Prodaja "Telekoma" bi za Srbiju predstavljala neprocenjivu štetu

Nije jasno po kom osnovu naša vlast veruje da će dalje privatizacije doneti boljitak Srbiji, kada naša prethodna iskustva i iskustva drugih zemalja pokazuju suprotno. Prodaja, ili privatizacija "Telekoma", ili nekog njegovog dela, i generalno infrastrukture koju je gradila država, narodu Srbije će napraviti neprocenjivu i nenadoknadivu štetu.

"Telekomova" infrastruktura, kao i druge (energetska, vodovodna, itd), građene su decenijama, a neke i više od sto godina. Vrednost ovakve infrastrukture je neprocenjiva, a javna preduzeća koja tom infrastrukturom upravljaju imaju prirodan monopol, jer takva infrastruktura zahteva velika ulaganja.

Ako strana kompanija kupi ovakav monopol, ona može kroz "Telekom", ili EPS, ili komunalna preduzeća, da izvlači ogromna sredstva iz Srbije. Telekom Srbije ima neto dobit od 140 miliona evra, pri čemu je ove godine otplaćeno 190 miliona evra duga za kupovinu 20% "Telekoma" od Grčke firme OTE i reprogramiranje starih dugova, koji će se otplatiti za dve godine. Kada se otplati ovaj visoki dugoročni kredit, realno je očekivati da će profit značajno skočiti, na preko 330 miliona evra, jer su prihodi "Telekoma" stabilni.

Kao što se pokazalo u svim dosadašnjim kupovinama infrastukturnih preduzeća širom sveta, kupac "Telekoma" bi otpustio veliki broj zaposlenih, smanjio dugoročne investicije, te bi novac koji bi strani kupac izvlačio iz Srbije kroz "Telekom" sigurno bio znatno veći od 330 miliona evra.

S obzirom na to da je srednja godišnja bruto plata u Srbiji oko 5500 evra, možemo da kažemo da bi godišnje strani kupac iz Srbije izvlačio bar 60000 godišnjih srpskih plata. Konkretno, ovo znači da bi Vlada Srbije prodajom "Telekoma" ukinula bar 60000 radnih mesta ne računajući otpuštanja u "Telekomu". Slična je priča i sa drugim javnim preduzećima koja poseduju infrastrukturu u koju su svi stanovnici Srbije decenijama ulagali. Kupovina ovih preduzeća predstavljaju investiciju za kupca, a devastaciju za prodavca, tj. Srbiju.

Činjenica je da su u mnogim zemljama prodati značajni delovi telekomunikacionih operatora, kao i druga preduzeća od opšteg interesa. Ali upravo u takvim odlukama vlada ovih zemalja treba tražiti uzroke globalne krize i sve dramatičnijih razlika u imovini i prihodima malobrojnih bogatih i mnogobrojnih siromašnih. Naime, veliki i sigurni profiti koje ostvaruju telekomunikacioni operatori posle privatizacija odlaze u investicione fondove, čiji su menadžeri i dominantni vlasnici iz redova 1% najbogatijih.

Bogate države su generalno zadržale značajne procente svojih operatora (Norveška, Nemačka, Britanija, Francuska, Švedska...) koji uključuju i veliki broj otkupljenih operatora manjih, siromašnih zemalja, te još uvek mogu da kontrolišu svoju telekomunikacionu infrastrukturu i prihode koju donose. Bogate države verovatno nisu izgubile prihode od svojih operatora iako su prodali dobar deo svojih akcija, jer su ukupni prihodi povećani kupovinom drugih operatora.

Operatori bogatih zemalja su značajan deo profita kupljenih operatora praktično prosledili privatnim licima koja dalje uvećavaju svoje viškove na račun dugogodišnjih ulaganja stanovnika siromašnih država. Ovakva kartelizacija telekomunikacionog tržišta na globalnom nivou gde se broj telekomunikacionih operatora smanjuje, sigurno da nije dobra za oblast telekomunikacija, jer guši konkurenciju i inovacije, a takođe i isključuje bilo kakvo relevantno odlučivanje na regionalnom nivou. Takav trend nije u skladu ni sa načelima EU, pa bi bilo za očekivati da Evropska komisija analizira svoje direktive čiji je cilj liberalizacija telekomunikacionog tržišta i da ih adekvatno revidira.

Logika i računica su vrlo proste, i nijednom dobronamernom političaru ne bi trebalo da pada na pamet da prodaje infrastrukturu u koju su ulagali svi dugi niz godina, i koja je preko potrebna za normalno funkcionisanje našeg društva i države. "Telekom" je decenijama gradio, obnavljao, i unapređivao telekomunikacionu infrastrukturu novim tehnologijama i jasno je da to može da nastavi i u narednom periodu.

Političari i mediji su verovatno pod velikim pritiskom potencijalnih kupaca infrastrukture i njihovih neformalnih zastupnika, pa se zato besmislena priča o privatizaciji jednako nanovo otvara bez obzira na njenu očiglednu štetnost sa stanovišta interesa Srbije.

Umesto što se energija troši na ovakve priče, i njima unosi nestabilnost u poslovanje javnih preduzeća, vlast bi trebalo da se posveti unapređenju njihovog poslovanja za šta ima prostora. Najpre je potrebno unaprediti transparentnost poslovanja javnih preduzeća, što se lako može ostvariti pomoću veb tehnologija, kao i drugih preduzeća koja koriste srpske prirodne resurse i državnu infrastrukturu. Povećanjem transparentnosti bi se dobrim delom rešio problem favorizovanja rođačkih i partijskih firmi npr. kao podizvođača, i izvlačenjem sredstava iz "Telekoma" na ovaj način. Istovremeno, treba uvesti stroge kazne za direktore javnih preduzeća koji na tenderima bezrazložno isključuju domaće firme, i tako ukidaju radna mesta u Srbiji umesto da ih stvaraju.

Nažalost, privatizacija medija će olakšati nosiocima vlasti da razdele preostalu društvenu imovinu i resurse Srbije u miru i tišini. Najavljeno projektno finansiranje medija će još više povećati uticaj političara i privatnog sektora na medije. Veliko je pitanje koliko će novinari uplašeni za sopstvenu egzistenciju imati mogućnosti da predstavljaju glas javnosti, i preispitaju pogubnu ekonomsku politiku koja se vodi. 

Autorka je profesor na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i bivši ministar za telekomunikacije u Vladi Srbije 2007. i 2008. godine.