Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српскопм православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам у ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора

Српско срце управо је у Републици Српској и на Косову и Метохији, који су емотивно, духовно и политички за Србе нераздвојиви. Без ових места Срби би остали без срца тј. личили би на живе мртваце којима срце не куца. Онда би могли бити било где – и увек би били нигде.

Стиче се утисак да је и ондашња власт "шкакљиве" ствари протурала у обландама. Или још горе, изгледа да се са уласком у НАТО шпекулише не би ли се добили уступци у вези са Косовом.

Друга важна ствар је да чињенице на које је претходно указано необориво говоре о томе да сваки од ентитета у БиХ има своју територију, а то у коначном значи да шуме, ријеке, земљиште (шумско, пољопривредно, грађевинско) не могу бити предмет уређивања законима на нивоу БиХ, већ искључиво законима које доносе ентитети, свако у границама своје територије

Тек кад стигну одговори на сва та питања, можда ће нестати и вишедеценијски спор. Али заједничка литургија две цркве у Храму Светог Саве је велики почетак и може се тумачити као до сада најозбиљнија најава решења

Власт је већ  започела  кампању! Из комерцијалних разлога, подиже се свест о рађању!  Могуће да ће дати и коју цркавицу  у те сврхе?!  Ако ништа, мецене са Запада одрешиће кесу.  Будући нараштаји већ су безецовани! Нема сумње, влада је препознала „извозну шансу“. 

Американци су у време припремања „Олује“ опскрбљивали хрватску војску подацима о кретању Срба у Крајини и покретима Војске Југославије. Бојали су се да ће Милошевић направити противудар с две тенковске бригаде.

Чак и да се заједница српских општина формира по принципу четири споразума из Брисела о којима је говорио Председник Вучић, то ће бити институција тзв. Косова, која Србима не може бити замена за државу Србију

У свим невољама, недаћама и страдањима Српска Православна Црква је делила и радости и туге васцелог српског народа, а Патријаршија српска је била и остала символ народног јединства и онда када је државно устројство и јединство бивало разбијено

Прича о минираном Жрнову и прича о изгубљеном српском језику је, дакако, једна иста прича. Наравно да критички аргументи против краља Александра и Вука Караџића постоје, и наравно да их не треба игнорисати. Али фиксација на „просуто млеко“, опсесивно враћање на тренутак у историји када су наши преци начинили избор који ми сматрамо за погрешан, али који никаквим мисаоним и идеолошким напором не можемо изменити, представља један од најразорнијих елемената патологије српског друштва данашњице.