Srce finansijske tame

Kriza začeta na tržištu američkih hipotekarnih kredita i kreditnih kartica ne pokazuje znake smirivanja. Poslednja panična kretanja na svetskim berzama propraćena su lavinom analiza i talasom pesimizma kakav odavno nije viđen. Dobar broj analitičara veruje da je svet na pragu najveće ekonomske krize od tridesetih godina prošlog veka.

Analize se prevashodno bave već poznatim uzrocima. U centru kritike su gramzivost i brutalna neodgovornost finansijskog sektora, preterana deregulacija finansijskog tržišta i neodgovorna politika američke centralne banke koja godinama, na svaki znak krize, štampa novac i podstiče moralni hazard.

A koliko juče, sve je bilo gotovo idealno. Iako su krediti izdašno odobravani hazarderima i nesrećnicima krajnje problematične kreditne sposobnosti, niko u tome nije video naročit rizik. Svetski finansijski majstori uveravali su stručnu javnost da njihovi finansijski modeli odlično funkcionišu i da su disperzija rizika i tehnike zaštite od svih vrsta rizika dovedene do savršenstva. I svi su se pravili kao da razumeju komplikovane modele na kojima počivaju novi ezoterični finansijski instrumenti. Finansijska ekvilibristika je trijumfovala nad zdravim razumom.

Najveći deo akademske ekonomske elite je aktivno (ili ćutanjem koje se svodi na isto) davao kredibilitet nebulozama koje su dolazile iz sveta praktičnih finansija. Teško je protivurečiti nekome ko za godinu dana na njujorškom Vol stritu, ili u londonskom Sitiju, zaradi (ili otme, ako više volite), koliko univerzitetski profesor zaradi za ceo život. U takvoj ravni razmišljanja nije teško napraviti grešku, pa beskrupuloznost i bezobrazluk podvesti pod pamet, znanje ili vrlinu.

Trenutne ekonomske ,,post mortem” analize teško dopiru do srca finansijske tame. Najvažniji uzrok, zapravo sam temelj krize, verovatno će ostati skriven od očiju javnost budući da u sebi nosi snažan ideološki naboj.

Da bi ekonomija rasla i jačala, privreda, država i građani moraju da troše i tako stvaraju tražnju za robom i uslugama. Domaća tražnja (pojačana i onom iz inostranstva) stimuliše proizvodnju, zaposlenost i privredni rast. Nova ekonomija traži i stimuliše građane da sve više troše, ali im plaća sve manje i uskraćuje zarađeno. Dužnički balon je morao pući, i to se u Americi upravo događa.

Kako se u konceptu neoliberalne ekonomije od države očekuje da (relativno) troši sve manje, građani moraju da troše sve više i da nadoknade i taj deo tražnje. Moderna ekonomija zato prevashodno počiva na besomučnoj i rastućoj potrošnji građana. To ne otvara samo filozofska ili sociološka pitanja – ko danas za to mari – već i ona mnogo važnija, ekonomska.

U Americi, a to je epicentar današnje ekonomske krize, plate zaposlenih su od 1966. do 2001. godine realno porasle za samo 11 procenata – manje od trećine jednog procenata godišnje. Od 2000. do 2005. godine, iako je produktivnost znatno povećana, plate su realno smanjene za 96 procenata Amerikanaca. Naravno, nisu svi izgubili. Primera radi, u 2005. samo jedan procenat najbogatijih Amerikanaca svojim primanjima učestvuje u nacionalnom dohotku sa 22 procenta. Istovremeno, i profit je toliko porastao, da je danas njihovo učešće u nacionalnom dohotku na najvišem nivou u poslednjih pedeset godina. Ogroman deo novostvorene vrednosti preliven je ili u profite, ili u plate tankog sloja poslovne elite. No, ostavimo nepravdu po strani, neka se njome bave žrtve – ovde je reč o finansijskim posledicama ovakve raspodele ekonomskog kolača.

Kako potrošnja mora da raste i u uslovima stagnacije ili pada realnih plata, građani svoju kupovnu moć mogu održavati i povećavati samo na jedan način – zadužujući se sve više. Američki potrošački prosperitet i kupovna moć ne baziraju se na rastu plata, već na porastu zaduženja. Nevolja je što sem plate, drugog izvora za vraćanje dugova nema, osim onog katastrofičnog – prodaje imovine.

Američki građani, kao i američka država, troše preko mogućnosti, prekomerno se zadužuju i ta se činjenica više ne može ni sakriti niti se kriza može beskonačno odgađati. Ostatak sveta nije rad da i dalje bezrezervno akumulira slab dolar, finansira američki budžetski i platnobilansni deficit i tako stimuliše olako štampanje dolara.

Tako se problem sa američkog tržišta prenosi i na međunarodno. Američki potrošači su važni kupci inostrane robe, pa njihova smanjena potrošnja ugrožava rast zavisnih ekonomija. U ovom trenutku se ne vidi ko bi taj manjak tražnje mogao da nadoknadi. Američki finansijski problemi postaju globalni.

Iako je svetska finansijska kriza u tehničkom smislu veoma kompleksna, a implikacije teško sagledive, njena suština je jednostavna. Ona nije samo u sferi kreditne i monetarne politike i nije u vezi samo sa njihovim neodgovornim akterima. Model razvoja na kome počiva današnja ekonomija i u tom kontekstu model raspodele zarađenog izgledaju dugoročno neodrživi. Ne treba se čuditi ako čitaoca ovo podseti na davne časove marksizma. I kapitalizam danas sve više liči na onaj iz Marksovog vremena.

finansijski konsultant

[objavljeno: 29/01/2008, Politika]