Продаја "Телекома", или моћ великих идеја

Српску транзицију последњих дванаест година карактеришу две велике, моћне и повезане идеје. Прва је да је добро, одлично чак, узимати кредите где год се може, до кад се може. Друга моћна идеја је да се државна имовина стави на добош, па да се тај новац или потроши, или да се њим отплаћују узети кредити. Без обзира на констелацију политичке моћи, без обзира на то ко управља земљом, без обзира на пратећу реторику, ове две идеје су стубови и константе модерне српске економске политике.

Србија данас запањујуће лако добија кредите, баш као и Југославија у Титово време, можда чак и мало лакше. Једно логично објашњење би било да се ради о економији у успону, да су пред Србијом добре перспективе и да нема дилеме да ће Србија узете кредите уредно враћати. Укратко, страни кредитори верују у светлу будућност Србије.

Друго могуће објашњење је да се Србији одобравају кредити како би се задужила до гуше, а затим била присиљена да прода све што је вредно и што су странци намерили да купе. Срећом, ово објашњење је у домену теорија завере, или у домену параноје. А као што је општепознато, свет ни изблиза није тако суров, напротив.

Ако је веровати медијима, Србија се спрема да прода Телеком заинтересованим странцима. Како је претходни покушај „жутих издајника“ пропао због ниске понуђене цене и снажног отпора патриотске јавности, нови покушај би могао проћи, јер сада продају врши „патриотски блок“.[1]

Јавност ће бити обавештена да је продаја Телекома тешка, али нужна, промишљена и мудра одлука. Она нема никакве везе ни са празном касом, нити са могућим економским колапсом. Наравно, одлука ће бити донета у интересу грађана Србије, њихових родитеља – пензионера, али понајвише у интересу деце и њихове будућности. Када деца одрасту, више неће морати да емигрирају, јер ће иностранство бити свуда око њих и поседоваће све што вреди и функционише у Србији. Сви грађани ће тако, не мењајући место боравка, живети у иностранству.

Поново ће стручна јавност, бар онај њен део који је за то задужен, громогласно подржати продају уз приче о врлинама тржишта, о страним инвестицијама и неконкурентном Телекому. Иако је највећа и најмоћнија телекомуникациона компанија у Србији, Телеком ето, не може издржати трку са страном конкуренцијом. Коначно, ако би се и могло конкуренцији одолети, партије су пуне стручњака који су у стању то да спрече и да упропасте сваку компанију – брзо и темељно.

И најважније – за грађане је боље да дођу странци, јер то значи да ће цена услуга пасти, потрошачи ће мање плаћати, и све ће бити да не може бити боље.

Сви ће заборавити да су цене телефонских услуга порасле када се појавила страна конкуренција. Сви ће заборавити да је Републичка агенција за електронске комуникације (РАТЕЛ) 2011-те године изнудила повећање цена телефонских услуга, јер су за странце дотадашње цене биле прениске.

Када се Телеком прода, цене телекомуникационих услуга ће пасти, као што су пале и цене цемента када су странци купили цементаре, па је данас јефтиније увозити цемент из Албаније него га купити у Србији.

Цене телефоније ће пасти као што су пале малопродајне цене када су страни ланци нагрнули у Србију, или од када је Делез ушао на домаће тржиште.

Интерес потрошача ће бити заштићен на исти начин на који су заштићени интереси потрошача банкарских услуга који издржавају најскупљи банкарски систем у Европи.

Или, гледајући даље у будућност, цене услуга ће пасти исто као што ће пасти и цена струје када ЕПС буде продат, или цена хране када странци покупују највећи део земље у Србији, или као што ће пасти цена воде када се крене са продајом водовода.

Пред Србијом је сјајна будућност, са којом се може мерити само њена садашњост. Како би то рекла почивша Маргарет Тачер, најбоље тек долази[2].

Блог Небојше Катића

----------------------------------------------------------------