Оно што бомбе НАТО пакт `99. године нису урадиле то су онако галантно у миру урадили поменути Александар Вучић и Ивица Дачић. Они су демонтирали институције српске државе и предали их сепаратистима

 И једнима и другима нам на глави седи иста екипа. При чему је готово трагикомично што та једна те иста дружина у Србији дивље таблоидно „патриотише“, „србује“ и „русује“, псујући и пљујући ЕУ и Запад, док у Црној Гори још дивљије „црногоришу“ и „натоишу“

Протекла недеља разрешила је најмање две наше дилеме, ако су оне уопште и постојале. Наиме, нећемо више моћи да се правдамо око НАТО формулом да нас тамо нико и не зове, јер лепо нам је речено „да су нам врата НАТО отворена“.

Признање „Косова“ било би озакоњење српског апартхејда на албанском „Косову“ и зато би то била крајња апстракција када бисмо носили у себи Косово а не и страдалнике који тамо живе. Сви они су верници СПЦ и грађани Србије

У време комунизма Југославија није имала нарочито пријатељске односе са Совјетским Савезом, и југословенске власти су веома активно користиле елементе западне антируске пропаганде у циљу сузбијања еуфоричног односа сопствених грађана (поготово Срба) према Русији

Таман кад сам помислио да грађанско друштво има као циљ демилитаризацију, укидање војних пактова и денуклеаризацију, одједном неки његови представници постадоше тврди заговорници уласка Србије у НАТО.

И зато не замјерам кратковидом Костићу већ се чудим џентлменском Крестићу. Не улазим у ваше међусобне односе, лобирања, гласања, односе и изложбе, поздраве и игнорисања. Изволите, то су ваше привилегије. Али Косово немате право ни да дајете, ни да се џентлменски не слажете са давањем, али да не негирате права

Што се тиче покушаја блокаде Руских олимпијаца ове године, они су фасични и смешни на више нивоа. Пре свега, Руска Федерација није исто што и СР Југославија. Не само због тога што је Русија светска економска и војна сила, него и због тога што је Русија и међународна спортска сила.

Као што се и могло очекивати, одлука Судског већа наишла је на два различита реаговања како у Србији, тако и у региону. Док су једни сматрали да је она дугоочекивано и одлагано исправљање неправде неоправдано осуђеном команданту Југословенске војске у отаџбини, други су је схватили каопрекрајање историје.

Пошто не постоји такво овлашћење за високог представника, онда ни судије у БиХ немају право да оно што високи представник назове својим законом примјењују приликом судијског одлучивања нити да на основу тог неправа суде и пресуђују овдашњим људима