Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Кристијан Шмит и повампирени колонијализам |
недеља, 04. јун 2023. | |
Крај маја 2023. године обиљежила је најава медија у Републици Српској о томе да Канцеларија ОХР-а намјерава да наметне свој тзв. закон о допунама Кривичног закона БиХ, којим би неизвршење одлука ОХР-а било прописано као кривично дјело. Дакле, ОХР најприје 2003. године своју самовољу наметне као тзв. кривични закон БиХ, јер је тако настало оно што се данас званично назива Кривичним законом БиХ, а онда 20 година послије тога ОХР, како најављују, намјерава да неизвршење његове самовоље буде кривично дјело. Таква намјера ОХР-а, уколико је наметне, биће само његово признање, његов печат којим ОХР признаје истину да БиХ није држава него колонија, да је владање ОХР ништа друго до колонијализам у свом повампиреном облику, а да је ОХР ништа друго до колонијални управник.
Најављујући да Криситијан Шмит намјерава наметнути нову инкриминацију, овдашњи медији понављају нешто што је 2006. године написао Уставни суд БиХ у једној од својих одлука, о томе каква је, по схватању тог суда, процедура именовања високог представника. Ријеч је о одлуци Уставног суда БиХ, број АП 953/05 од 8. јула 2006. године, у предмету по апелацијама Милорада Билбије и доктора Драгана Калинића. Према схватању тог суда (став 46. његове одлуке број АП 953/05) "Високог представника предлаже Управни одбор Савјета за имплементацију мира, а именовање потврђује Савјет безбједности Уједињених нација". Међутим, ова тврдња Уставног суда БиХ је неистина која је, као таква, супротна Анексу 10 Дејтонског мировног споразума.
Наиме, чланом 1. став 2. Анекса 10 Дејтонског споразума прописано је да уговорне стране (а то су БиХ, Република Српска и Федерација БиХ) захтијевају именовање високог представника "који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности УН". Како се види, нигдје у цитираном тексту, а ни у било којем другом дијелу Дејтонског споразума, нема ни слова о тзв. управном одбору и још такозванијем савјету за имплементацију мира у БиХ, које као неистину и правно неосновано уводи у игру Уставни суд БиХ у својој одлуци. Умјесто те неистине, постоје само уговорне стране Анекса 10 и одговарајућа резолуција Савјета безбједности УН (СБ УН). Другим ријечима, ако нема захтјева било које од поменутих уговорних страна за именовање високог предстваника, или ако у том правцу нема резолуције СБ УН о његовом именовању, ниједно лице, ма ко оно било, не може се звати високим представником у БиХ. Због тога Кристијан Шмит није нити може бити високи представник, не само зато што ниједна од уговорних страна Дејтонског споразума није захтијевала његово именовање, већ и због тога што није именован од стране СБ УН.
Али, осим ове правно необориве чињенице, постоји још нешто што промиче пажњи не само наших медија, већ и стручној јавности, а односи се на одлуку Уставног суда БиХ број АП 953/05 и наводе из те одлуке којима се, правно неуспјешно, жели оправдати повампирени колонијализам над БиХ и претварање свих нас у истинске поданике самовоље ОХР као колонијалног управника. Наиме, каже Уставни суд БиХ у тој одлуци (став 48) да је 9. и 10. децембра 1997. године у Бону одржана тзв. конференција за имплементацију мира у БиХ и да је, како пише у ставу 58. исте одлуке Уставног суда БиХ, та конференција "одобрила став тадашњег Високог представника да овлашћења пренијета на Високог представника Анексом 10 укључују и овлашћења да доноси обавезујуће одлуке, када он то сматра нужним". Дакле, Уставни суд овим каже да је тадашњи високи представник имао свој став, да је садржај тог личног става такав да је високи представник самом себи рекао да наводно има овлашћење да нама овдје у БиХ своју вољу намеће као обавезујућу (као закон), а да је затим тзв. конференција за имплементацију мира у БиХ (која је голи скуп држава чије постојање, а камоли одлучивање о било чему није дозвољено међународним правом) рекла да одобрава такав лични став једног високог представника. Ово су тешке неистине, с обзиром на то да Анексом 10 нити иједним другим анексом Дејтонског споразума, а ни било којег другог извора међународног права, није дозвољено постојање такве конференције нити је правно дозвољено да таква конференција може било шта да наређује БиХ као држави чланици УН. Разлог за то је једноставан и лежи у чињеници да је БиХ држава чланица Уједињених нација, још од маја 1992. године, па због тога ни УН, а камоли друге државе, било самостално или удружене једне са другима, немају право да некој држави, у њеним унутрашњим стварима, одређују шта ће јој бити закон нити да неког појединца овлашћују да тој држави своју вољу намеће као закон. То забрањује Повеља УН (члан 2. тачке 1. и 7. Повеље УН), која је у међународном праву исто што је устав у држави, то јест највиши правни акт. И због тога свака радња или акт који крше начело суверене једнакости сваке државе, као императивно начело међународног права, представља противправан чин којим се крши Повеља УН. Стога су тзв. конференција за примјену мира у БиХ и њени Бонски закључци такве подвале и преваре каквима нема премца у историји међународног права. А управо тим двјема преварама је дошло, на противправан начин, до повампирења колонијализма, након више деценија од његовог нестанка. О свему овоме нема ни ријечи у одлуци број АП 953/05, иако је Уставни суд БиХ најпозванија институција која треба да брани правни поредак БиХ од било чијег атака на њега, а повампирени колонијализам, у облику успостављеном Бонским закључцима из децембра 1997. године, јесте управо то – кршење суверености БиХ и њено стављање под колонијалну управу високог представника. Из тих разлога правно неосновано Уставни суд БиХ у одлуци број АП 953/05 жели, каквог ли парадокса, оправдати колонијализам над БиХ, и тиме што се у ставовима 59. и 60. своје одлуке позива на више резолуција СБ УН. Али, када то чини Уставни суд прешућује три пресудне чињенице. Наиме, најприје прешућује на шта (на које мјере) према Повељи УН има право СБ УН, када поступа на основу Поглавља 7 те повеље, у функцији очувања мира у свијету. Уставни суд неће да каже да СБ УН ни према Поглављу 7 Повеље УН нема право да наређује било којој држави нешто као устав или закон нити СБ УН има право да неког трећег овласти да то чини у било којој држави умјесто њених институција. Ово стога што, дјелујући на основу Поглавља 7 Повеље УН, СБ УН може само да предузме: 1. политичке мјере у виду прекида дипломатских односа, суспензије чланских права, искључења државе из чланства УН; 2. економско-финансијске мјере као што су потпуно блокирање финансијских средстава државе, прекид трговачких односа са њом, а као својеврсни ултима ратио очувања свјетског мира СБ УН може да 3. предузме само војне мјере, тј. оружану акцију према држави. О овоме нема ни ријечи у одлуци број АП 953/05 Уставног суда БиХ. Такође тај суд у истој одлуци прешућује и истину која се може наћи у Статуту Међународног суда правде, као највише правосудне институције у међународном праву. У члану 38. тог Статута јасно је, да не може јасније, прописано шта могу бити правно обавезујући извори међународног права по којима суди и пресуђује тај највиши суд. То су: међународне конвенције (међу којима је највиша Повеља УН), затим међународни обичај, потом општа правна начела (међу којима је најважније начело суверене једнакости сваке државе). Како видимо, нигдје није прописано да је резолуција СБ УН извор међународног права. Није ни могло бити прописано Статутом Међународног суда правде да су и резолуције СБ УН правно обавезујући извор међународног права, из разлога на које је указао Међународни суд правде у свом савјетодавном мишљењу број 1971 од 21. јуна 1971. године, у предмету који се односио на правне посљедице стања континуираног присуства Јужне Африке у Намибији (Намибиа цасе). У ставу 110. те одлуке Међународни суд правде је јасно рекао да посебна овлашћења СБ УН, мислећи на она из Поглавља 7 Повеље УН, јесу одговорност СБ УН за одржавање свјетског мира и безбједности, али је Међународни суд одмах затим додао да су једина ограничења тих овлашћења СБ УН она која представљају фундаментална начела из Поглавља 1 Повеље УН. А најважније начело из Поглавља 1 Повеље УН јесте управо начело суверене једнакости држава, које ни СБ УН не смије да повређује ни у једном случају, па ни тиме што би донио резолуцију којом би овластио себе или неког појединца да сувереној држави своју вољу намеће као закон. Нажалост, све то је прећутао Уставни суд БиХ, чиме је својом одлуком број АП 953/05 напросто обмануо јавност и створио криву слику којом је, правно неосновано, желио да оправда противправно колонијално управљање над БиХ. (РТРС) |