Продаја "Телекома" би за Србију представљала непроцењиву штету

Није јасно по ком основу наша власт верује да ће даље приватизације донети бољитак Србији, када наша претходна искуства и искуства других земаља показују супротно. Продаја, или приватизација "Телекома", или неког његовог дела, и генерално инфраструктуре коју је градила држава, народу Србије ће направити непроцењиву и ненадокнадиву штету.

"Телекомова" инфраструктура, као и друге (енергетска, водоводна, итд), грађене су деценијама, а неке и више од сто година. Вредност овакве инфраструктуре је непроцењива, а јавна предузећа која том инфраструктуром управљају имају природан монопол, јер таква инфраструктура захтева велика улагања.

Ако страна компанија купи овакав монопол, она може кроз "Телеком", или ЕПС, или комунална предузећа, да извлачи огромна средства из Србије. Телеком Србије има нето добит од 140 милиона евра, при чему је ове године отплаћено 190 милиона евра дуга за куповину 20% "Телекома" од Грчке фирме ОТЕ и репрограмирање старих дугова, који ће се отплатити за две године. Када се отплати овај високи дугорочни кредит, реално је очекивати да ће профит значајно скочити, на преко 330 милиона евра, јер су приходи "Телекома" стабилни.

Као што се показало у свим досадашњим куповинама инфрастуктурних предузећа широм света, купац "Телекома" би отпустио велики број запослених, смањио дугорочне инвестиције, те би новац који би страни купац извлачио из Србије кроз "Телеком" сигурно био знатно већи од 330 милиона евра.

С обзиром на то да је средња годишња бруто плата у Србији око 5500 евра, можемо да кажемо да би годишње страни купац из Србије извлачио бар 60000 годишњих српских плата. Конкретно, ово значи да би Влада Србије продајом "Телекома" укинула бар 60000 радних места не рачунајући отпуштања у "Телекому". Слична је прича и са другим јавним предузећима која поседују инфраструктуру у коју су сви становници Србије деценијама улагали. Куповина ових предузећа представљају инвестицију за купца, а девастацију за продавца, тј. Србију.

Чињеница је да су у многим земљама продати значајни делови телекомуникационих оператора, као и друга предузећа од општег интереса. Али управо у таквим одлукама влада ових земаља треба тражити узроке глобалне кризе и све драматичнијих разлика у имовини и приходима малобројних богатих и многобројних сиромашних. Наиме, велики и сигурни профити које остварују телекомуникациони оператори после приватизација одлазе у инвестиционе фондове, чији су менаџери и доминантни власници из редова 1% најбогатијих.

Богате државе су генерално задржале значајне проценте својих оператора (Норвешка, Немачка, Британија, Француска, Шведска...) који укључују и велики број откупљених оператора мањих, сиромашних земаља, те још увек могу да контролишу своју телекомуникациону инфраструктуру и приходе коју доносе. Богате државе вероватно нису изгубиле приходе од својих оператора иако су продали добар део својих акција, јер су укупни приходи повећани куповином других оператора.

Оператори богатих земаља су значајан део профита купљених оператора практично проследили приватним лицима која даље увећавају своје вишкове на рачун дугогодишњих улагања становника сиромашних држава. Оваква картелизација телекомуникационог тржишта на глобалном нивоу где се број телекомуникационих оператора смањује, сигурно да није добра за област телекомуникација, јер гуши конкуренцију и иновације, а такође и искључује било какво релевантно одлучивање на регионалном нивоу. Такав тренд није у складу ни са начелима ЕУ, па би било за очекивати да Европска комисија анализира своје директиве чији је циљ либерализација телекомуникационог тржишта и да их адекватно ревидира.

Логика и рачуница су врло просте, и ниједном добронамерном политичару не би требало да пада на памет да продаје инфраструктуру у коју су улагали сви дуги низ година, и која је преко потребна за нормално функционисање нашег друштва и државе. "Телеком" је деценијама градио, обнављао, и унапређивао телекомуникациону инфраструктуру новим технологијама и јасно је да то може да настави и у наредном периоду.

Политичари и медији су вероватно под великим притиском потенцијалних купаца инфраструктуре и њихових неформалних заступника, па се зато бесмислена прича о приватизацији једнако наново отвара без обзира на њену очигледну штетност са становишта интереса Србије.

Уместо што се енергија троши на овакве приче, и њима уноси нестабилност у пословање јавних предузећа, власт би требало да се посвети унапређењу њиховог пословања за шта има простора. Најпре је потребно унапредити транспарентност пословања јавних предузећа, што се лако може остварити помоћу веб технологија, као и других предузећа која користе српске природне ресурсе и државну инфраструктуру. Повећањем транспарентности би се добрим делом решио проблем фаворизовања рођачких и партијских фирми нпр. као подизвођача, и извлачењем средстава из "Телекома" на овај начин. Истовремено, треба увести строге казне за директоре јавних предузећа који на тендерима безразложно искључују домаће фирме, и тако укидају радна места у Србији уместо да их стварају.

Нажалост, приватизација медија ће олакшати носиоцима власти да разделе преосталу друштвену имовину и ресурсе Србије у миру и тишини. Најављено пројектно финансирање медија ће још више повећати утицај политичара и приватног сектора на медије. Велико је питање колико ће новинари уплашени за сопствену егзистенцију имати могућности да представљају глас јавности, и преиспитају погубну економску политику која се води. 

Ауторка је професор на Електротехничком факултету Универзитета у Београду и бивши министар за телекомуникације у Влади Србије 2007. и 2008. године.