtonu, i probije, ali i prekine 12-godišnju "zaveru ćutanja" najslavnije jugoslovenske udovice.

- O raznim pričama koja su kolale, istina šapatom, u javnosti, pričao sam sa Jovankom Broz.

- Mnogo od toga što, navodno ekskluzivno i senzacionalno, piše u knjizi "Tito bez maske" na osnovu "Dokumenata iz kutije br 36. u Slovenačkom arhivu", ali i u drugim “prljavim” i očito za to doba naručenim tekstovima, dotaknuto je u višednevnom razgovoru sa Jovankom.

Razgovarali i nekoliko dana se, zapravo družili, u kući Jovanke Čolak-Kilari, u Zrenjaninu, pa sam sad odlučio da tu Jokinu ispovest pretočim u zasad, samo neobjavljeni rukopis knjige “ŠTA MI JE PRIČALA JOVANKA BROZ”.

Deo rukopisa i delove dosad neobjavljenih razgovora s Jovankom, uz veliko razumevanje Đorđa Vukadinovića, urednika najčitanijeg srpskog portala NSPM, pokušao sam da pretvorim u aktuelnu priču za Novu srpsku političku misao, u više nastavaka, kaže Vladan Dinić, glavni urednik „Svedoka“.

***

Život je zanat koji se uči celog veka!

Milica Budisavljević, mati Jovanke Broz, svakako nije znala ni za Balzaka, ni za ovu njegovu misao.

Ali, često je govorila:

„Bogatstvo je kćeri prolazno. Treba biti skroman na sve što život donosi“.

Odrasla uz maćehu, „Lička pepeljuga“ kojoj su i kraljice zavidele, dobro je upamtila ovaj savet rano preminule matere. Pronašavši put od trnja do zvezda, i natrag, ona sad (tad kad smo pričali 69, danas 89, primedba autora) s mnogo godina života s pravom može da kaže da svaki čovek dobije određenu količinu sreće.

Neko je iskoristi,a nekome sreća donese nesreću!

Jovanka Broz rođena je 7. decembra 1924. u selu Pećani, Lika, godine u znaku strelca.

Posle svega što je preživela, ona može da kaže:

- Isplakala sam svoje suze. Ispila vino nepodmitljive sudbine. Primala i uzvraćala udarac. I ostala na nogama.

Na njezinom licu opet treperi dobro poznati osmeh. Samo u dubini njenih zenica može se, s vremena na vreme, primetiti odsjaj sete.

Titova udovica uspešno je okončala svoju unutrašnju dramu. Prelomila je. Taj utisak stekli smo razgovarajući s njom. Sreli smo se u kući Jovanke Čolak-Kilari. Bio je to lički porodični skup, u Ečkoj kod Zrenjanina. Kuća je bila puna ko oko. Atmosfera vedra, puna graje. Jovanka je sedela u čelu bogate sovre, odevena kao nekad. Svi su je nešto zapitkivali. Nudili joj da proba ovu ili onu đakoniju.

Za sve je ona bila samo njihova „Tetka Joka“.

o Mnogi se stide

Razgovor s Jovankom Broz protekao je spontano. Trajao je više sati u više dana... Titova udovica odgovarala je otvoreno, direktno:

Jovanka Broz: Od kako su me stavili u izolaciju, a ima tome podosta, ja sam, verujte, živela tako reći iz inata, prosto da dokažem onima koji su me progonili da ne mogu sa mnom tek tako, kao sa običnom protokolarnom lutkom. Kažnjavali su me i maltretirali da Bog sačuva, a da mi niko nikad nije rekao šta sam i gde pogrešila. Niko mi nije kazao - uradila si, Jovanka, to i to i zato moraš da ispaštaš. Ali, srećom, niko nije doveka. Imala sam živce, imala sam čelične nerve. A i Ličanka sam. Sad je drugo vreme, sve se promenilo. Sad bi mnogi od onih koji su me progonili voleli da u tome nisu učestvovali. Susrećem neke od njih - kažu da bi hteli sve da zaborave.

o Koliko Budisavljevića ima danas?

Jovanka Broz: Od najrođenijih imam dve sestre - Zoru i Nadu. Obe žive u Beogradu. Mati mi je rano umrla. Otac Milan stradao je za vreme rata. Imala sam dva brata, starijeg Maksima i Mlađeg Petra. Ni oni više nisu živi.

o Šta je sa Vašom kućom u Lici?

Jovanka Broz: Zapalile su je ustaše 1942. godine. Ja sam sa 17 godina otišla u partizane. Pobegla sam od ustaškog noža.

o Istorija se ponavlja?

Jovanka Broz: Nažalost. Ima mnogo sličnosti između onoga što se događalo 1941. I ovog sad. Mislila sam da do tog nikada neće doći. Vrlo je tužno kad život počneš i završavaš s ratom. I šta je nagore, ratuješ s istim ljudima.

o A rat počinje i završava suzama?

Jovanka Broz: U pravu ste. Mi ratnici najbolje znamo kakvo je rat zlo i zato ga je trebalo sprečiti svim silama.

o Po kome ste dobili ime?

Jovanka Broz: Moja baba po majci zvala se Jovanka. I meni su nadenuli njeno ime. Meni je lepo. Ja ga volim. Naš pop Slobodan Milunović mi je jednom rekao: „Gospođo Jovanka, vaše ime znači od Boga blagodet“.

“Tetka, ti bi mogla nešto da pojedeš. Ništa nisi jela”, prekida naš razgovor domaćica kuće.

Jovanka Broz: Dobro mi je ovo meso. Baš je dobro pečeno.

“Hoćeš li kiselu vodu”, pita sestričina?

Jovanka Broz: Ja ću čisto vino. Crno vino. Nikad vino ne kvarim s vodom. Tito je voleo belo. Ja crno. Od naših crnih vina za mene je najbolje crnogorski „vranac“.

o Otišla pre Čarnojevića

Nazdravismo svi. Dok se kucamo čašama Jovanka nas gleda u oči. Pogled dug i prav kao u strelca.

o Odakle su vaši stari?

Jovanka Broz: Moji potiču iz Metohije. Živeli su u selu Pećani, kod Prizrena. Podigli su se sa starog ognjišta još pre Čarnojevića. Odmah posle sloma Nemanjićke države. Preko Crne Gore i Hercegovine stigli su u Dalmaciju. Tu su se dugo zadržali. Posle su prešli u Liku, i opet sreli Turke. Zauzeli su jedan istureni kraj kod današnje Korenice. Tu su osnovali svoje selo i dali mu ime Pećani. Nazvali su ga tako da ih želja mine i da se ne ugasi sećanje na stari kraj.

o Dobro poznajete rodoslov svoje familije?

Jovanka Broz: E, to se u našoj porodici moralo znati kao očenaš. Sećam se i danas pesme koju su nas naši stari naučili. Ovako je počinjala:

Tu stadoše, oružje povadiše,

Svom ognjištu temelj

učiniše,

Pećani mu ime nadenuše...

o Koliko je bilo te braće?

Jovanka Broz: Iz Metohije pošla su tri brata, tako je to upamćeno u mom plemenu. Zvali su se Juriša, Filip i Budiša. Od prvog su nastali Jurišići, od drugog Filipovići, a od Budiše Budisavljevići. To je moja grana. Moji su se krvavo borili da pošto poto zadrže pravoslavnu veru. I to ih je skupo koštalo. Kuću su imali - to se zvalo stan - visoko u planini, u mestu Padalište. Tu je bila neka drvena koliba. Zemlja posna, krševita, izložena udarima jakih vetrova koji su znali da odnesu i ono malo oranice.

U biografiji Jovanke Broz, koju su, po njenom kazivanju, pripremili Tihomir Stanojević i Blaža Mandić, kaže se da je bratstvo Budisavljevića vremenom raslo po raznim krajevima Like. Tako se kao dalji Jovankini rođaci pominju Srđan Budisavljević, kraljevski namesnik i istaknuti političar, Slavica Kosanović, ministar i ambasador, Dragutin Prica, admiral u austrougarskoj vojsci - a preko njih i Nikola Tesla i potomci uskočke porodice Stojana Jankovića.

Jovanka Broz: Iz porodice Budisavljević bilo je dosta oficira i popova. Moja familija se prosto takmičila sa hrvatskom porodicom Rukavina, koja je bila u našem kraju vrlo ugledna. Uvek se gledalo koja će od ovih porodica više sablja pasati, tj. imati više oficira. Uvek su Rukavine nadmašivale Budisavljeviće za jednu sablju.

o Zapis o poreklu

o Kako je izgledala kuća u kojoj ste vi odrasli?

Jovanka Broz: Nju je godinama vodio jedan sluga. Tu je, valjda, i umro. Moji su putovali po svetu, dolazili i odlazili. Imali smo dosta zemlje, ali je od nje bilo malo vajde, jer je bila posna. Sećam se, kao dete, često sam se penjala na tavan naše kuće. Tu je bilo raznih predmeta, alata, oružja, koje su se sa raznih strana donosili. Bilo je tu bisaga, nekakvih posuda za vodu, pa pojaseva koje su muškarci nosili oko struka. Mogla sam satima da razgledam te predmete na tavanu. Prava je šteta što su našu kuću ustaše zapalile. Mogla je da bude mali etnografski muzej koji bi čuvao uspomenu na ljude što su sa toliko ljubavi i požrtvovanja brinuli o svojoj prošlosti. U toj brvnari, u planini, bila je jedna greda na kojoj je pisalo:

„Tu đe danas Arbanasi sude, tu je nekad Srbin carovao, i naš Budiša svijeta ugledao“.

Bio je tu još jedan zapis o kome se govorilo da su se naši stari Budaci „među sobom znali sarađivati“. Ja mislim da su stari Budaci, ta lička porodica iz koje potiče i zloglasni Mile Budak, prekršteni Srbi. I sad da vam ispričam kako sam sve to upamtila. Jednog dana poveo me je deda u planinu, na mesto gde je nekada bila ta brvnara naših predaka. Iskopao je iz zemlje jednu drvenu dasku na kojoj su bile ispisane te poruke. Deda mi je rekao: „Dijete, ovdje je bila ta naša kućica, a ovo su zapisi zbog kojih se i glava gubila. Bilo je to opasno do zla Boga“. Eto, tako su moji stari terali neki svoj inat.

Majka

O majci koju je rano izgubila Jovanka je pričala:

- Mnogo sam od nje naučila. Imala je razvijeni smisao za sve ono što je lepo i ja sam dosta od nje primila. Često nam je govorila da je bogatstvo prolazno i da treba biti spreman na sve što život donosi. Kao da je danas gledam: imala je pravilne duguljaste crte lica, dugu crnu kosu, zelene oči...

(SUTRA: S Titom u Drvaru)