Декларација о Сребреници – јединствена прилика за поруку помирења

(Време, 11.2.2010)

"Парламент Србије осуђује геноцид у Сребреници и искрено жали све жртве Сребренице. Овом приликом упућује извињење свим члановима породица жртава зато што Србија 1995. године није учинила довољно да спречи геноцид у Сребреници." Нисам никада писао декларације, али ово је по мени текст оне за коју би требало да гласа свих 250 посланика.

У време када је председник Републике Србије био Слободан Милошевић, МУП Републике Србије је, 2. марта 1996. године, лишио слободе Дражена Ердемовића и предао га Хашком трибуналу 30. марта исте године. Ердемовић је, пошто је признао кривицу за учешће у најстрашнијем ратном злочину у Европи после Другог светског рата, осуђен на десет година затвора. Жалбено веће Трибунала смањило је казну на пет година. Тој пресуди је дат премали публицитет у Србији. Све се дешавало у медијском мраку, 1996. године, када су злочинци били патриоте, па се "патриотизам" Дражена Ердемовића сакривао од очију јавности. И четрнаест година након Ердемовићевог признања у Србији постоји дилема о Сребреници.

Када сам, у октобру 2005. године, потписао оптужницу против "Шкорпиона" за ратни злочин против цивилног становништва – над Сафетом Фејзићем, Азмиром Алиспахићем, Сидиком Салкићем, Смаилом Ибрахимовићем, Јусом Делићем и Дином Салиховићем, имао сам веру да ће тај поступак променити однос грађана Србије према ратним злочинима. Веровао сам да је у том правцу већ довољно учинио снимак егзекуције. После тортуре, мучки су убијена деца, њих шесторо, са везаним рукама, боси, уз камере и псовке. Већина њих била је из Сребренице. Србија се тада други пут суочила са догађајима у Сребреници.

Предмет је правоснажно окончан прошле године, пресудом Александру Медићу: "Шкорпиони" су осуђени на укупно 53 године затвора, а укључујући пресуду Жупанијског суда у Загребу Слободану Давидовићу, на 68 година затвора.

Мислио сам тада да смо са причом о Сребреници били начисто. Да смо исписали први текст помирења и да ће после њега уследити нешто сасвим супротно од релативизације. Био сам у праву, донекле. Председник Србије Борис Тадић се извинио породицама жртава и осудио злочин у Сребреници. Посланици Наташа Мићић и Жарко Кораћ предложили су доношење Декларације о Сребреници.

Истраживање јавног мњења показало је да би 20,6 одсто испитаника подржало Декларацију којом би Скупштина Србије осудила злочин у Сребреници.

Да ли је то негирање судске истине? Истине о Ердемовићу? Истине о Радисаву Крстићу? Истине Међународног суда правде? Да ли је то и негирање Извештаја Комисије Владе Републике Српске за истраживање догађаја у Сребреници којим је осуђен масакр у Сребреници?

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију утврдио је да је, за само неколико дана, у Сребреници и њеној околини погубљено осам хиљада разоружаних људи. Коштуница и Алигрудић рећи ће: 7600. Професор Коста Чавошки: 2500. Али шта то мења? Да ли се српске жртве чувају оваквом лицитацијом? Или је то "већ виђено" у хаосу деведесетих година Милошевићеве владавине? Нама треба ново лице. Ово је, нажалост, сувише препознатљиво.

Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин је 15. јануара прошле године, предлажући Резолуцију о Сребреници, пренео поруку породицама жртава у Европском парламенту: "Ова резолуција није намењена прошлости – говорећи о мртвима, Резолуција је намењена живима и њиховој будућности." То је била јасна порука о потреби за регионалним помирењем.

Са 556 гласова ЗА, девет ПРОТИВ и 22 УЗДРЖАНА, Европски парламент је изгласао Резолуцију о Сребреници којом се 11. јули проглашава европским Даном сећања на жртве тог масакра. Ја сам, као координатор Акционог тима Владе Републике Србије за лоцирање, хапшење и предају Ратка Младића и Горана Хаџића Трибуналу у Хагу, врло добро разумео и запамтио поруку госпође Дорис Пак, представнице Немачке у Европском парламенту, када је на расправи поводом усвајања те резолуције рекла да "ко год крије Ратка Младића носи део кривице за некажњавање злочинаца".

Не желим да носим део кривице за некажњавање злочинаца јер је њихово кажњавање мој посао. Не бежим од одговорности да је део пресуде Међународног суда правде који помиње Ратка Младића и остале упућен баш мени и мојим колегама у Акционом тиму. То је наш посао и ми ћемо га завршити.

Као грађанин Србије и као тужилац за ратне злочине, волео бих када би се у парламенту Србије схватило да је Сребреница симбол и прилика да се наша порука за будућност Србије, за будућност наше деце, чује. Хоћемо ли да им помогнемо да чиста образа прелазе границе и да их, улазећи у европске интеграције постепено бришу, или ћемо да занемаримо и Резолуцију Европског парламента?

Сребреница је исувише тешка и важна тема да би се користила за политичке потребе какве год природе те потребе биле и било чије да су. Коте ратних злочина су историјска опомена. Коначно, то је исходиште судских процеса које ми у Тужилаштву за ратне злочине покрећемо заједно са нашим колегама из региона.

Имао сам прилику да напишем бројне оптужнице, и ону прву за ратни злочин који је процесуиран у Србији над мештанима Сјеверина. Зато сада осећам посебну одговорност да се јавим за реч и да изнесем свој лични став. Наравно да ми функција тужиоца за ратне злочине на коју ме је, у два наврата, изабрала управо Скупштина Србије даје посебну одговорност. Та Скупштина би требало да се изјасни о Сребреници кроз форму Декларације.

Шта је смисао те Декларације? По мом суду, један јасан, недвосмислен, неублажен политичком трговином, став о Сребреници. Једно "осуђујем" и једно "извињавам се", у име народа. Ако су пресуде за злочин у Трнову донете "у име народа", онда је јасно да смо, као народ, већ осудили тај злочин, као што смо осудили многе ратне злочине до сада.

Ја на овом месту не креирам оптужницу. Ако је постојало наређење да се врше ликвидације великог броја људи, ако је то била стратегија освете "Турцима". Извршиоцима је сметао и ђак генерације, Суад, син Шухре Малић, која на гробу у Поточарима каже новинарима из Србије да је њен син дипломирао у Суботици. И ко зна колико је на том страшном месту било сличних примера који нам говоре да је реч о тешком злочину, а ми смо у Тужилаштву за ратне злочине допринели осуди на десетине таквих "патриота".

Чланови Колегијума Тужилаштва за ратне злочине учествовали су, и то много пре оснивања Тужилаштва, у прогону управо Дражена Ердемовића, и тај посао је у време док је био заменик Окружног тужиоца у Новом Саду, радио садашњи мој заменик Душан Кнежевић. За професионалце у Србији није било дилеме ни тада, 1996. године.

Динко и Нада Шакић такође су били оптужени за геноцид у логорима Јасеновац и Стара Градишка. У предметима Окружног јавног тужилаштва у Београду – Динко и Нада Шакић рођ. Лубурић – данашњи заменик тужиоца за ратне злочине Небојша Марковић, тада заменик Окружног јавног тужиоца у Београду, поднео је истражном судији захтев за спровођење истраге због кривичног дела геноцида из чл. 141 тада важећег Кривичног закона СРЈ. Још једном наглашавам, то се дешавало у време када су злочини негирани, правдани и прикривани. Када је "патриотизам" исписивао наслове у готово свим српским медијима.

У прилог расправи о злочину геноцида прилажем овом приликом његову дефиницију исписану у националном закону, а који је примењен и у поступку против брачног пара Шакић: "Кривично дело геноцида из чл. 141 Кривичног закона СРЈ – Ко, у намери да потпуно или делимично уништи неку националну, етничку, расну или верску групу, нареди да се врше убиства или тешке повреде тела или тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе или принудно расељавање становништва, или да се група стави у такве животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења групе, или да се примене мере којима се спречава рађање између припадника групе, или да се врши принудно пресељавање деце у другу групу, или ко у истој намери изврши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или казном затвора у трајању од 20 година."

Слажем се са онима који мисле да јавност треба много чешће подсећати на чињеницу шта су нељуди учинили тог лета 1995. године. Не слажем се са онима који по сваку цену трагају за балансом злочина, и на тај начин га релативизују. Немам ништа против две декларације, али она прва, сребреничка, посебно је важна. Не зато да одвајамо жртве и вређамо оне који су погинули у Братунцу, Јасеновцу и у Косовском боју, већ зато што се према овом делу наше прошлости ми још нисмо определили. То је разлог што Савезна комисија за истину и помирење није успела да оствари свој циљ, да помири Србију са суседима. Зато је, и када је на суђењу Слободану Милошевићу приказан снимак погубљења у Трнову, Скупштина отворила расправу о свим злочинима. Јасно је да их је било на свим странама и да су једнако ужасни. Али није на нама да меримо туђ морал и потребу да се неко нама извини. То је на онима другима који стоје иза злочина над нашим сународницима. На нама је да осудимо наше нечињење и неспречавање геноцида у Сребреници.

Међународни суд правде је врховни светски правни ауторитет. Његове пресуде, многе услед распореда моћи, нису спроведене, али пишу историју држава чланица Уједињених нација. Србија и данас са надом гледа управо у ову институцију да заштити право и правду у односу на "авантуру" једностраног признања Косова и Метохије. Да ли можемо да очекујемо победу ако нисмо спремни да усвојимо и морално се определимо према већ изреченим одлукама Међународног суда правде? Или ћемо "признати" само оне које нам одговарају и у мери у којој нам одговарају? То је лош пут.

Коначно, реч је о страшном злочину и реч је о јединственој прилици да се упути порука помирења из парламента Србије. Све друго је одбијање да се прихвати одлука Међународног суда правде у Хагу да је геноцид у Сребреници почињен и да Србија није учинила ништа да то спречи. Желим да истакнем да је једна Скупштина, и то Скупштина Удружења за међународно право Србије 28. јуна 2007. године усвојила "Изјаву о поштовању одлука међународних правосудних институција", којом је указала на неке, за ову "јавну расправу" и Декларацију, веома важне чињенице – да треба у Србији обезбедити пуно поштовање пресуде Међународног суда правде у Хагу и да је геноцид злочин против међународног права који осуђује сав цивилизовани свет. Наши најугледнији правници, професори, експерти, часни људи који су чланови тог удружења имали су, пре свега, у виду пресуду Међународног суда правде од 26. фебруара 2007. године у спору по тужби Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за кршење Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Међународни суд правде је потврдио оно што је већ било утврђено у пресудама Међународног трибунала за бившу Југославију – да је у Сребреници у јулу 1995. године учињен геноцид над Бошњацима. Пресуђено је и да Србија није извршила, подстрекавала нити била саучесник у геноциду супротно Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Суд је такође нашао да је Србија прекршила своје обавезе из Конвенције тако што није спречила геноцид, и што је пропустила да Међународном трибуналу за бившу Југославију преда Ратка Младића, оптуженог за геноцид и саучесништво у геноциду. Такође, Суд је утврдио да је Србија прекршила и своју обавезу да поштује привремене мере које је он наредио 1993. године, утолико што је пропустила да предузме све мере у својој моћи како би спречила геноцид у Сребреници.

И председник Међународног удружења истраживача геноцида Грегори Х. Стентон тврди да је порицање геноцида последња фаза геноцидног процеса и, тврди, један од најсигурнијих предуслова да се геноцид понови. Једноставно је закључити да – порекнемо ли пресуду Међународног суда правде или пак тако монструозан злочин, или га релативизујемо, отвара се простор да се то зло понови.

"Парламент Србије осуђује геноцид у Сребреници и искрено жали све жртве Сребренице. Овом приликом упућује извињење свим члановима породица жртава зато што Србија 1995. године није учинила довољно да спречи геноцид у Сребреници." Нисам никада писао декларације, али ово је по мени текст оне за коју би требало да гласа свих 250 посланика. На тај начин доказали бисмо да смо морални, да поштујемо жртве, да поштујемо међународне институције и правду коју управо од њих тражимо у случају Косова и Метохије, да смо спољнополитички довољно мудри у борби за права наших жртава.

Има ли већег поштовања сопствених жртава уколико се извините оним другим, "туђим"?