Како сам обавештен, г. Вукчевић је правник. Нека објасни где у пресуди Међународног суда правде стоји да треба да се донесе декларација коју он тражи. Је ли то обавеза Србије или само његова лична морална препорука?

Наводи тужилаштва о 8.000 жртава прошли су без озбиљног оспоравања. Форензички материјал није био испитан темељно као што би то вероватно било случај да су обим и правна квалификација злочина били третирани као централно питање на суђењу.

У случају Сребренице, „ипак није онако како се тврди“. А „наше право да знамо“ је како је тачно било. И то је једино оно на шта председник Србије и Скупштина Србије у некој својој резолуцији имају право – и обавезу – да позову. На утврђивање праве истине о Сребреници.

Да ли стварна чињеничка позадина догађаја у Сребреници у јулу 1995. икоме даје за право да у име српске државе прихвата одговорност за један гнусни злочин? Не, јер пре свега дискутибилни су димензије и правна квалификација тог злочина.

Овде је реч о прилично различитим аршинима међу бх. тужиоцима према различитим жртвама, чак и када би прибегли градацији злочина по којој је злочин над сребреничким Бошњацима “тежи” од злочина над коњичким Србима или злочина над војницима ЈНА у Тузли.

ИЦМП се финансира од страних донација, а Одобашић тврди да се кроз процес ДНК анализе “опере изузетно велика количина новца сваке године”. Стране донације завршавају у џеповима запослених у ИЦМП. Они немају интереса да предају лабораторије за ДНК домаћим стручњацима.

Испливавава на површину архивска грађа која потврђује о отвореној и систематско-стратешкој сарадњи хрватских усташа и Брозових партизана. Ради се о документованој сарадњи усташа и партизана на простору Гацке долине.

Шта је мотивисало Биљану Плавшић да се нагоди, мало је вероватно да ћемо у скорој будућности сазнати. Чињеница је да је њена одлука у том тренутку била политички тријумф за Трибунал и његове спонзоре.

Не може се тврдити да су четници и партизани „имали своје верзије збивања у Југославији”, како наводи академик Михаило Марковић, јер је однос оба покрета према стварности одређивао окупаторски непријатељски однос према Србима као народу.

За Хрвате, Срби су најбољи ескапистички трип – бољи од дроге, бољи од лозе, бољи од мексичких сапуница и Манџукићевог гола. Они су најјача жижа, најбоља буника, перфектно средство да не мислимо на стварност и избјегнемо огледало.