Срце финансијске таме

Криза зачета на тржишту америчких хипотекарних кредита и кредитних картица не показује знаке смиривања. Последња панична кретања на светским берзама пропраћена су лавином анализа и таласом песимизма какав одавно није виђен. Добар број аналитичара верује да је свет на прагу највеће економске кризе од тридесетих година прошлог века.

Анализе се превасходно баве већ познатим узроцима. У центру критике су грамзивост и брутална неодговорност финансијског сектора, претерана дерегулација финансијског тржишта и неодговорна политика америчке централне банке која годинама, на сваки знак кризе, штампа новац и подстиче морални хазард.

А колико јуче, све је било готово идеално. Иако су кредити издашно одобравани хазардерима и несрећницима крајње проблематичне кредитне способности, нико у томе није видео нарочит ризик. Светски финансијски мајстори уверавали су стручну јавност да њихови финансијски модели одлично функционишу и да су дисперзија ризика и технике заштите од свих врста ризика доведене до савршенства. И сви су се правили као да разумеју компликоване моделе на којима почивају нови езотерични финансијски инструменти. Финансијска еквилибристика је тријумфовала над здравим разумом.

Највећи део академске економске елите је активно (или ћутањем које се своди на исто) давао кредибилитет небулозама које су долазиле из света практичних финансија. Тешко је противуречити некоме ко за годину дана на њујоршком Вол стриту, или у лондонском Ситију, заради (или отме, ако више волите), колико универзитетски професор заради за цео живот. У таквој равни размишљања није тешко направити грешку, па бескрупулозност и безобразлук подвести под памет, знање или врлину.

Тренутне економске ,,пост мортем” анализе тешко допиру до срца финансијске таме. Најважнији узрок, заправо сам темељ кризе, вероватно ће остати скривен од очију јавност будући да у себи носи снажан идеолошки набој.

Да би економија расла и јачала, привреда, држава и грађани морају да троше и тако стварају тражњу за робом и услугама. Домаћа тражња (појачана и оном из иностранства) стимулише производњу, запосленост и привредни раст. Нова економија тражи и стимулише грађане да све више троше, али им плаћа све мање и ускраћује зарађено. Дужнички балон је морао пући, и то се у Америци управо догађа.

Како се у концепту неолибералне економије од државе очекује да (релативно) троши све мање, грађани морају да троше све више и да надокнаде и тај део тражње. Модерна економија зато превасходно почива на бесомучној и растућој потрошњи грађана. То не отвара само филозофска или социолошка питања – ко данас за то мари – већ и она много важнија, економска.

У Америци, а то је епицентар данашње економске кризе, плате запослених су од 1966. до 2001. године реално порасле за само 11 процената – мање од трећине једног процената годишње. Од 2000. до 2005. године, иако је продуктивност знатно повећана, плате су реално смањене за 96 процената Американаца. Наравно, нису сви изгубили. Примера ради, у 2005. само један проценат најбогатијих Американаца својим примањима учествује у националном дохотку са 22 процента. Истовремено, и профит је толико порастао, да је данас њихово учешће у националном дохотку на највишем нивоу у последњих педесет година. Огроман део новостворене вредности преливен је или у профите, или у плате танког слоја пословне елите. Но, оставимо неправду по страни, нека се њоме баве жртве – овде је реч о финансијским последицама овакве расподеле економског колача.

Како потрошња мора да расте и у условима стагнације или пада реалних плата, грађани своју куповну моћ могу одржавати и повећавати само на један начин – задужујући се све више. Амерички потрошачки просперитет и куповна моћ не базирају се на расту плата, већ на порасту задужења. Невоља је што сем плате, другог извора за враћање дугова нема, осим оног катастрофичног – продаје имовине.

Амерички грађани, као и америчка држава, троше преко могућности, прекомерно се задужују и та се чињеница више не може ни сакрити нити се криза може бесконачно одгађати. Остатак света није рад да и даље безрезервно акумулира слаб долар, финансира амерички буџетски и платнобилансни дефицит и тако стимулише олако штампање долара.

Тако се проблем са америчког тржишта преноси и на међународно. Амерички потрошачи су важни купци иностране робе, па њихова смањена потрошња угрожава раст зависних економија. У овом тренутку се не види ко би тај мањак тражње могао да надокнади. Амерички финансијски проблеми постају глобални.

Иако је светска финансијска криза у техничком смислу веома комплексна, а импликације тешко сагледиве, њена суштина је једноставна. Она није само у сфери кредитне и монетарне политике и није у вези само са њиховим неодговорним актерима. Модел развоја на коме почива данашња економија и у том контексту модел расподеле зарађеног изгледају дугорочно неодрживи. Не треба се чудити ако читаоца ово подсети на давне часове марксизма. И капитализам данас све више личи на онај из Марксовог времена.

финансијски консултант

[објављено: 29/01/2008, Политика]