Vreme za očuvanje evropskog jedinstvenog tržišta

(Fajnenšel tajms, 31.05.2009)

Šta je jedina, najveća opasnost po koheziju Evropske unije (EU) na duge staze? Da li je to neuspeh Lisabonskog ugovora? Da to nije neka druga katastrofa u oblasti spoljne politike? Ili, možda, niska izlaznost na izborima za Evropski parlament ove nedelje? Ne mislim tako. Najveća opasnost bi bila erozija evropskog jedinstvenog tržišta. A to se, možda, i događa. Jedinstveno tržište je ukotvljeno u evropskom zakoniku. Da bi se to promenilo, potrebne su promene evropskih ugovora – a to se, očigledno, neće dogoditi. Zato, jedinstveno tržište se neće srušiti, niti će ga zameniti nešto drugo. Prava opasnost je u tome da ono može uvenuti, i to tiho.

Kada su banke prošlog septembra bile u nezgodama, vlade su pribegle politici nacionalizacije. Većina zemalja EU je napravila mere spasavanja sopstvenih banaka, vrlo malo se obazirući na evropski zakon o konkurenciji. Čarls Gudhart (Charles Goodhart), profesor ekonomije Londonske škole ekonomije (London School of Economics) je zabeležio: „Banke su u životu internacionalne, ali u smrti su nacionalne“. Nažalost, ovo sada važi i za druge oblasti poslovanja. Drugi primer je način na koji je nemačka vlada vodila pregovore za spasavanje „Opela“, filijale „DŽeneral motorsa“. „Opel“ – ili britanski „Voksol“ (“Vauxhall”) je bio pravi evropski proizvođač automobila, sa fabrikama u nekoliko evropskih zemalja. Međutim, kada je „DŽeneral motors“ zapao u nevolje, Evropske unije nigde nije bilo. Ona bi trebalo da proglasi ilegalnim bilo kakvo spasavanje „Opela“, kao flagrantno kršenje državnog zakona o pomaganju – i to još povrh svega u trenutku kada industrija pati od preterano velike proizvodnje.

Nemačka vlada je, dogovarajući se sa jednim od ponuđača, iskoristila politički vakuum kako bi osigurala sve četiri nemačke «Opelove» fabrike i maksimalno smanjila gubitak domaćih radnih mesta. Ne možete prebacivati jednoj nacionalnoj vladi to što želi da poveže nacionalne novce sa nacionalnom zaposlenošću. Međutim, takve odluke imaju negativne spoljne efekte u jednom jedinstvenom tržištu. Tražeći garancije za nemačku zaposlenost i nemačke fabrike, vlada u stvari iznuđuje zatvaranje «Opelovih» fabrika u inostranstvu – na primer u Belgiji. Zato nije nikakvo iznenađenje što belgijski predsednik vlade Herman van Rompaj (Herman van Rompuy) optužuje Nemačku za uništavanje jedinstvenog tržišta i kršenje evropskog zakona.

Nemam pojma da li je u pravu što se tiče evropskog zakona, ali sigurno ima pravo u odnosu na jedinstveno tržište. Posle povlačenja banaka u rovove nacionalnog tržišta, sada smo svedoci sličnog trenda i kod proizvođača automobila. Jedinstveno tržište je još uvek tu, na papiru, ali u stvarnosti biva potkopavano.

Zašto je to važno? Razlog tome je što je jedinstveno tržište još daleko od toga da bude sveobuhvatno – i prema tome nije ni približno tako snažno i otporno, kakvo bi trebalo da bude. Ono funkcioniše bolje na grosističkoj strani nego na strani prodaje na detalj. Mada postoje i neki lanci supermarketa koji prekoračuju granice, njihove ponuda se potpuno menja čim pređeš nacionalne granice. Kao stanovnik Belgije, pokušao sam prošle godine da u Nemačkoj, gde neki produkti informacione tehnologije koštaju i 50% manje, «onlajn» kupim kompjuter, ali moji pokušaji su na kraju bili bezuspešni. Pola nemačkih «onlajn» prodavaca ne prihvata nikakav međunarodni oblik plaćanja kao što su kreditne kartice; druga polovina ne isporučuje preko granica. Običnim ljudima je jedinstveno tržište verovatno najuočljivije u aviotransportu, gde su jeftine karte transformisale evropska putovanja za odmore. Evropsko zajedničko tržište je još uvek u fazi izgradnje. Na pravnim i institucionalnim procesima leži zadatak da ga prošire i prodube.

Neuspeh da se zajedničko tržište proširi na usluge – pored potpuno razočaravajućih uputstava – trebalo je da posluži kao znak upozorenja na političku klimu koja se menja. Posle pritiskanja na kočnice, vlade su prešle na «rikverc». Potkopale su pravila jedinstvenog tržišta za ponude za dobijanje javnih radova. Potkopale su jedinstveno tržište finansijskih usluga, a sada potkopavaju jedinstveno tržište automobila. Ovo neće biti kraj tog procesa. Mada evropski zakon obezbeđuje izvesne garancije, uspeh jedinstvenog tržišta u velikoj meri zavisi od dobre volje država članica. Ako su vlade odlučne da potkopaju jedinstveno tržište, formalno ostajući unutar manje-više prihvatljivih tumačenja zakona, one će na kraju i uspeti. Posledica toga bi bila da će se jedinstveno tržište pretvoriti u praznu ljušturu. Ako, naprimer, Nemačka u suštini zatvori [„Opelovu“] fabriku u Antverpenu, Belgijancima će zatrebati samo nekoliko dana da uvedu neku veštu šemu za diskriminaciju prodaje automobila proizvedenih u Nemačkoj, ili za neku drugu robu.

Zašto je kohezija zajedničkog tržišta od tolike važnosti za EU? Zbog njegovih dinamičkih dejstava na druge oblasti evropske integracije. Uzmimo, naprimer evro. Ova evropska moneta se pokazala veoma snažnom, čak i u vremenima krize. Ali, ko bi bio voljan da se na duge staze kladi na preživljavanje evra bez postojanja efikasnog jedinstvenog tržišta? To tržište je na prvom mestu i bilo jedan od razloga za stvaranje ove zajedničke monete. Bez jedinstvenog tržišta, bilo bi lako zamisliti okolnosti pod kojima bi zemlje članice eurozone imale razumne razloge da ga napuste.

Moglo bi se pomisliti da bi ovakva fundamentalna pitanja bila važan predmet debate pred ovonedeljne evropske izbore. Ali, nismo te sreće. Nijedan od dva snažna partijska bloka: desni centar, ni levica se ne usuđuju da se suprotstave strategiji renacionalizacije.

Ma kakav bio ishod izbora, ne očekujte promene ni u politici, ni u vođstvu. A to „bez promena“ znači da će nastavljati da bude sve gore.

(http://www.ft.com/cms/s/0/14e72d6a-4e16-11de-a0a1-00144feabdc0.html?nclick_check=1)