Било је, сасвим сигурно и у Стајићеву и у Бегејцима и још понегде, ружних ствари, злостављања, мучења, убистава, али треба имати много храбрости и дрскости па таква места у Србији прогласити ''концентрационим логорима''.

Резолуција о Сребреници, коју је 15. јануара 2009. године усвојио парламент Европске уније, садржи низ недостатака који је чине неприхватљивим и Народна скупштина Србије не би смела да усвоји никакав текст састављен по таквом обрасцу.

Имплицира се да су  родитељи г. Салиховића жртве сребреничке трагедије. Али то не доказује да је и он жртва било чега, осим у смислу да је као маса других житеља сребреничког краја обе националности у рату изгубио своје најмилије, нити га то амнестира за  његове поступке.

Ако већ Хашко тужилаштво није хтело или није могло да оптужи неке високорангиране војне и цивилне заповеднике у командном ланцу ратних власти у Сарајеву, могло је, дакако, то да учини Тужилаштво БиХ за ратне злочине. Томе се, наравно, Хашко тужилаштво не би противило.

Хашки суд нема никакву сврху осим да буде политички инструмент својих западних спонзора. Као и други међународни трибунали, доносећи своје судове о ратовима других, он пружа прилику западним лидерима да себе ставе у позицију моралне супериорности у односу на слабије државе.

Подразумева се да је Западу „био потребан“ велики злочин у Сребреници, и заиста одмах након пада тог града, НАТО је интервенисао и довео до краја рат у Босни. Док су бомбардовали мете босанских Срба, Американци су помогли Хрватима да покрену „Операцију Олуја“.

Чланак Ђорђа Станковића заправо је наставак полемике, започете јула прошле године, поводом поднетог захтева за рехабилитацију генерала Милана Недића, уз обрушавање на све оне који другачије мисле од аутора, на првом месту „ревизионисте у институтима и појединце у Одељењу за историју“.

За суд и вештака је било битно да су два квислиншка жандарма убили комуниста из „идеолошко-политичких разлога“. Ускоро можемо да очекујемо да Суд у Шапцу рехабилитује и налогодавце, а можда и неког „доброг и остарелог Немца“, трећепозиваца из Рајха.

Млада генерација у данашњој Србији је изолована само зато што не ради нешто што би требало да ради – да поставља питања. Због овога нисам тако дуго била у Београду. Нисам могла да поднесем њихово ћутање и порицање, као што то нисам могла ни у својој земљи.