Odgovor Jovanu Dušaniću ili o tzv. neoliberalizmu

U ovom malom prilogu želim da se ukratko osvrnem na par tačaka iz teksta koga je pod naslovom Neoliberali ponovo nastupaju Jovan Dušanić pripremio za ovaj skup i u kome je lošem svetlu pomenuo mene i neke ljude iz firme u kojoj radim.

1) Na nekoliko mesta kolega Dušanić sa čuđenjem navodi moju tvrdnju sa prethodnog skupa o tzv. neoliberalizmu da svet nije u velikoj krizi, već u recesiji. Naravno, o tome gde prestaje recesija, a gde počinje kriza može se diskutovati, može se u svakodnevnom govoru i upotrebljavati reč kriza, ali da se, precizno govoreći, svet ovih godina ne nalazi u velikoj, opasnoj ekonomskoj krizi jasno svedoče podaci. Pogledajmo kretanje ekonomske aktivnosti:

Stopa rasta BDP-a, u %

CIE: zemlje centralne i istočne Evrope

Za 2011. godinu procena

Izvor: World Economic Outlook, IMF, September 2011; WEO Update, January 2012

Do izvesnog pada BDP-a sveta došlo je samo u 2009. godini, i to prvenstveno u grupi razvijenih zemalja. BDP zemalja u razvoju je i te godine povećan, doduše ne i u našem regionu, u CIE zemljama. Pad je na svetskom nivou bio zanemarljiv: samo 0,7%! Da li je to ona epohalna kriza koja će uništiti svet, a sa njime i kapitalizam? Ne bi se reklo, i pored najboljih želja kritičara kapitalizma. U većem delu sveta kriza se gotovo nije ni osetila, čak ni recesija, pošto je i te 2009. u zemljama u razvoju bilo ekonomskog rasta.

A da li je i sledećih godina bilo pada BDP-a? Ne. I svet i velike grupe zemalja doživeli su ekonomski rast, kako u 2010, tako i u 2011. godini: svet u 2010. lepih 5,1%, a u 2011. i dalje pristojnih 3,8%. Čak su i CIE zemlje fino rasle u poslednje dve godine: 4,5 i 5,1%. Pa gde je ta kriza nalik na onu strašnu iz 1929. godine? Nema je.

I kakav je ishod zbivanja tokom ovih nekoliko godina, da nije BDP sveta u 2011. znatnio niži nego u 2008. godini? Nije: pad BDP-a u 2009. godini bio više nego nadoknađen u sledeće dve. Pogledajmo grafikon: 

CIE: zemlje centralne i istočne Evrope

Za 2011. godinu procena

Izvor: World Economic Outlook, IMF, September 2011; WEO Update, January 2012

Obračun: Boško Mijatović

Kako se lepo vidi, u 2011. godini BDP je veći nego u 2008, poslednjoj godini pre početka finansijske krize. U svetskim razmerama je veći čak za 8,3%, a u zemljama centralne i istočne Evrope za 5,9%. U razvijenom delu sveta BDP je minimalno veći u 2011. u odnosu na 2008, ali se ja zbog toga ne sekiram.

Dakle, gde je ta kriza koju je grozni neoliberalizam izazvao kako bi opustošio svet, a u interesu najbogatijih? Jednostavno – nije je bilo,[1] a još je manje ima danas, kada rastu ekonomije velike većine zemalja. Radilo se, očigledno, o recesiji[2] sa skromnim padom BDP-a u razvijenim zemljama i delu zemalja u razvoju u 2008/2009. godini i dobrim rastom svih u sledeće dve godine, tako da ne postoji nikakva sličnost sa velikom krizom iz 1929. godine. Skorašnja kriza je u razvijenim zemljama prevashodno bila finansijska (ne bi trebalo da nas zanimaju gubici tamošnjih vlasnika banaka i akcija), a nepovoljno se odrazila i na tamošnju zaposlenost i na neke druge zemlje, uključujući Srbiju. Opasnost nije sasvim prošla (državni dugovi su se nagomilali), iako je u poslednja dva meseca došlo do vidljivog smanjenja tenzija i rasta evropskih berzanskih indeksa, ali je to druga priča.

Zanimljivo je da Jovan Dušanić, posle sveg iščuđavanja, ni ne pomišlja da moj stav o recesiji pokuša da pobije brojkama o kretanju realnih indikatora (ekonomske aktivnosti, BDP-a, nezaposlenosti i slično). Prosto, pitanje da li postoji kriza je empirijsko i na njega se može isključivo dati empirijski odgovor. Umesto toga, kolega Dušanić zapenušano napada li napada neoliberalizam, a očigledno je, bar meni, da ga argumentovanje mnogo ne zanima.

2) Ne znam za tzv. neoliberale, ali za liberalno orijentisane ekonomiste, u koje i ja spadam, krajnje je neočekivana tvrdnja Jovana Dušanića i drugova da se u Srbiji od 2000. godine vodi (neo)liberalna ekonomska politika. Moje je uverenje potpuno drugačije: mislim da je ovde izgrađen sistem koji je i na normativnom planu tek delimično tržišan (puno je antitržišne regulacije), a u realizaciji je dodatno deformisan širokim administriranjem od strane države, oslonjen na ozbiljnu zloupotrebu vlasti u lične svrhe (interne grupe, korupcija), rašireni diletantizmom nosilaca ekonomske politike i krajnje štetni populizam, sve to začinjeno ozbiljnim slabostima u političkoj sferi Srbije. E sad, ukoliko to malo tržišta predstavlja za Dušanića ekstremni neoliberalizam, onda bi se moglo zaključiti da je Dušanić mnogo protiv tržišta.

I gde je uopšte ta neoliberalna politika? U rigidnom radnom zakonodavstvu, po kome gotovo da nije moguće otpustiti radnika? U manipulacijama deviznom kursom tokom cele prethodne decenije? U kancerogenom širenju esnafskog sistema kroz licenciranje sve većeg broja delatnosti, od seljaka do turističkih radnika? U masovnom opraštanju neplaćenih poreza i doprinosa? U stalnim subvencijama brojnim preduzećima u tzv. restukturiranju (od JAT-a i Železnice nadalje), raznim poljoprivrednim proizvođačima, stranim investitorima i svim drugima kojima trebaju pare? U nepostojanju stečaja, kako se nezaposlenost ne bi povećala? U raznim strategijama i politikama ekonomskog i regionalnog razvoja, socijalnog stanovanja itd? U tzv. podsticanju građevinarstva, gde ministar slobodno deli pare? U širenju državne svojine (Telekom, Smederevo, „akvizicije“ Srbijagasa)? U partijskoj kontroli nad preduzećima u javnom sektoru? U čvrstoj kontroli medijske scene? Itd, itd. Ne, nema tu liberalne politike, već samo svemoćne, intervencionističke države, baš kako vole Dušanić i drugovi.

Iako izgleda da kolega Dušanić čita kolumne članova CLDS-a u Politici, ipak bih rekao da to nije istina. Jer, da ih čita jasno bi uočio da smo Popovićka, Begović i ja oštri kritičari i ove i prethodnih vlada, a ne neki benevolentni propagatori njihovog tržišnog „fundamentalizma“, kako on tvrdi. Ili ih, možda, čita, ali mu se ne uklapaju u zamišljenu šemu? Za zainteresovane, evo ih sakupljene u knjigama.[3]

Razlika između Dušanića i nas je, po mom mišljenju, sledeća: Dušanić kritikuje i vladu i nas i tzv. neoliberalizam isključivo sa ideoloških pozicija, bez prevelikog obaziranja na argumentaciju, dok mi pokušavamo da u kritici vlade upotrebimo argumente ekonomskih, pa i političkih nauka, koliko smo to u stanju.

Pripisujući nam da smo tzv. neoliberali, Dušanić neposredno tvrdi da smo tržišni fundamentalisti, tj. oni koji glorifikuju tržište i protiv su državne regulacije i intervencije. A to jednostavno nije tačno. I Popovićka, i Madžar, i Begović i ja mislimo da među državnim funkcijama ima mesta i za privredno zakonodavstvo, i za vladavinu prava, i za osnovnu socijalnu i privrednu infrastrukturu, i za odbranu lične i imovinske bezbednosti, i za makroekonomsku politiku, ali i da je u suštini spora između nas pitanje mere. A to što mi verujemo da bi trebalo da bude više tržišta i manje intervencije nego što veruje Dušanić svakako nije dovoljan razlog za tvrdnju da smo ekstremni fundamentalisti. Još je smešnija Dušanićeva tvrdnja da neko (a mene je pomenuo u tom pasusu) ovde „propoveda da 'nevidljiva ruka' tržišta funkcioniše savršeno i bespogrešivo“. „Savršeno“, „bespogrešivo“!? To niko, ali niko ne tvrdi, pa ni ja (videti dole). Mislim da se kod Dušanića radi o poznatom i jeftinom polemičkom triku, ali i logičkoj grešci zvanoj Strašilo: pripišeš oponentu stavove koje ne zastupa kako bi ga lakše pobedio.

3) Da iznesem svoje mišljenje o temi skupa: neoliberalizam ne postoji. Radi se o pojmu, odnosno etiketi, koju su smislili protivnici liberalizma. On se koristi kao diskvalifikacija koju protivnici liberalizma upućuju ne samo radikalnim liberalima, već i svim ostalima, a čija je svrha da se sugeriše sledeće: jeste, stari liberali su bili dobri (ko danas sme da kaže nešto loše o Loku, Smitu, Milu?), ali ovi današnji nisu. Radi se, jednostavno, o ideološkoj uvredi, a ja se slažem sa Mariom Vargasom Ljosom da je u pitanju “čista besmislica”. I danas, kao i u poslednja tri veka, postoje samo liberali i liberalizam, bez suvišnog prefiksa neo. Unutar liberalizma postoje i razlike: jedni su libertarijanci, drugi liberali u američkom smislu, treći u evropskom, ali niko sebe ne smatra i ne zove neoliberalom – ni Fridman, ni Hajek... pa ni moja malenkost.

Drugo, pod udar optužbe o neoliberalizmu ne potpadaju danas samo liberali, već kompletna dominantna struja političkog i ekonomskog mišljenja u svetu. U neoliberalizam, po kritičarima, spadaju kako glavnina iz akademske ekonomije, tako i sve političke struje koje su danas na vlasti u razvijenim zemljama, pa i mnogim zemljama u razvoju, bez obzira na to da li su na desnom centru, u samom centru ili na levom centru (socijaldemokrate). Antiglobalizacijski pokret, koji je i popularisao pojam neoliberalizma, usmeren je podjednako prema svim vladajućim elitama zbog njihove naklonosti ekonomskom povezivanju sveta i umerenim protržišnim reformama. Takav napad na sve dominantne političke struje jasno ukazuje gde je mesto većine kritičara tzv. neoliberalizma: na krajnje levoj strani političkog spektra, tamo gde se do pre dve decenije nalazio komunistički pokret. I oni jesu (neo)komunisti, koji su posle pada berlinskog zida promenili samo dlaku (retoriku), ali ne i ćud (ciljeve). Suštinska meta im nije tržište već kapitalizam.

Drugu struju čine radikalni nacionalisti, koji u slobodnoj spoljnoj trgovini i finansijskoj globalizaciji nalaze neokolonijalizam, odnosno podjarmljivanje nerazvijenih od strane razvijenih zemalja. Tako i se kod nas pojavljuje tvrdnja da je posle 2000. godine došao spolja nametnuti neoliberalizam i uništio sve, a koja ima smisla samo ako se, makar implicitno, pretpostavi da smo 2000. godine imali imali odličnu privredu (a Milošević, sankcije i bombardovanje?).

Čini mi se da je, makar u Srbiji, najčešća kombinacija ovih dveju struja i pogleda, pa se antikapitalistički stav obično pojavljuje zajedno sa antiimperijalističkom retorikom. Na primer, kod Jovana Dušanića.

Treće, kritičari tzv. neoliberalizma nemaju sopstveni ozbiljan ekonomski program, a još manje ekonomsku teoriju, koje bi mogli da suprotstave preovlađujućima.[4] Oni se, suštinski, bave političkom borbom, ne shvatajući da bi primena njihovih zahteva uvećala siromaštvo i na zemljinoj kugli i u Srbiji. Stoga ne čudi da i srpski kritičari tzv. neoliberalizma izbegavaju da iznesu ideje o tome kakvim bi sistemom trebalo zameniti sadašnji ili kakvom bi teorijom trebalo zameniti preovlađujuću ekonomsku teoriju,[5] a imajući u vidu realnosti, već samo grde tržišni fundamentalizam kao da ga članovi srpskih vlada ili CLDS-a uopšte zastupaju. Da zaključim: promašena kritika daje slabo usmerenje za akciju.

4) Mislim da bi bilo dobro da se ekonomisti u Srbiji okanu praznih, a vrućih ideoloških diskusija i okrenu pravim temama. A tema oko kojih se mogu ukrstiti koplja između liberala i levice ima podosta. Navešću nekoliko važnih načelnih razlika (neke je smislio Menkju, a neke ja):

· liberali zasnivaju svoje poglede na filozofiji individualizma, koja najvišu vrednost pridaje pojedincu i teži odbrani njegovih sloboda u ekonomskim i moralnim pitanjima; levičari manje-više veruju u kolektivizam, tj. shvatanje da su interesi grupe dominantni nad interesima pojedinca i da grupe predstavljaju osnovne društvene jedinice;

· liberali veruju da su ljudi u osnovi racionalni i da čine najbolje što mogu u okviru datih ograničenja; levičari smatraju da se ljudi ne ponašaju racionalno i da bi država trebalo da ih zaštiti od sopstvenih grešaka;

· liberali veruju da je konkurencija dominantna odlika ekonomskog života, a tržišna moć ograničena i privremena; levičari smatraju da velike firme obično poseduju monopolsku moć i da je zbog toga potrebno voditi aktivnu antimonopolsku politiku;

· liberali misle da postojanje eksternalija jeste razlog za državnu intervenciju, ali da su one relativno retke u tržišnoj ekonomiji, koja, u suštini, vodi efikasnim alokacionim ishodima; levičari veruju da su eksternalije česte i da državna intervencija stoga mora biti raširena kako bi se efikasnost povećala,

· liberali znaju da tržište može da pogreši, ali veruju da to nije dovoljan razlog za državnu intervenciju, jer je greška države, zbog neznanja, neizvesnosti i interesnih grupa i korupcije, često veća nego greška tržišta; levičari veruju da je država jedina institucija koja može da ograniči svemoćno tržište i ublaži njegove brojne negativne efekte;

· liberali smatraju da je tržišno sticanje dohotka u osnovi i pravedno i efikasno, dok levičari veruju suprotno i traže da država bitno utiče na raspodelu i smanji razlike;

· liberali na ekonomiju gledaju očima modela opšte ravnoteže i veruju u međuzavisnost i prilagođavanje ponašanja ekonomskih aktera izmenjenim okolnostima; levičari implicitno zasnivaju svoj pogled na ekonomiju kroz I/O model sa fiksnim koeficijentima, u kome je mogućnost prilagođavanja znatno manja, a posebno je ograničena supstitucija;

· liberali preferiraju analizu mera ekonomske politike na dugi rok, kako bi se obuhvatili svi efekti, dok levičari prednost daju kratkoročnim, neposrednim efektima i imaju ograničeniji vremenski horizont,

· liberali veruju u korist međunarodne trgovine i saradnje uopšte za sve narode i na osnovu toga se zalažu za ekonomsko povezivanje sveta, dok mnogi levičari misle da u slobodnoj trgovini razvijeni eksploatišu manje razvijene i da je stoga protekcionizam, zajedno sa supstitucijom uvoza, najbolja strategija za zemlje u razvoju.

Svakako, te razlike se mogu još drastičnije, ali i uočljivije ispoljiti na našem terenu, gde je stvarnost dramatičnija nego u srećnijem delu sveta. Ali, pretpostavka plodotvorne i zanimljive rasprave je da se umesto raspaljene ideologije upotrebi valjana argumentacija.

CLDS, Beograd

[1] Pitam se da li će neko skupiti hrabrost i reći da ove brojke nisu tačne, pošto, zna se, MMF manipuliše statistikom.

[2] I američka poluzvanična ocena National Bureau for Economic Research-a govori isključivo o recesiji (a ne o krizi), koja je zaključena polovinom 2009. godine; videti http://www.nber.org/cycles/sept2010.pdf

[3] D. Popović: Ekonomija zdravog razuma, 2009; B. Mijatović: Srbija na nizbrdici, 2011.

[4] Povremeno citiranje Krugmana i Stiglica ne menja na stvari, budući da su oni dobili Nobelove nagrade za doprinose ekonomskoj nauci, koje kritičari tzv. neoliberalizma ni ne pominju, a ne za kometare aktuelnih tema ili političke pamflete koje ponekad objave u dnevnim novinama.

[5] Marko Sekulović u svom prilogu za ovaj skup (O sudbini neoliberalizma) jedino kaže da će buduća teorija biti sinkretička, ma šta to značilo. A Sekulovićevoj oceni da je neoliberal svakako će se začuditi Branko Milanović, koji sebe smatra levičarem i koji se stalno brine o siromašnima.