Globalna kriza i zamke masovne euforije

Od oktobra 2000. godine napisao sam bezbroj tekstova o pogrešnoj ekonomskoj politici koja se vodi u Srbiji, te njenim glavnim realizatorima. Mlađan Dinkić je u aktuelnoj vladi postavljen na čelo novog mega ministarstva finansija i privrede, a sa koalicionim partnerima je, kako sam kaže, postigao dogovor da ima apsolutno odrešene ruke da bi sistem doveo u red. Pošto je potpuno jasno šta očekuje srpsku privredu i njene građane i u narednom periodu (sve dok M. Dinkić bude imao odrešene ruke) meni preostaje da pišem o nekim drugim temama.

Pre nekoliko dana (14.10.2012) Politika je objavila interesantan tekst stalnog dopisnika iz Vašingtona u kome smo imali priliku da se upoznamo sa pogledom DŽejmika Dejmona, prvog čoveka finansijskog giganta DŽ.P. Morgan (J.P. Morgan Chase), na aktuelnu globalnu krizu i prilike u SAD. Možda je najinteresantniji njegov odgovor na pitanje da li je zabrinut da bi jednog dana, zbog fiskalne neravnoteže i velikog budžetskog deficita (oko 1.500 milijardi dolara) i Amerika mogla da postane bolesnik ? DŽ. Dejmon kaže: ”To je prilično zagarantovano, pitanje je samo kad i kako. Ne znam da li će se to dogoditi za dve, tri ili četiri godine, ali će se dogoditi, to je samo pitanje vremena. Niko ne može da se beskrajno zadužuje, i takve primere smo već videli: u poslednjih sto godina bankrotiralo je mnogo zemalja koje su mislile da će ipak da se izvuku. Mi se tešimo time da je dolar rezervna moneta sveta, da imamo jaku vojsku – ali zašto izazivati sudbinu ? ”

Iz ovog odgovora vidimo da DŽ. Dejmon realno gleda na savremene probleme i iz istorije izvlači dragocene pouke, za razliku od optimističkih izjava ogromne većine na javnoj sceni koja ne želi da prihvati istorijske pouke i ubeđuje sami sebe (ali i sve druge) da će ovoga puta to biti drugačije, jer je nastupilo novo vreme kada stare zakonitosti više ne važe. Od 2005. godine kada je došao na čelo DŽ. P. Morgana on je demonstrirao da ne podleže vladajućim dogmama i trenutnim modnim euforijama, a vreme je pokazalo koliko je on u tome bio u pravu. DŽ. Dejmon je vodio naglašeno konzervativnu poslovnu politiku, za razliku od ostalih čelnika velikih finansijskih kompanija koji su se međusobno takmičili za prestiž – ko od njih ima agresivniju poslovnu politiku i koliko je spreman  da ulazi u najrizčnije poduhvate u bezumnoj trci za što većim profitima. U tom cilju se na finansijskim tržištima stalno kreiraju novi predmeti trgovanja – takozvani finansijski derivati koji postaju sve komplikovaniji i malo kome razumljivi. Oni u kratkim rokovima obezbeđuju visoke profite, a o dugoročnim rizicima, koje sa sobom nose, malo ko vodi računa.

Do globalne krize u poslovnom svetu je vladao stav da su nesposobni oni rukovodioci koji nisu spremni da se upuste i u najrizičnije poslove. Čelnici finansijskih kompanija bili su izloženi ne samo pritisku takvog stava koji vlada u njihovom okruženju, nego i stalnim zahtevima svojih najbližih saradnika koji su u agresivnoj poslovnoj politici videli mogućnost ostvarivanja visokih profita i po toj osnovi dobijanju ogromnih bonusa. Nastala je opšta trka za visokim profitima uz uverenje da će vreme takvih profita večno trajati i da ne postoji opasnost od krize pošto je nastupilo novo vreme, a DŽ. Dejmon je, u isto vreme, svojim saradnicima često ponavljao da niko ne sme da zaboravi da posle jednog ekonomskog ciklusa nastupa drugi, te da uvek imaju u vidu da svakih pet godina dolazi do nepovoljnih zaokreta.

DŽ. Dejmon je bio jedan od retkih koji je imao snage da se odupre opštoj trci za trenutno visokim profitima znajući da su takvi poslovi povezani  dugoročno sa velikim rizicima. Kada su svi povećavali obim poslova sa finansijskim derivatima emitovanih na bazi stambenih kredita (takozvanih Nindža kredita, od engleske skraćenice NINJA – No Income, No Job, No Assets – čime se sugeriše da su oni odobravani i licima bez dohotka, posla i imovine), te godinama zahvaljujući tim operacijama beležili visoke profite i isplaćivali ogromne bonuse, DŽ. Dejmon se klonio takvih poslova. Mada je mnogo temeljnije od drugih poznavao samu suštinu finansijskih derivata, on je polazio od sledećeg pravila: ako ja ne razumem kako na tom poslu može da se zaradi novac, niko me neće prisiliti da u tome učestvujem. Vreme koje je usledilo pokazalo je koliko je on bio u pravu, te da je odbijanje da se ide na rizik koji se do kraja ne shvata jedan od najboljih načina upravljanja rizicima. Upravo zahvaljujući DŽ. Dejmonu, DŽ. P. Morgan je iz krize (2008) izašao jačim dok su drugi veliki finansijski giganti bankrotirali (Lehman Brothers) ili pretrpeli ogromne gubitke i opstali samo zahvaljujući ogromnoj novčanoj pomoći od strane države (Citi Group, Merrill Lynch, Bear Stearns).

Mogli bismo, na kraju, zaključiti da je DŽ. Dejmon verni učenik onoga čije ime nosi finansijski gigant na čijem je čelu. Naime, u literaturi se često navodi jedan poučan primer iz 1929. godine kada je tada znameniti milijarder DŽ. P. Morgan rasprodao sve svoje akcije koje je posedovao, neposredno pre velikog pada njihovih cena na berzi. Zbog toga je pozvan na saslušanje pred komisiju Kongresa SAD. Članove komisije je interesovalo da li je DŽ. P. Morgan raspolagao nekim insajderskim informacijama koje je mogao da zloupotrebi, a on je članovima komisije objasnio da se na taj korak odlučio nakon jednog usputnog razgovora sa uličnim čistačem obuće čije usluge godinama koristi. Jednoga jutra dok mu je čistio obuću ulični čistač ga je upitao za mišljenje kako će se kretati cena akcija neke kompanije, priznavši mu da je on nedavno kupio nešto njenih akcija. Odlazeći u kancelariju, DŽ. P. Morgan je odlučio da istoga dana rasproda sve svoje akcije, jer je ubeđen da u situaciji kada svi masovno kupuju akcije, pa i ulični čistači, on nema tu šta da traži i sa toga tržište treba odmah da odlazi.

Kraća verzija ovog teksta objavljena je u listu POLITIKA 25.10.2012