Hrvatski prodor na Istok

Ekonomsko uređenje u Srbiji počiva na dogmi o otvorenom i slobodnom tržištu, ali je posle decenije takve politike sada očigledno da su pojedine države, posebno Slovenija i Hrvatska, iskoristile zablude srpskih liberala i ciljno usmerile svoj kapital na ulaganja i otkup kompanija u strateškim granama srpske privrede. U isto vreme, ove dve države su na sve načine nastojale da spreče recipročna ulaganja, i kompanijama iz Srbije omoguće ravnopravan tretman na svom tržištu.

Ekonomska ofanziva

Hrvatska je naišla u Srbiji na dobar prijem i potpuno otvorena vrata, ali su 13 godina uzajamnih odnosa dovele do izrazite nesrazmere u privrednim odnosima. U periodu od 1999. do kraja 2010. hrvatske investicije u Srbiji su prema podacima Hrvatske narodne banke iznosile 523,8 miliona evra. Hrvatska je šesti najveći ulagač u Srbiji, koja je prošle godine bila na trećem mestu ulaganja hrvatskih kompanija, posle Holandije i BiH. U Srbiji danas posluje oko 200 hrvatskih kompanija, a najznačajnije i najveće su Agrokor, Atlantik Grupa, Nekse grupa, Magma, Vindija, Podravka, DIV Samobor. Ove firme su se u Srbiji usmerile ka kupovini fabrika prehrambene industrije i prirodnih resursa, što se vidi i iz strukture hrvatskih ulaganja. Najviše sredstava je uloženo u poljoprivredu, lov i usluge (47 odsto); proizvodnju ostalih nemetalnih i mineralnih sirovina (19 odsto); proizvodnju hrane i pića (18 odsto). Daleko ispod ovih privrednih grana su izvršena ulaganja u proizvodnju mašina i uređaja (dva odsto); proizvodnju električnih mašina i aparata (dva odsto); osiguranje i penzijske fondove (dva odsto); trgovinu na veliko i posredovanje u trgovini (dva odsto).

Među prvim hrvatskim investitorima u Srbiju bio je „Agrokor“ Ivice Todorića, koji je februara 2003. godine, za 10,25 miliona evra kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom“. „Agrokor“ je između ostalog postao i vlasnik i fabrike ulja „Dijamant“, Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina“, lanca hipermarketa „Idea“, kao i vode “Mivela“, „Nove sloge“ iz Trstenika i „Zlatnog traga“ iz Leskovca. Todorić je kupio i više od 25.000 kvadrata fabrike „IMT“ odlivaka na novom Beogradu, gde je umesto distributivnog centra za „Frikom“ otvorio supermarket „Idea“. Hrvatska „Atlantik grupa“ je postala vlasnik: „Soko štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“, „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora, dok je „Vindija“ kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu.

Hrvatske trgovinske firme "Biljemerkant", "Pevec", KTC i "Boso" kupile su više od 70 prodajnih objekata u Vojvodini. Preduzeće "TNOR" kupilo je paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva "Erdevik", a investitorima iz Hrvatske prodata su i preduzeća „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „DŽoly travel“. Kompanija „Našice cement“ koja posluje uokviru „Nekse grupe“ je u Srbiji postala delimični vlasnik pet preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala: kamenolom "Jelen do", "Stražilovo", „Opeka“, "Polet" iz Novog Bečeja i "Potisje" iz Kanjiže.

Kompanije iz Hrvatske su tokom protekle decenije stekle čvrst položaj i znatan uticaj u Srbiji, a govori se i o vrlo jakom hrvatskom lobiju u Srbiji, koji često pojedinim kompanijama omogućava privilegovan položaj i dalji prodor na tržištu Srbije. Tako je "Agrokor“ Ivice Todorića po ukupnom prihodu na godišnjem nivou koji ostvaruje u Srbiji druga po veličini privatna kompanija odmah iza „Delta holdinga“ Miroslava Miškovića, a o uticaju kapitala iz Hrvatske svakako svedoči i to što Todorićevim firmama, „Idea“ i „Dijamant“ marketinške usluge pruža kompanija „Multikom“ čiji je suvlasnik Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke. Takođe, o ozbiljnosti i organizaciji kojom privrednici iz Hrvatske pristupaju srpskom tržištu svedoči i to što je na primer Hrvatska državna kompanija Janaf na položaj direktora podružnice u Beogradu postavila bivšeg direktora hrvatske tajne službe Joška Podbevšeka.

Rampe za kapital iz Srbije

S druge strane, situacija je potpuno drugačija. Slovenija i Hrvatska su u poslednjih nekoliko godina plasirali stotine miliona evra u Srbiju, dok srpskih firmi skoro da nema u te dve zemlje. U Hrvatskoj sada posluje desetak predstavništava srpskih kompanija, dok ulaganja iz Srbije u hrvatsku privredu iznose oko 40 miliona evra. Do sada su ostvarene samo tri značajnije investicije iz Srbije - sredinom 2008. godine „Svislajon Takovo“ je kupio fabriku "Eurofud market" iz Siska, jednog od vodećih konditora na području Hrvatske, u vrednosti od oko 20 miliona evra. „NCA Investment grup“ iz Beograda je krajem 2010. godine postala većinski vlasnik hrvatske trgovačke kompanije „Magma“ za oko 25 miliona evra, ali, prema podacima Privredne komore Srbije, obe kompanije su u problemima na tržištu Hrvatske, dok „NCA Investment grup“ razmatra mogućnost povlačenja. Treća srpska investicija u Hrvatskoj je “Tesla štedna banka“ sa osnivačkim kapitalom od oko 3 miliona evra. Vlasnici i osnivači banke su Fond za razvoj Vojvodine i Fond za razvoj Srbije, a ona ima za cilj podsticanje preduzetništva i malih porodičnih imanja, posebno za srpske povratnike. 

Srbija je sa Hrvatskom u poslednjih nekoliko godina zaključila oko dvadeset sporazuma i protokola u najvažnijim oblastima saradnje, počevši od normalizacije odnosa do slobodne trgovine, ali oni nisu otvorili vrata kompanijama iz Srbije. S obzirom na brojna negativna iskustva, mnogi privrednici iz Srbije smatraju da u Hrvatskoj postoji odbojnost prema srpskim proizvodima i ulaganjima, a da se preduzećima iz Srbije se sprečava dolazak brojnim necarinskim barijerama, nelojalnom konkurencijom domaćih firmi i diskriminacijom srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Tako je naprimer Denjub fud grupi je uskraćena kupovina Karlovačke mlekare iako je dala jedinu validnu ponudu, Komtrejd je na jednom tenderu u Hrvatskoj imao najnižu cenu, ali je posao dobila drugoplasirana firma, a ni kompanije „Galeb grupa“ i „Delta“ uprkos najboljim ponudama na tenderu nisu uspele da realizuju svoje investicije. Poznat je i primer spora Slobodana Vučićevića i njegovog partnera iz Hrvatske oko vlasništva nad brendom Turbo limač, kada je srpskom biznismenu zabranjeno da u Hrvatskoj koristi brend za koji je platio 18 miliona evra. Srpske kompanije nailaze na brojne prepreke. Jedan od veoma važnih, međusobno nerešenih problema, jeste i pitanje imovine i imovinskih prava preduzeća, a srpska preduzeća imaju problem i što teško i u ograničenom broju dobijaju dozvole za tranzit kroz Hrvatsku

Srbija i Hrvatska su potpisnice sporazuma CEFTA o slobodnoj trgovini, ali Beograd i Zagreb do sada nisu uspeli da potpišu bilateralne sporazume kako bi se smanjile carine za poljoprivredne proizvode. Zato Srbija kao izvoznik hrane beleži deficit u razmeni sa Hrvatskom od čak 117,3 miliona dolara. Problem za srpsku stranu je i to što hrvatski carinici traže da prateća dokumentacija bude isključivo na latinici, i da se u proizvođačke specifikacije tačno unesu normativi utroška materijala - što zadire u pravila o zaštiti poslovne tajne. Postoji i problem slobodne trgovine duvanom - vrednost izvoza cigareta iz Hrvatske u Srbiju je u 2010. bila 9,8 miliona evra, a od sva četiri proizvođača cigareta u Srbiji, do sada jedino Japan tobako internešenal (JTI) uspeo da izveze cigarete na hrvatsko tržište u vrednosti od 337.000 evra, Srbija je zbog problema sa Hrvatskom alarmirala sve nadležene institucije u CEFTA (glavni problem su brojni standardi i prepreke), ali Hrvatska do sada nije reagovala na predlog o stvaranju radne grupe koja bi se bavila ovim pitanjem. Ulazak Hrvatske u EU 2013. označiće i njeno istupanje iz sporazuma CEFTA, zbog čega bi ona mogla da ima neke probleme u trgovini sa Srbijom, ali će Hrvatska nastojati da sačuva neke povlastice u trgovini sa zemaljama CEFTA, i zato će verovatno tražiti da se izmeni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i EU.

Ekonomija u službi politike

U svojim odnosima sa Srbijom Hrvatska vrlo sistematično gleda svoje interese, zbog čega je diskriminacija srpske robe i srpskih kompanija u Hrvatskoj bila vrlo raširena. Da je to bila i politička odluka, svedoči i izjava Ive Josipovića na otvaranju Biznis foruma u Zagrebu 2010, kada je prilikom susreta sa Borisom Tadićem saopštio da „politika više neće blokirati ekonomsku saradnju Hrvatske i Srbije". Hrvatski predsednik je tada rekao i da je u "nekim drugim vremenima postojala politika opstrukcije, predrasuda i strahova od te saradnje, ali da je to vreme sada prošlo". Josipović je tada potvrdio da je bilo diskriminacije srpskih kompanija u Hrvatskoj (ali je i Tadiću dao listu hrvatskih kompanija za koje je tvrdio da su su bile diskriminisane u Srbiji" Uprkos zaklinjanjima dva predsednika, privredni odnosi ipak nisu poboljšani, delom zbog krize a delom zbog nastavka stare prakse. Ukupna robna razmena Hrvatske i Srbije prošle godine je iznosila 933,6 miliona američkih dolara, pri čemu je deficit Srbije iznosio 752.000 dolara. Iz Hrvatske u Srbiju najviše se izvoze proizvodi od stakla (baloni, boce, kontejneri), laka ulja od nafte i minerala, transformatori, polietilen, cigarete, seme suncokreta, tečni propan, sardine i sardele. Iz Srbije se u Hrvatsku uvoze bakarne žice, uljane pogače i ostaci od semena suncokreta, papir, delovi klipnog motora s unutrašnjim sagorevanjem, električna energija, sirovo ulje od suncokreta, slatki biskviti i vafli i sl. Struktura srpskog izvoza u Hrvatsku je nepovoljna jer dominiraju sirovine i repromaterijal, kao i proizvodi nižih faza obrade. Takođe, među izvoznicima iz Srbije u susednu državu ima puno preduzeća koja su u procesu privatizacije kupile ili osnovale hrvatske kompanije, koje na taj način zarađuju i na uvozu iz Srbije.

Srpske investicije u Hrvatskoj mogu očekivati ravnopravniji tretman u Hrvatskoj tek sa njenim ulaskom u EU, jer je SSP-om između Srbije i EU predviđena i međusobna zaštita investicija, tako da ako neki investitor iz Srbije u Hrvatskoj bude diskriminisan, može uputiti žalbu Evropskoj komisiji. S obzirom na krizu, privrednici obe zemlje najavljuju unapređenje saradnje, kome bi trebalo da dorpinese i otvaranje predstavništva Privredne komore Srbije u Zagrebu, koje je otvoreno deset godina pošto je Hrvatska privredna komora otvorila svoje u Beogradu. Ovo predstavništvo bi trebalo da daje savete i podržava srpske firme pri ulasku na hrvatsko tržište i doprinese razvoju saradnje, koja se najavljuje već neko vreme. U krugovima srpskih privrednika sada se govori o mogućnostima zajedničkog nastupa na trećim tržištima, koje bi pomogle ublažavanju teških posledica krize. Hrvatske firme interesuju trgovinski ugovori Srbije sa Rusijom i nekim arapskim zemljama, a prema rečima zvaničnika iz Privredne komore Srbije, srpska preduzeća koja bi bila otvorena u Hrvatskoj bi trebalo da ima niz koristi od ulaska Hrvatske u evropsko zajedničko tržište.

Nasuprot sukobima iz 90-ih, poslednjih godina je između Hrvatske i Srbije došlo do izvesnog približavanja, zarad ulaska Hrvatske u EU i dodeljivanja Srbiji statusa kandidata. Ipak, i pored primera regionalne saradnje i susreta predsednika Ive Josipovića i Borisa Tadića međusobni odnosi su i dalje vrlo komplikovani i opterećeni ozbiljnim nerešenim pitanjima. Međutim, dok je Beograd širom otvorio vrata, Hrvatska, sponzorisana od strane Nemačke razgranala je svoj uticaj u Srbiji, dok je srpski u Hrvatskoj sveden na najmanju moguću meru. Uspehu takve politike Hrvatske sigurno je u mnogome doprinela sama Srbija, nerazumnim otvaranjem tržišta kapitalu zemlje koja joj se prečesto pokazuje kao otvoreni neprijatelj.