Дуг прецима и порука потомцима

 Др Јован Душанић – Липљански, угледни економиста, научник и професор је посљедњих година са великом енергијом и љубављу посвећен јавним пословима који, бар наизглед нису директно везани за његову ужу професију. У разговору за Билтен Представништва РС у Београду, биће ријечи и о економији, али започињемо га питањима о његовој новој преокупацији ...

Идеја о изградњи храма, као знак захвалности српског народа Русији појавила се убрзо после мученичке смрти (1918) руског цара Николаја II Романова. Сматрало се да Срби не смеју да забораве како је руски цар, због братске љубави два народа, ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот. А када западни савезници одбијају да са албанске на грчку обалу пребаце 160.000 преживелих српских војника и избеглог народа, од 400.000 који су кренули у „албанску Голготу“, руски цар Николај II се ултимативно, телеграмом, обраћа британском краљу Џорџу V и председнику Француске Рејмону Поенкареу. Смисао обраћања био је: уколико српска војска и народ, изнемогли од вишемесечног марша преко завејаних албанских планина, болести и глади, хитно не буде пребачена на грчко острво Крф, Русија излази из Антанте и потписаће сепаратни мир са Немачком.

Изградњу овога храма су заговарали српски свештеници школовани у Русији бањалучки владика Платон Јовановић, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић, протојереј-ставрофор Светислав Давидовић, архимандрит Константин Чавић и други,  војници Српске добровољачке дивизије, формиране у Русији од Срба који су мобилисани у аустроугарску војску и упућени на руски фронт, а тамо су масовно прелазили на страну руске армије па се прво, уз сагласност српске владе, борили на страни Русије, а потом су пребачени у Грчку и учествују у пробоју Солунског фронта, те низ интелектуалаца тога доба без обзира да ли су били школовани у Русији или на Западу

Шта је до сада урађено на реализацији идеје око изградње храма?

Његово Преосвештенство, епископ бањалучки господин Јефрем је у априлу 2017. године званично саопштио да ће се у срцу Бањалуке, на тргу у насељу Алеја центар на Бањалучком пољу, градити српско-руски православни храм. Крајем године је у Москви урађен комплетан пројект храма и почела је изградња. Као прототип је одабран некадашњи Храм Чуда Архангела Михаила, саграђен 1358, који се налазио у Московском Кремљу – у срцу Руске Империје. Као и остала три храма Московског Кремља, Успенски, Благовјештански и Архангелски, после Октобарске револуције су затворени (1918), а Храм Чуда Архангела Михаила је касније (1929) у целости разрушен. За основу бањалучког храма је узет изглед тог храма с краја XVII века – петокуполни храм, пет руских купола – луковица, са звоником у виду шатора. Биће то за наше прилике релативно велики храм, који ће моћи да прими 400-500 верујућих. Имаће три олтара: централни посвећен Преображењу Господњем и два бочна – један посвећен Светом Симеону Мироточивом и Светом Сави, а други Светом Николају II Романову и његовој породици. Планирано је да 17. јула ове године, на стогодишњицу од страдања руске царске породице Романов, буду освештани темељи храма, а Његово Преосвештенство, епископ бањалучки господин Јефрем, је изразио наду да ће до тада бити урађено више од самих темеља.

Када смо вас представили и као националног историчара, имали смо у виду вашу нову књигу „Срби Босне и Херцеговине у XIX веку“, са поднасловом „Борба за слободу и уједињење“. Је ли и то својеврсна посвета прецима који у та смутна времена нису могли да буду само духовници него и просвјетитељи, народни трибуни, првоборци за националну ствар? 

Сигурно и то, али пре свега сазнање да живимо у времену глобализације и постмодерне, кад нас убеђују како су традиционалне вредности застареле и превазиђене, те да ништа, осим новца и материјалних ствари, нема вредност. Тврде нам да треба да заборавимо нашу традицију и историју, те да се „окренемо будућности“. Међутим, традиција је у суштини избирљиво сећање, које је издржало проверу кроз вековно искуство предака, као нешто што је вредно памћења и поштовања. Увек, а поготово у садашња времена, када је све израженија криза идентитета, добро је да се зна одакле потичемо, који су нам корени, како су живели и са каквим искушењима су се сусретали наши преци. На таквим основама лакше се може разумети и проживети садашњост, а будућност учинити предвидљивијом. 

У наше време поремећени су и основни људски односи: према Богу, природи, прецима, ближњима и самом себи. Све већи број људи сматра да Бог не постоји, за очување природе не мари, о прецима мало шта зна, ближње заборавља, а времена нема ни за самог себе. Губи се свест о властитом идентитету, слаби социјална кохезија, долази до духовног раскорењивања појединаца. Агресивни владајући политички и идеолошки образац, који доминира на нашој јавној сцени, инсистира на поништавању српског и формирању новог идентитета и отворено испољава омаловажавање, па чак и презрење, српског народа и његове историје, па се овом опасном духу самопорицања (Мило Ломпар) треба јавно супротстављати.

У завршном и најоригиналнијем поглављупишете о историји угледних српских породица у БиХ које су још под Османлијама и Хабзбурзима,индивидуалним предузетничким даром и радом више генерацијастекли велико богатство и своју економску моћ преливали у просвјетне, културне и ослободилачке подухвате. Зашто се и данас у Српској мало зна о улози Јефтановића, Шола и других припадника те наше националне елите?

Овом књигом желео сам, између осталог, да ту празнину делимично попуним и да читаоце упознам подробније о српским народним вођама који су предводили борбу за црквено-школску аутономију у Босни и Херцеговини. Били су то људи национално самосвесни, чврстог карактера, спремни на велико самопожртвовање за опште добро и уверени да ће, борећи се за праведну ствар, у томе успети – ако не они, онда њихови потомци. У тој борби их не могу поколебати ни репресивне мере које против њих предузима аустроугарска окупациона власт. Такви преци, са скромним формалним образовањем, у преговорима са елитним представницима моћне Аустроугарске монархије, показују невероватан дипломатски такт, умешност, зрелост, одговорност и одлучност. Ове вође су истинска национална елита, а између ње и народа постојала је природна хармонија. Њихова борба је показала да је српски народ и поред вишевековног робовања под Турцима сачувао национални идентитет у основи кога су светосавска православна духовност, немањићка државна традиција и слободарски косовски завет.

Не остајете дужни ни својој примарној вокацији: недавно сте објавили и књигу „Економија постмодерне“,којом сте (први, не само на нашим просторима него и у свету) конституисали нову економску дисциплину. У чему се не слажете са доминантном неолибералном струјом међу вашим колегама економистима?

Можда су то најтачније оценили рецензенти (професори емеритуси Вујо Вукмирица и Слободан Максимовић у књизи Неолиберализам – расправе у Академији економских наука) наглашавајући да се доследно залажем за нови концепт економије, битно различит од данас владајућег неолибералног – који од економије покушава да створи егзактну науку засновану на претпоставкама које имају мало чега заједничког са реалним животом и која инсистира искључиво на себичним интересима. Рецензенти истичу да теоријски доказујем, и то поткрепљујем егзактним емпиријским подацима, да је данас владајућа економија неолиберализма не само социјално неодговорно и морално неосетљива него и економски неефикасна, те да се залажем за нови концепт економије који мора да уважава поред личних и опште интересе, и да посебно инсистирам на моралном приступу како би се економија вратила моралним основама, јер она у својој суштини представља пре моралну него егзактну науку.

Оштар сте критичар економске политике, на бази које се одвија транзиција у Србији, али и у другим земљама у окружењу.

Нове српске власти су после петооктобарског преврата (2000) прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Вашингтонски договор је један лепо упаковани пакет који се јавно промовише као благородан за земље којима се предлаже (тачније речено, натура), а он у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма (једна од мојих књига носи наслов: Washington consensus – кодификовани програм економског неоколонијализма). Овим програмом Србију (као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље) требало је лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Нажалост, савремени колонијализам је много опаснији и перфиднији него класични колонијализам. Да би економије малих и слабих земаља биле потчињене богатим и моћним, светској олигархији и крупном капиталу, и присиљене да раде за њихове интересе, сада више није неопходно да се изврши класична окупација – војничко заузимање територије. За разлику од класичног колонијализма, који је насилно наметан уз отпор становништва и локалних елита, данас политичка и финансијска квази-елита призива и моли да буде колонизована. Академски и медијски делатници то подржавају, а „наркотизовани“ грађани на нови колонијализам пристају мирно.

Штавише, власти у слабим државама јавно моле да њихове земље буду окупиране и економски потчињене, па чак за то и плаћају. У Србији се страни инвеститори дочекују таквим погодностима, да се са правом може поставити питање: ко у кога инвестира – страни инвеститори у Србију или Србија у стране инвеститоре. Инвеститору се из буџета исплаћује и по десет хиљада евра за сваког запосленог, а локалне власти најчешће бесплатно уступају комплетно опремљене локације, с инфраструктуром. Страни инвеститори често добијају пореске и друге повластице. У исто време, наши радници раде код тих иностраних инвеститора за месечну плату од 150 до 200 евра, без елементарних синдикалних права.

На крају, вратимо се на почетак, на вашу универзитетску каријеру, која је започела у Бањалуци и због ваших „идејно-политичких скретања“ била нагло прекинута! Ухапшени сте и избачени са Економског факултета.О чему се радило и како из данашње перспективе гледате на тај период?

Као на цену коју преузимамо, и некад морамо да платимо, ако се определимо за поштен јавни интелектуални ангажман. Званично сам оптужен да сам починио кривично дело из члана 133/1 и 157 Кривичног закона СФРЈ – вербални деликт или деликт мишљења, односно да сам изражавао забринутост над судбином српске нације, поготово интелектуалаца који су у Социјалистичкој Републици БиХ прогоњени; да сам говорио да је Устав из 1974. донет под притиском хрватских националиста, да је њиме Србија ослабљена, распарчана и дезинтегрисана – у распаду, да ужа Србија нема никаквог утицаја на одлучивање на нивоу Федерације и да зато све више заостаје у развоју; да сам глорификовао западну демократију и вишепартијски систем, те негирао демократија у нашем систему, истицао угроженост слободе говора и мисли у социјализму; да сам грубо клеветао, нападао и вређао личност и дело друга Тита наводећи претерану раскош, трошење огромних средстава, задуживање земље, култ личности, да сам тврдио како су нашој несврстаној спољној политици дани одбројани, а за Предсједништво СФРЈ говорио да је веће стараца које ће због неспособности земљу довести до пропасти и рата.

Оно што није званично објављено, а писало је у извештају Службе државне безбедности (која је читана на састанцима када сам избациван са Факултета) било је потенцирање чињеница: да потичем из свештеничке и четничке породице, да су сва моја обавештења за студенте на Факултету, као и испитна питања откуцана ћирилицом, да се потписујем ћирилицом уз обавезно стављање средњег слова између имена и презимена, да сам сину дао име Арсеније и слично.

Интересантно да сте и данас од својих неистомишљеника – неолиберала, такође изложени оштрим нападима.

Заиста је то занимљиво, али само на први поглед. Средином 1980-их година сам од комуниста оптужен да сам десничар који је против социјализма и самоуправљања, а недавно су ме, на научном скупу у Академији економских наука, моје колеге неистомишљеници – неолиберали оптужили да сам левичар и да сам против капитализма и глобализације. То показује како је неолиберализам, пре свега идеологија, као и комунизам. Због тога не треба да нас чуди да су многи најватренији неолиберали бивши комунисти или њихови биолошки потомци, који су једноставно језик једноумља и искључивости прекодирали са комунистичких на неолибералне догме.

Међутим, и бивши комунисти и садашњи неолиберали, као истински интернационалци – први задивљени Истоком и социјализмом, а други Западом и капитализмом, јер је то у моди и исплативо, а уз то иду и примамљиве почасти и разноразне привилегије – сагласни су да сам српски националиста. И то је објашњиво, јер сви ми којима су важнији интереси сопствене земље и народа, од интереса њихових ментора, са Истока или са Запада, по дефиницији су националисти.

Раније сам написао да је дисиденство за мене природно стање. Нажалост, бурна времена која живимо на овим просторима не дозвољавају да се клатно историје мало умири и задржи у природном положају него стално иде из  једног екстрема у други. Већина воли да је увек на страни званичне идеологије, па када је клатно на левом екстрему они који их не следе и остају у нормалном стању за њих су десничари, а касније постају левичари када се клатно званичне идеологије помери у десни екстрем.

Да ли сте сада узели заслужени предах или ...?

Хвала Богу, не осећам потребу за предахом и заиста уживам у раду. Тренутно радим на две књиге – из економије и историографије. Ту је и ангажовање око изградње бањалучког храма, наравно, у мери коју Његово Пеосвештенство, господин Јефрем, сматра потребном.

Стално имам на уму мудре речи нашег почившег патријарха Павла како свако од нас треба да урадимо само онолико колико може – али не мање од тога.

Интервју урадила:

Тијана Кецмановић