Читајући хашку пресуду човек не може да се отме утиску да је њен политички контекст једноставно прогутао правни садржај. Злочини на Косову једном спекулативном конструкцијом директно су приписани осуђеним генералима и политичарима, а посредно и држави Србији.

Када би овај специфичан балкански симболички расизам, који превасходно еманира Хрватска, био препознат као расизам, изгубио би много на својој привлачности. Наш проблем је у томе што тај расизам у добром делу јавности функционише као истина о рату.

Најзначајнији интелектуалци западњачке цивилизације историчари, политиколози, филозофи, економисти, уметници, изрекли су поразне оцене о неолибералном, корпоративном капитализму и његовој демократији. 

Уђе ли у Унију прије Србије, Хрватска ће -  готово сигурно - увјетовати било какву ратификацију евентуалних споразума између Уније и Србије српским одустајањем од „протутужбе" за Олују, а вјеројатно и признавањем ексклузивне кривице Србије и Срба.

Хрватска тужба се види као добар повод за организацију на ширем плану и укључивање јавности. Једна од идеја јесте и да се оснује Савет чији би чланови били сви они који су упућени и који могу да помогну у спору са Хрватском.

Тако је 1. децембра 1918. у Крсмановића кући на Теразијама, привременом двору регента Александра, извршено в.д. уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Примање адресе је било без помпе, без сјаја и без већег присуства српских политичара и других виђеника српских.

Многи ће овде рећи, па зашто да не, зар нису чињенице о томе како је Србија једини кривац за ратове из деведесетих на Балкану свима познате и утврђене још у истим тим деведесетим? У томе је и други разлог зашто је ова контратужба потребна.

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директна издаја државних интереса, па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема.