Хрватско антисрпство и српско прохрватство

Константа у политици Хрвата у последњих сто година је антисрпство и антијугословенство, а у политици Срба прохрватство и пројугословенство

1. Увод

Међу српским интелектуалцима често сe води полемика око тога зашто Хрвати константно напредују, а Срби константно назадују. Разлози су многобројни, али се своде на идеолошку разину: и поред свих промена, константа у политици Хрвата у последњих сто година је национализам и шовинизам, а константа у политици Срба антинационализам и антишовинизам.

2. Пре Првог светског рата

Хрвати су крај XIX и почетак XX века започели антисрпским погромима: 1892, 1895, 1899. и 1902. у антисрпским демонстрацијама у Загребу и другим градовима Хрватске уништaвана је имовина Срба, а било је и жртава. Никаквих антихрватских демонстрација у Србији није било.

У јеку анексионе кризе (1908-1909) у Троједници (Хрватска, Славонија, Далмација) почео је (фебруара 1909) „велеиздајнички процес” против виђенијих Срба. Трајао је пуних седам месеци и само доказао невиност Срба. Процес је заправо био политичке природе и сврха му је била да Србе заплаши и ућутка. Никаквог суђења Хрватима у Србији није било.

Ускоро је почео и „Фридјунгов процес” (2–22. децембра 1909), који је у позадини такође имао антисрпство. И он је доказао невиност Срба

3. Први светски рат

Одмах на почетку Првог светског рата виђенији Срби у Хрватској, Босни и Херцеговини хапшени су и спровођени у затворе и логоре. То је било из „превентивних разлога”. Никакво антихрватско расположење у то време није постојалао у Србији.

4. Између два светска рата

Између два светска рата међу Хрватима је доминирала једна националистичка странка: ХПСС/ХРСС/ХСС. Међу Србима није доминирала ниједна странка, већ су били подељени на више странака, а међу њима није било ниједне антихрватске. Резултат таквог стања ствари било је формирање Бановине Хрватске (26. августа 1939). Хрвати су добили своју државу унутар државе, а Срби нису. Када су стварање „српске замље” бојажљиво предложили људи из Српског културног клуба, предлог је прошао скоро незапажено.

Стање духова у то време одлично описује књига др Михаила Станишића „Експанзионизам Хрвата и растојство Срба” (1999). Наслов те књиге могао би да се узме као сажетак целокупних односа Хрвата и Срба у последњих сто година.

Идеолошко расуло Срба било је главни разлог зашто су Срби неспремно дочекали геноцид у Другом светском рату. Они су учени да су им Хрвати браћа и никако нису могли да схвате зашто их сада воде на стратишта. Чак и када је први шок прошао, Срби су наставили да воде прохрватску и пројугословенску политику.

5. Други светски рат

У Другом светском рату Хрвати су се углавном прикључивали усташама и домобранима, а и једни и други су били антисрпски и антијугословенски оријентисани. Срби су се углавном прикључивали партизанима и четницима, а и једни и други су били (начелно) прохрватски и пројугословенски оријентисани. Четници су заступали идеологију српског вида југословенства, а партизани хрватског вида југословнства. У оба случаја, идеологије је била југословенство.

Иако су четници у НДХ често били задојени антихрватским осећајима због жеље за осветом због почињених стравичних покоља, они су начелно заступали југословенску идеологију: званично су били Југословенска војска у отаџбини. Њихова кокарда није била српска, већ југословенска: поред српског и словеначког грба, на њој је био и хрватски грб – шаховница. Немогуће је замислити да било који усташа – наводни четнички пандан – на капи носи српски грб (отсила). Четници су признавали краља Петра II који је био југословенски, а не српски краљ. Све је то стварало страшну идеолошку збрку код четника на терену.

Чак су и љотићевци били начелно југословенски оријентисани. Назив њиховог покрета је гласио: Југословенски народни покрет „Збор”. Та њихова југословенска оријентација није им нимало помогла да их прихвате Хрвати. Штавише, приликом повлачења, усташе су их убијале као и све друге Србе.

Два водећа хрватска војнополитичка покрета, усташтво и домобранство, била су националистичка и десничарска. Два водећа српска покрета, четништво и партизанство, била су интернационалистичка и левичарска. Четнике су предводили социјалистички идеолози (Драгиша Васић, Живко Топаловић и др.), а партизане комунистички идеолози (Јосип Броз Тито и др.). Чак и у условима махните антисрпске мржње, Срби су наставили да идеолошки буду југословенски и левичарски оријентисани.

6. Социјалистичка Југославија

Политика. Хрвати су после Другог светског рата наставили своју антисрпску и антијугословенску политику. Због антисрпства Андрија Хебранг је смењен. Ниједан Србин није смењен због антихрватства. Штавише, многи Срби су страдали, али не због антихрватства, већ звог просовјетског интернационализма. Међу ибеовцима било је највише Срба и Црногораца.

Хрвати су у социјалистичкој Југославији наставили да воде националистичку политику, а Срби интернационалистичку.

Хрватска антисрпска и антијугословенска политика дошла је до јасног изражаја 1966. када је смењен Александар Ранковић. Тада је разбијена јединствена југословенска обавештајна служба. За ту смену најзаслужнију су хрватски кадрови (нпр. Стево Крајачић).

Хрватска националистичка политика с тим се није зауставила. У Хрватској је 1971. букнуо масовни антијугословенски и антисрпски покрет (Маспок). Никакав сличан „маспок” није постојао у Србији. Иако су маспоковци смењени, њихове идеје су се оствариле у Уставу СФРЈ из 1974. Републике су добиле знатну аутономију, што је погодовало Хрватима.

Водећи иделози Маспока – Савка Дапчевић-Кучар и Мика Трипало – смењени су из националистичких разлога. На српској страни је у то доба смењена Латинка Перовић, председник СК Србије, али из сасвим другог разлога: због либерализма, тј. технократизма. Та чињеница јасно показује ко је ко и ко је какву идеологију заступао. Највећа иронија је та што Латника Перовић данас не увиђа оно што је очигледно: да је за распад Југославије примарни кривац хрватски национализам. Она сматра да је главни кривац српски национализам! Тај њен став представља израз најдубљег српског идеолошког посрнућа, потпуног српског мазохизма.

Док нас добар део Хрвата упорно већ сто година мрзе и презиру, водећи идеолози Друге Србије (па и Латинка Перовић) настављају да мисле да смо за то ми криви и да је хрватски национализам добар, а српски (непостојећи) није.

Филологија. Хрватска националистичка политика се огледала и на пољу филологије. Хрватски филолози су већ од шездесетих година XX века инсистирали на етничком називу језика. Водеће хрватске културне институције (нпр. Матица хрватска) и водећи хрватски интелектуалци (нпр. Мирослав Крлежа) објавили су „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика” (1967) у којој су захтевали да се двонационални назив језика „хрватскосрпски” замени једнонационалним: „хрватски”. Никакав „декларацијски покрет” у Србији није постојао. Српски филолози су само у „Предлогу за размишљање” изнели мишљење да ако се хрватски захтев усвоји да се онда и у Србији треба користити једнонационалини назив („српски”). У стварности само су Хрвати усвојили јенонационални назив. Они су свој језик свуда, осим у Уставу, називали „хрватским”. Срби су и даље свој језик називали „српскохрватским”. Тај назив је остао у употреби у Србији још много година после распада Југославије – све до Коштуничиног устава 2006. Чак и данас најважнија културна институција у Србији САНУ ради на објављивању „Речника српскохрватског књижевног и народног језика”. Тако нешто је назамисливо у Хрватској данас, као што је било већ и у СФРЈ. Ако чујете да се неки назови интелектуалац жали на српски национализам насмејте се томе као добром вицу.

Спорт. Као илустрација константног хрватског национализма могу да се узму и амблеми фудбалских тимова у Хрватској и Србији. Два највећа фудбалска клуба у Хрватској, Динамо и Хајдук, током постојања Југославије, а и сада, имала су на свом амблему националну ознаку (шаховницу). Два водећа клуба у Србији, Звезда и Партизан, нису имала ни тад, а ни сада на свом амблему националну ознаку (освила), већ интернационалну комунистичку црвену звезду. Та чињеница на микро плану илуструје једну појаву на макро плану: Хрвати већ сто година воде националистичку политику, а Срби већ сто година интернационалистичку.

7. Распад Југославије

Политика. Српска интелигенција је била толико заслепљена југословенством да је крајње неспремно дочекала распад Југославије. Насупрот њој, хрватска интелигенција, која већ више од сто година води националистичку политику, била је потпуно идеолошки спремна. Као што је др Михаило Стевановић одлично описао идеолошко расуло Срба пред Други светски рат, тако је у чланку „Распад Југославије и политичка неспремност српске елите на изазове распада” (1994) Зоран Обреновић одлично описао идеолошко расуло Срба током распада Југославије. И 1941. и 1991. Хрвати су деловали спремно и сложно, а Срби неспремно и нејединствено. Током распада социјалистичке Југославије поновила се ситуација из Другог светског рата. Хрвати су се борили са јасним националним и државним циљем, а Срби без јасног националног и државног циља. Срби су се борили и у јединицама ЈНА (са петокракама) и у четницима (са кокардама), дакле у две војнополитичке формације које су током Другог светског рата биле супарнице. Хрватски војни и политички фронт је био јединствен као што је то био и у Другом светском рату.

Спорт. Антијугословенско и антисрпско дивљање навијача Динама, тзв. Лоших плавих момака (Bad Blue Boys), на стадиону Максимир у Загребу током фудбалске утакмице Звезда-Динамо (13. маја 1990) може се узети као симболичан почетак краја Југославије. У Београду се у то време (а ни сада) нису могле ни замислити неке антијугословенске и антихрватске демонстрације. Паљење југословенске заставе, што се догодило на Максимиру, било је (и остало) незамисливо у Србији. Српско јавно мњење је крајње наспремно дочекало распад Југославије. Кривицу за то сноси српска интелигенција која је константно била прохрватски и пројугословенски оријентисана.

Музичка уметност. Српски уметници су такође неспремно дочекали распад Југославије. Већина њих је заузела пацифистички и антиратни дискурс. Са друге стане, скоро сви хрватски уметници сврстали су се уз националистичку, ратнохушкачку политику своје владе (Филм, Психомодо-поп, Прљаво казалиште, Тереза Кесовија). Док усташки певач Марко Перковић Томпсон може да напуни огромне концертне сале у Загребу и Сплиту и то преноси ХРТ, четнички певач Баја Мали Книнџа мора да се задовољи певањем по кафанама на периферијама српских варошица.

Филмска уметност. Филмски уметници у Хрватској су листом стали на страну национализма и почели да снимају антисрпске филмове. Филмски уметници у Србији су сви листом стали да омаловажавају српски ратни напор. Док су Хрватски уметници подупирали своје ратнике, српски уметници су своје потцењивали.

Популарна култура. Само се у Загребу 1991. могла купити празна лименка са натписом „Чист хрватски зрак”. У Србији се није могао замислити један такав хепенинг.

Филологија. Културни посленици и других струка показују исти идеолошки образац. Док хрватски филолози спроводе хрватску националистичку политику, српски филолози готово без изузетка настављају прохрватску и пројугословенску језичку политику. Хрвати своју филологију заснивају на језичким разликама. Стварају бројне „разликовне рјечнике”. Насупрот томе, филолози у Србији тврде – што је и исправно – да је штокавски језик један. То не само да је став званичне лингвистике у Србији, него на томе инсистира и алтернативни филолошки покрет – Покрет за обнову србистике. Он се појавио 1997. и заузео доста контроверзно место у српској култури. Он на први поглед делује великосрпски, али је заправо пројугословенски. Он сугерише уједињење свих штокаваца и то под српским именом. Тај пројекат не само да је лишен сваке политичке реалности, него је управо трагикомичан. Док Хрвати и Бошњаци презиру све српско, Покрет за обнову србистике предлаже ново „братство и јединство” са њима на језичкој основи. Тај Покрет је привидно великосрски, а заправо неојугословенски. Да иронија буде већа, он инсистира и на двоазбучју (равноправној употреби латинице и ћирилице) номинално код свих штокаваца, а фактички само код Срба. Док несрпским штокавцима (Хрватима и Бошњацима) не пада на памет да напусте латиницу и пређу на ћирилицу, Срби имају склоност даљег латиничења. Дакле, тај „српски филолошки програм” не само да даје аболицију за комунистичку политику латиничења Срба, него то латиничење чак и подстиче. Инсистирајући на двоазбучју, овај „великосрпски” покрет фактички оправдава, чак и подстиче превласт латинице код Срба. Дакле, савремена званична српска филологија, као и њена алтернативна грана, размишљају и даље у концептима југословенства и антинационализма.

8. После распада Југославије

После распада Југославије хрватска политика је наставила да буде оно што је и дотле била: антијугословенска и антисрпска. У хрватском Уставу стоји да је забрањено да Хрватска постане део неке нове Југославије или неког балканског савеза. Све је то изричито антијугословенско. У пракси, хрватска политика је жестоко антисрпска.

Филологија. Док у Хрватској царује језички национализам, у Србији он не постоји. Хрватски језички национализам видљив је у више сегмената.

Прво, у Хрватској филолози инсистирају да је Хрвати и Срби говоре два језика. Српски филолози тврде – што је и тачно – да сви штокавци говоре једним језиком, мада у њему постоје више варијаната. Но, та научна истина је табу у Хрватској. У њој влада догма о постојању два засебна језика. Зато су се тамо умножили „разликовни рјечници”. Но, они само сведоче да постоје две (или више) варијаната једног језика, а не два (или више) језика. Да би се доказало да постоји хрватски језик резличит од српског језика потребно је начинити стандарни речник, а та идеја чак Хрватима делује апсурдно.

Друго, у Хрватској влада жесток језички пуризам. У Хрватској грађани страхују да случајно не изговоре неки „србизам”. Особа која би у Хрватској рекла „лично” уместо „особно” или „брзо” уместо „хитро” била би одмах подвргнута прогону и острацизму. У Србији можете слободно да употребите израз који хоћете. У Хрватској је језички пуризам институционализован – постоје језичке инквизиторске установе у дословном смислу те речи (одјели кроатистике на факултетима, Институт за хрватски језик, Хрватске студије). Њихова главна улага је цензурисање – проказивање и избацивање „србизама”. Настрану чињеница да су многи „србизми” заправо интернационализми (авион, анализа, апотека, април итд.) и то често латинског порекла. У сваком случају, језички пуризам у Хрватској је непреварљив знак владавине национализма.

Треће, у Хрватској влада инквизиторско прогањање екавице и ћирилице. На Новосадском договору (1954) између хрватских и српских филолога договорено је да хрватско писмо (латиница) и српско писмо (ћирилица) буду равноправна. У пракси је то значило да су Срби почели да усвајају латиницу, али не и Хрвати ћирилицу. И оно мало књига на ћирилици које су постојале у Хрватској уништене су доласком ХДЗ-а на власт 1990. године. У Србији не само да не постоји прогањање латинице, него се она чак и увећала у постотку укупно објављених књига.

Хрватски језички национализам, право говорећи, језички шовинизам, може да илуструје један пример. Приликом преноса пресуда хрватским генералима 15. априла 2011. године емитовање је у Загребу прекунуто због „србштине” – екавског изговора преводитељке. Незамисливо је да ико у Србији протестује због „хрваштине” – (и)јекавског изговора било кога, а камоли да се због тога прекида емитовање. Хрватски језички шовинизам нема свој српски пандан.

Запошљавање. Запослити се као Србин у државној служби у Хрватској, поготово у полицији и војсци, веома је тешко. У Србији не постоји такво антихрватство.

Туризам. Српски туристи у Хрватској неретко се вербално и физички нападају. Та појаве је готово непозната у Србији.

Привреда. Српске фирме имају великих проблема да послују у Хрватској. Увек наилазе на разне препреке. У Србији хрватске фирме послују без проблема.

9. Резултат

У хрватској политици много тога се променило током поседњих сто година, али је као константа остало антијугословенство и антисрпство. Резултат те једновековне политике је јасан: пре сто година у Хрватској је било око 20% Срба, а данас их има мање од 5%.

Ситуација у Србији је дијаметрално супротна. Србија (без Косова и Метохије) има преко 17% несрпског становништава, а са Косовом и Метохијом преко 34%. Србија спада међу најмултинационалније и најмултиконфесионалније земље Европе. Говорити да је Србија земља у којој царује национализам или чак шовинизам, не само да није тачно, него је и цинично. Са друге стране, Хрватска спада међу етнички и верски најхомогеније државе у Европи. Заблуда је да су Срби националисти, а да Хрвати то нису.

10. Закључак

У целини узев, хрватска интелигенција у последњих сто година доследно спроводи националистичку политику – политику антисрпства и антијугословенства. У целини узев, српска интелигенција у последњих сто година спроводи антинационалистичку политику – политику прохрватства и пројугословенства. И ко је онда крив за константне поразе Срба?

Аутор је члан Српског културног клуба

Библиографија

1. Обреновић, Зоран, „Распад Југославије и политичка неспремност српске елите на изазове распада”, у: „Филозофија и друштво IV: распад Југославије”, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 1994.

2. Станишић, Михаило, „Експанзионизам Хрвата и растројство Срба”, Службени лист СРЈ, Београд, 1999.