недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Главом шећера кроз лихварски зид
Економска политика

Главом шећера кроз лихварски зид

PDF Штампа Ел. пошта
Богдан Живковић   
четвртак, 24. април 2014.

...Сад, ваљда, има опет неког те му помаже да тргује с главом шећера ... Сирочад Раданова потуцају се по најму; а жена му некако убрзо пресвисла од тешка јада ... Ето, мој Пајо, како може човек да страда! ...

Милован Глишић, Глава шећера, 1875.

Петар и Јелена Петровић су типичан српски брачни пар. Ни бољи ни гори од других. Имају двоје деце - ћерку Јовану, одличног ђака једне београдске гиманзије, и сина Милоша, одличног ђака завршног разреда једне београдске основне школе и победника републичког такмичења из физике. Јелена је била студент генерације, и данас је педијатар у једном београдском дому здравља. Петар је професор биологије у једној београдској средњој школи.

После година и година подстанарског живота, Петар и Јелена одлучују да подигну кредит и купе стан. Почетком 2008. проценили су да су услови за тако нешто сазрели, да су камате колико-толико разумне, а када већ плаћају кирију, боље да тај новац плаћају банци, и да деци након 30 година оставе некретнину. Логично, зар не? По тадашњем курсу од 82 динара за један евро, она и он су укупно имали примања месечно 1.700 евра, наравно у динарима. Љубазна службеница банке им је израчунала да би рата кредита износила 450 евра месечно, наравно у динарима, што је за њих у том тренутку било прихватљиво. И након месец дана уселили су се у „свој“ стан на Чукарици од 68 квадрата. Али тридесет година у Србији је много дуго време. Предуго, рекло би се.

Пошто је, што би стари банкари рекли, кредит нешто као кад се упишкиш на мразу, само је у почетку топло и пријатно, њихову радост убрзо је почела да мути акробација са динаром, односно опадање његове вредности, да би већ након четири године, рата њиховог кредита у динарима ефективно порасла за преко 40%. Њихове динарске плате данас износе укупно 1100 евра, а рата кредита је и даље сурових 450. Банка је немилосрдна.

Но, нису се они жалили. Редовно су плаћали рате, а плаћају их и даље, мада отежано. Навикли су да се труде и да трпе. Међутим, увођење тзв. „солидарног пореза“ на плате изнад 60 хиљада динара их је заиста обеспокојило. Како се нико није сетио да банку солидарно опорезује, па да рата не буде 450 евра, него 20% мање, па да добро буде и њима и држави; али се сетио да од докторске и професорске плате отфикари тих 20%, а да банку остави нетакнуту? Да ли је ико пре него их је „солидарно опорезовао“ одбио од њихових примања дуг према банци? Не. У дом Петровића увукла се зебња.

Очигледно је да наша држава банкарском систему у Србији не сме ни на сенку да стане. Банке се нигде не башкаре као код нас, нигде немају тако беневолентан однос државе према свом класичном лихварском, зеленашком понашању. Држава је очигледно капитулирала пред банкама. Из године у годину слушамо како је у Србији криза свеопшта, али да је банкарски систем профитабилан, и да штавише увећава профит. Како другачије ако не од гуљења коже са осиромашеног народа, јер привреде нема.

Све је очигледније да становништво Србије све теже може да извршава своје обавезе према разним повериоцима као што су банке, држава, јавна предузећа (телеком, ЕПС, Инфостан итд.), а чије су услуге изузетно скупе, и ни на крај памети им не пада да размисле о снижавању цена својих услуга. Сетимо се само напумпаних децембарских рачуна за струју, за које је надлежно министарство и признало да су напумпани, али никоме није пало на памет да отето врати грађанима. 

Не пада им на памет из три разлога. Први је тај што су те банке и јавна предузећа финансијери странака, и спонзори различитих активности, почев од спорта па до политичких кампања и медија, а чији апетити све више расту, како је новца на тржишту све мање, између осталог, и због тога што стране банке сваке године из земље износе позамашне своте новца. Други је тај што су та јавна предузећа са једне стране такође у канџама банака и њихових прескупих услуга, а са друге стране вођена су од стране политичких и страначких фактора који су такође увезани у банкарско-зеленашке активности. И трећи разлог је тај што је држава направила читаву правно извршну инфраструктуру, како би се банке и други повериоци осећали као бубрези у лоју. Банке не сносе никакву одговорност за финансијско стање у држави. Њима је профит једино важан, а у томе их не може нико контролисати. Нити може, нити хоће.

Као део овог трећег разлога релаксираности банака и јавних предузећа нарочито се издваја формирање и легализација такозваних „приватних утеривача дугова“, односно агенција за наплату потраживања. Један економиста ми је недавно рекао да се у Србији не исплати ни у шта улагати, осим у погребно предузеће, старачки дом или агенцију за наплату потраживања. Прва два бизниса, зато што смо ми стара нација (а и „мора се“), а овај трећи јер га држава здушно подупире, пошто су материјалне могућности становништва све слабије, и зато што замењује неефикасно судство.

Можда још увек не масовно, али у Србији је већ почела заплена имовине, па чак и блокада банковних и текућих рачуна од стране ових агенција. Повремено долази и до заплена некретнина, што је нарочито болно. Како с временом расте број незапослених, и опада платежна моћ становништва, треба очекивати радикализацију активности ових принудних утеривача дугова, који имају право и да зарачунавају камате по свом нахођењу, а што се не би смело. Како ће се све то одразити на становништво, као и на укупну безбедносну атмосферу остаје да се види. У немаштини, људима може свашта пасти на памет. Кад вам неко одузима кућу, то баш и није најпријатнији догађај у животу, тако да се ни реакције бескућника не могу предвидети.

Дугови настали по било ком основу морају да се плате, и то је јасно. Јасно је такође да питање дуговања постаје велики проблем. Међутим, лоше је то што се код нас решавањем тог проблема нико не бави. Штите се само одређени повериоци, али то није систем. Систем би био када би појединац такође могао да се заштити као што то могу банке и горепоменуте повлаштене фирме.

На пример, ако му нису уплаћивани порези и доприноси годинама, зашто грађанин тај дуг према себи не би могао пребити на пример са Инфостаном, или ЕПС-ом? Постоје ли такве агенције које ће тај дуг „утерати“ за рачун малог човека? Не постоје. Мали човек је на све већој ветрометини, осећа се све несигурније, као да живи у нечијој туђој, а не у својој држави.

Некада су људи са радошћу дочекивали поштаре, јер су носили писма и разгледнице драгих особа издалека. Понекад су носили и тужне вести, али и то је живот. Данас кад видите поштара у улици са сигурношћу знате да ништа добро не носи, осим повремено пензије, а видећемо и докле ће то трајати. Данас кад видите поштара знате да ће вам у сандуче спустити кило коверата са разноразним рачунима, и вероватно понеки судски позив за неко старо дуговање, које сте намирили или можда нисте, и за које вам тамо нека агенција за наплату редовно зарачунава затезне и друге камате.

И ето тако ми, деца одрастала у доба социјализма, бивали смо тужни када смо на часу српског језика радили чувену Глишићеву приповетку „Глава шећера“, као илустрацију ружних давних времена мрског капитализма, у којима је безобзирно уништаван мали породични човек, за рачун бирократизованог зеленашког система. Учили смо то уз оно обавезно: „Било не повратило се“!

Међутим, повратило се. Добош ће се све чешће оглашавати испред српских кућа, све ће више деце бити уплакано, све ће више породица бити унесрећено, а и понеки Радан ће допасти робије. А све то зато што код нас екстрапрофитери, и банке које послују по правилима лихварске интернационале, морају бити заштићени, и у том циљу држава не жали никаква средстава ни напоре.

А мали човек? Он ће бити све мањи, док се не изгуби на тамо неком лихварском хоризонту. Човек није ни битан. Битан је профит, и то не наш.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер