Balkan pod visokim gasnim pritiskom

Potpisivanjem ugovora o prodaji NIS-a i gradnji skladišta Banatski dvor i gasovoda Južni tok Srbija je obezbedila svoju energetsku budućnost i ojačala geostrateški položaj, dok je Rusija načinila još jedan važan korak ka ostvarenju projekta gasovoda Južni tok. Ugovor sa Srbijom bio je poslednji koji je 2008. godine Gasprom potpisao sa balkanskim zemljama, a da bi trasa bila kompletna, potrebno je potpisati sporazume sa Mađarskom, Slovenijom i Austrijom. Gasovodi Južni i Severni tok, koji treba da direktno poveže Rusiju i Nemačku, trenutno su jedan od prioriteta Gasproma i ruskog državnog vrha, ali se ruska strana ne zaustavlja samo na tome, već nastoji da još više jača svoju ulogu u centralnoj Aziji1, dok pruža ruku i ka izvorištima gasa na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Gasprom je 13. jula ove godine potpisao sporazum o strateškom partnerstvu sa iranskom državnom kompanijom NIOC2, dok je za vreme Putinove posete Libiji u aprilu ove godine potpisan sporazum o formiranju zajedničke kompanije Gasproma i nacionalne naftne korporacije Libije.3 Takođe, prema nedavnim vestima Gasprom je angažovan i u pregovorima o isporuci gasa iz Nigerije preko Sahare, a u skladu sa ofanzivnom ruskom energetskom politikom, u Moskvi je nedavno Forum izvoznika gasa pretvoren u formalnu organizaciju, na čelu sa generalnim sekretarijatom smeštenim u Kataru, čije zemlje članice poseduju 2/3 svetskih rezervi gasa.4

Nabuko ponovo aktuelan

Ofanzivna energetska politika Rusije već duže vreme izaziva kritike Zapada, posebno SAD, ali je rat u Gruziji doprineo da se i u EU sve jače čuju zahtevi za „diverzifikaciju izvora“ i „energetsku nezavisnost od Rusije“. U skladu sa tim, EU je 13. novembra usvojila Plan energetske bezbednosti, koji definiše zajedničku energetsku politiku zemalja članica EU, čiji je glavni cilj izbegavanje ruskog gasnog monopola.5 Za ostvarenje ovog plana EU je spremna da do 2030. odvoji čak dva biliona evra, a od šest tačaka programa za energetsku budućnost Evrope, tri se odnose na Rusiju. U Planu je istaknuto da EU najpre želi da razvije sopstveni južni gasni koridor (Nabuko) koji će koristiti kaspijske i eventualno bliskoistočne izvore. Druga tačka je kompletiranje mediteranskog energetskog prstena, koji će iz tog regiona snabdevati Evropu strujom i gasom, razvijati i energiju sunca i vetra i proširiti postojeću saradnju sa Libijom i eventualno Irakom. Treća tačka planira razvoj i integraciju zajedničkih gasnih i elektroenergetskih kapaciteta zemalja centralne i jugoistočne Evrope, a kao „apsolutni prioritet“ predviđeno je i povezivanje Estonije, Letonije i Litvanije sa evropskim energetskim mrežama, kao i njihovo povezivanje sa postojećim gasnim rutama iz Norveške i Mediterana.

EU je takođe predvidela i formiranje novog gasnog konzorcijuma za dopremanje gasa iz kaspijskog regiona. Radi realizacije ovog projekta u pripremi je stvaranje Kaspijske energetske korporacije (CDC), koja će imati podršku Evropske investicione banke. Ciljevi kompanije bili bi kupovina gasa, istraživanje, nova proizvodnja i izgradnja gasovoda. CDC bi trebalo da obezbedi EU jaču poziciju prema snabdevačima gasom iz kaspijskog regiona, kao i da bude potvrda da će gasovod Nabuko zaista biti realizovan. Pored toga, Planom je predviđeno da prilikom kupovine energenata od Rusije EU nastupa kao jedinstven kupac, pošto je Rusija u dosadašnjim pregovorima sa zemljama članicama nastojala da ih međusobno suprotstavi i pregovara sa svakom zemljom posebno, čime je uspešno jačala svoju poziciju.

U planovima EU trenutno je ponovo najaktuelniji gasovod Nabuko, uprkos znatnom povećanju cene gradnje, što potvrđuje i izjava Češke, sadašnjeg predsedavajućeg EU, koja je već istakla da je Nabuko „politički neophodan projekat“. Izgradnja ovog gasovoda međutim uveliko kasni, a pitanje je u kolikoj meri će nadolazeća ekonomska kriza uticati na realizaciju. Osnovni problem sa Nabukom je i dalje nedostatak gasa, pošto gotovo celokupnu količinu srednjoazijskog gasa sada kupuje Rusija, koja sa zemljama poput Turkmenistana ima dugoročne ugovore. Zvaničnici EU zbog toga poslednjih meseci grozničavo obilaze eventualne snabdevače, posebno Azerbejdžan i Turkmenistan (bez čijih izvora će Nabuko biti definitivno neostvariv), u pokušaju da osiguraju zalihe za budući gasovod. S tim ciljem je, pored ostalog, 20. novembra 2008. u azerbejdžanskoj prestonici Baku održan samit koji je okupio predstavnike Evropske komisije, na čelu sa komesarom za energiju Andrisom Pijelbagsom, i predstavnike SAD, baltičkih zemalja, Poljske, Rumunije, Mađarske, Bugarske, Turske, Gruzije i Ukrajine. Na samitu je usvojena deklaracija koja podržava diverzifikaciju pravaca izvoza nafte i gasa iz ovog regiona, koju međutim nisu potpisali Kazahstan i Turkmenistan, koji gotovo u celosti zavise od ruske infrastrukture (na šta je svakako uticao pritisak Rusije, koja je demonstrativno odbila da pošalje delegaciju na ovaj skup). Sredinom novembra iz Londona je saopšteno da austrijski OMV pregovara sa britanskim BP i holandskim „Rojal Dač Šelom” o kupovini prirodnog gasa iz Azerbejdžana, dok je EU početkom decembra aktivirala pregovore sa Turkmenistanom vezane za direktne isporuke gasa, bez posrednika. Pored toga, kao važan snabdevač za Nabuko planiran je Egipat, sa kojim je 2. decembra 2008. potpisan memorandum o razumevanju, kao okvir za buduću široku saradnju u pogledu nafte, gasa, električne i solarne energije. Cilj EU je da se transarapski gasovod, koji trenutno ide od Egipta do Sirije i koji će biti produžen do Turske i Iraka, poveže sa budućim gasovodom Nabuko.

Stav da su Južni tok i Nabuko komplementarni izgleda da ima sve manje zagovornika. U poslednje vreme u EU je sve prisutnija teza da su ovi projekti suprotstavljeni, i da je za EU prioritet razvoj sopstvenih ruta. Odnosi EU i Rusije u oblasti energetike sada prelaze u fazu "gasnih igara bez granica“ (kako ih je nazvao londonski Gardijan), koje će najverovatnije trajati godinama, posebno ako se uzme u obzir da obe strane računaju na iste izvore iz srednje Azije i planiraju saradnju sa istim zemljama Bliskog istoka i severne Afrike. Moglo bi se reći da su zainteresovane strane sada u fazi borbe za uticaj u državama koje prodaju gas i državama kroz koje predviđeni gasovodi treba da prođu. Dok na primer EU nastoji da ostvari diverzifikaciju izvora, Rusija vrši značajan pritisak na srednjoazijske zemlje, posebno Turkmenistan6, da se odupru tim pozivima. Zagovornici Nabuka dobili su još jedan argument najnovijim rusko-ukrajinskim sukobom, ali su energetski odnosi EU i Rusije suviše kompleksni da bi došlo do jačeg zaoštravanja. Mnogo jači pritisci dolaze od SAD, posebno posle rata u Gruziji, koje ne samo što favorizuju Nabuko i pokazuju rezerve prema Južnom toku i Severnom toku, već vrše i otvoren pritisak na zemlje koje su potpisale aranžmane o izgradnji gasovoda sa Rusijom.

Na primer, ambasador SAD u Švedskoj Majkl Vud u članku objavljenom u septembru 2008. u dnevniku Svenska dagbladet pozvao je Stokholm da „pažljivo razmotri“ plan o učešću u konzorcijumu za gradnju Severnog toka. Ambasador je ponovio optužbe protiv Rusije, naveo da Švedska treba da bude „lider“ u naporima EU da se smanji energetska zavisnost od Rusije i preporučio jačanje napora na izgradnji Nabuka. Pismo ambasadora SAD izazvalo je oštre reakcije Berlina i zvaničan protest nemačkog ministra spoljnih poslova ambasadi SAD zbog pokušaja pritisaka na Švedsku, ali prema pisanju Špigla, koji prenosi izjavu neimenovanog izvora iz nemačkog ministarstva spoljnih poslova, diplomate SAD već duže vreme rade iza scene sa ciljem sprečavanja gradnje Severnog toka. 7

Obaranje balkanskih vlada?

S obzirom na to da se SAD nisu libile da vrše pritisak (i u javnosti i iza kulisa) na Švedsku zbog Severnog toka, nije teško pretprostaviti koliki i kakav pritisak su trpele zemlje Balkana kroz koje treba da prođe Južni tok, posebno pošto su sporazumi sa Rusijom u Grčkoj i Bugarskoj dočekani gotovo sa euforijom. SAD nisu zadovoljne kada vide kako Rusija osnažuje svoje prisustvo na Balkanu, dok bi dominaciju Rusije u snabdevanju gasom, a time i njen strateški položaj u ovom regionu gasovod Južni tok bukvalno zacementirao. SAD su zbog toga pre potpisivanja ugovora o gradnji gasovoda u Bugarskoj izražavale svoju „posebnu zabrinutost“ zbog odluke Bugarske da pristupi sporazumu sa Gaspromom i pokušale da ubede vlasti u Sofiji da se povuku iz projekta sa Rusijom. Pristupanje Grčke Južnom toku takođe je izazvalo javna upozorenja američkih zvaničnika, dok je vlada Grčke zvanično morala da saopštava da njene veze sa SAD nisu ugrožene. U Srbiji se takođe sve do skoro vodila prava medijska bitka oko sporazuma, koja se još nije stišala. Balkanske zemlje su ipak potpisale ugovore o gradnji Južnog toka i sada se čeka realizacija. Pitanje je, međutim, da li će se protivnici Južnog toka pomiriti sa svojim porazom. Neke indicije i nedavni događaji u Bugarskoj, Rusiji i Srbiji govore da neće i da je na proleće moguća promena vlada u Bugarskoj i Grčkoj. Povodom ovog pitanja zanimljivo je navesti analizu nedeljnika Nova Evropa, u kojoj se navodi da je okretanje Grčke i Bugarske Rusiji i potpisivanje ugovora o Južnom toku izazvalo reakciju Evropske komisije, koja je pod pritiskom Vašingtona donela određene odluke usmerene ka diskreditaciji i promeni tamošnjih vlada.8

Evropska komisija je naime nedavno donela odluku da ne obnovi akreditaciju dve bugarske agencije koje su upravljale sredstvima iz programa FARA zbog neuspeha zemlje u borbi protiv korupcije. EK je ovim preduzela nezabeležen korak protiv jedne članice EU, a kao rezultat ove odluke Bugarska je nepovratno izgubila 220 miliona evra, sa mogućnošću gubitka još 340. Odluka EK je neprijatno iznenadila političare iz bugarske vladajuće koalicije, koji su, poput premijera Sergeja Staniševa, izražavali razočaranje i stav da je odluka EK nepravedna. Komesar za priširenje Oli Ren je u obrazloženju ove odluke naveo da reforme koje je Bugarska sprovela nisu donele opipljiv napredak u upravljanju novcem, ali, prema analizi nedeljnika Nova Evropa, Bugarska se već duže vreme nalazi na nišanu Evropske komisije i njenog predsednika Manuela Baroza ne toliko zbog raširene korupcije (koja je uostalom raširena u velikoj meri i unutar ostalih članica EU, kao i same briselske administracije), već i zbog toga što se okrenula Rusiji i svoju šansu vidi u projektima Južni tok i Burgas–Aleksandropulos. Prema toj analizi, cilj kazne za Bugarsku je da se pokaže da je sadašnja vlada Sergeja Staniševa nesposobna da se izbori sa korupcijom i da ne može da se prilagodi EU standardima. Nedostatak novca, i to upravo pred nadolazeću ekonomsku krizu, trebalo bi da doprinese i porastu tenzija u bugarskom društvu, a sve bi to trebalo da izazove poraz vlade na predstojećim parlamentarnim izborima. Nova vlada bi onda od strane EK trebalo da bude dočekana raširenih ruku, novac bi opet pristizao, ali, prema pisanju Nove Evrope, nova vlada bi trebalo da napusti projekte gasovoda sa Rusijom. Izbori u Bugarskoj će pokazati koliko je ova analiza tačna, ali je svakako zanimljivo navesti reagovanje bugarske desničarske opozicije na odluku EK, koja je već pozvala na ostavku vlade i prevremene izbore, sa tezom da se u trenutku ekonomske krize Bugarska udaljava od evropskih vrednosti u ekonomskom, socijalnom, pa čak i moralnom planu.9

Nedeljnik Nova Evropa navodi da se sličan scenario trenutno odvija i u Grčkoj, koja inače već oseća posledice ekonomske krize. Prema istoj analizi, vlada Kostasa Karamanlisa, koja je ionako suočena sa brojnim privrednim i socijalnim problemima, naročito nakon potpisivanja sporazuma o Južnom toku je izložena kaznenim merama pojedinih odeljenja Evropske komisije, posebno onog za poljoprivredu. U isto vreme vlada je izložena stalnim napadima opozicionih medija, dok se pojedine koruptivne, ili ljubavne afere, koriste pre svega da se njen imidž sroza što je moguće više. Prema istom izvoru, u februaru 2009. godine sledi još jedan javni skandal vezan za Ministarstvo ekonomije.

Protesti koji su nedavno potresli Grčku, i koji su prema procenama izazvali štetu od oko 200 miliona evra, takođe su izazvali zahteve za nove izbore, koje je zatražio lider PASOK-a Jorgos Papandreu. Dalji razvoj događaja će takođe pokazati koliko je tačna pretpostavka o planu obaranja aktuelne vlade u Grčkoj, kojoj redovan mandat ističe tek u septembru 2011, a koja inače u sadašnjem parlamentu ima većinu od samo jednog poslanika – 151 od ukupno 300. Da bi izbegao prevremene izbore i učvrstio svoj položaj, premijer je najavio rekonstrukciju vlade, a prema poslednjim anketama partija premijera Karamanlisa Nova demokratija bi u ovom trenutku najverovatnije pretrpela poraz. Oko 80 odsto građana smatra da se vlada nije dobro snašla u nedavnim nemirima, a važno je napomenuti da nasilje u zemlji nije potpuno utihnulo. S vremena na vreme levičarske grupe izazivaju različite incidente, poput napada na banke i državne činovnike, dok je, recimo, 5. januara u napadu automatskim puškama u centru Atine ranjen jedan policajac. Vlada sada za zebnjom očekuje da li će se protesti nastaviti. U isto vreme značajno je primetiti da veze sa Rusijom jačaju. Tako je 3. januara ove godine objavljeno da će ruski nosač aviona „kuznjecov“ održati ovog meseca vojnu vežbu u grčkom vazdušnom prostoru u blizini ostrva Rodos. To je prva vežba koju će ruski bojni brod izvesti u jednoj državi članici NATO, a u operaciji će učestvovati i borbeni avioni „suhoj“ 25 i 33 i helikopteri „kamov“.

I Grčku i Bugarsku izgleda čeka burna godina, a nije isključeno da se u ove dve zemlje, koje unutar EU važe za čvrste saveznice Rusije, promene vlade, što bi moglo da dovede i do novih energetskih prioriteta. Što se Srbije tiče, vladajuća koalicija je za sada preživela udar Mlađana Dinkića, izvedenog odmah nakon potpisivanja sporazuma sa Rusijom. Inače, u analizi nedeljnika Nova Evropa nije navedeno da li i nas čeka scenario koji je izgleda spremljen za Bugarsku i Grčku.