Давањем томоса о аутокефалности МПЦ (ОА) СПЦ се није одрекла свог духовног и културног наслеђа у Северној Македонији

У делу јавности су се током претходних дана појавиле одређене критике одлукa Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о новом канонском статусу Македонске православне цркве – Охридске архиепископије. Углавном, највише су отварана питања статуса манастира и цркава из немањићког периода, оснивања „српске епархије”, „тајновитости” и „исхитрености” саборских одлукa, „предаје српског културног наслеђа” и евентуално идентичног поступања на Косову и Метохији у будућности. Постављено је и питање шта је у овом случају добила СПЦ.

Питања су легитимна, коментари су очекивани, али је евидентна неупућеност многих у ову тему уопште. Нека од ових питања коришћена су за брзоплето изрицање јавних осуда. Упитни су разлози одређених јавних личности које досад нису биле запажене по интересовању за ова питања, али је уочљиво да њихови разлози и циљеви које желе да постигну јавним осудама СПЦ и патријарха српског Порфирија уопште нису црквеног карактера.

Томос о аутокефалности МПЦ – ОА, који је обнародован на Светој патријарашкој литургији у Саборној цркви у Београду 5. јуна ове године у црквеноправном смислу јесте важан црквеноправни акт. Издавању томоса су претходилe одлуке Светог архијерејског сабора.

Начин доношења саборских одлука

Дакле, Свети архијерејски сабор је једини орган СПЦ који је надлежан да доноси и одлуке у погледу унутрашњег уређења цркве. Надлежност Светог архијерејског сабора је у погледу одлука о МПЦ – ОА неспорна, а одлуке су донете једногласно

Сазивање, рад и начин одлучивања Светог архијерејског сабора прописани су Уставом СПЦ и Пословником о раду и те црквеноправне норме су непромењено на снази од 1931. године до данас. Одређени свештени канони православне цркве, такође, уређују начин рада и одлучивања Архијерејског сабора и ту само за неупућене постоје непознанице.

Одредбом из члана 57 Устава СПЦ прописано је да је Свети архијерејски сабор највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт, поред осталог, и у пословима унутрашњег уређења цркве. Дакле, Свети архијерејски сабор је једини орган СПЦ који је надлежан да доноси и одлуке у погледу унутрашњег уређења цркве. Надлежност Светог архијерејског сабора је у погледу одлука о МПЦ – ОА неспорна, а одлуке су донете једногласно.

Ни за једну саборску одлуку није предвиђена претходна јавна или унутарцрквена расправа. Ни овом случају није постојала обавеза да се шира или црквена јавност претходно упознаје с предметном темом, нити да се пак прибављају мишљења од лица која нису чланови тог црквеног органа. Саборске одлуке се обзнањују после, а не пре њиховог доношења. Исти је случај био и 1959. године када је Свети архијерејски сабор за време патријарха Германа донео одлуку о признању аутономије МПЦ и прихватању њеног Устава.

Статус манастира и цркава из немањићког периода

Истина је да се на простору данашње Републике Северне Македоније налази одређени број манастира и храмова које су саградили владари из светородне лозе Немањића, али и српска властела и верни народ. Осим њих, постоје и светиње и друге црквене установе које су саграђене у периоду од српског ослобођења тих крајева 1912. до 1941. године. Уз њих, наравно, треба поменути и друга непокретна добра (манастирске и црквене поседе) и покретна црквена добра (иконостасе, иконе, богослужбене књиге, црквене утвари итд.).

Наша црква у време доношења саборских одлука у мају ове године није имала ни право својине, ни право државине ни над једним православним манастиром или храмом који је 1959. године припао МПЦ. Од 1967. године ниједан српски патријарх, епископ или свештеник није служио у немањићким и другим светињама на територији данашње Републике Северне Македоније

Ради сагледавања овог питања неопходно је познавање црквеноправног и правног статуса црквених светиња од којих многе имају културноисторијску вредност. У делу јавности је на крајње недобронамеран начин намерно стварана слика да се СПЦ у мају ове године „одрекла светиња из немањићког периода”, а такве тврдњe уопште нису тачне.

Наша црква у време доношења саборских одлука у мају ове године није имала ни право својине, ни право државине ни над једним православним манастиром или храмом који је 1959. године припао МПЦ. Од 1967. године ниједан српски патријарх, епископ или свештеник није служио у немањићким и другим светињама на територији данашње Републике Северне Македоније.

Наиме, одлуком Светог архијерејског сабора о признању аутономије МПЦ 1959. године сва црквена имовина на територији ондашње СР Македоније постала је имовина епархија, манастира и црквених општина аутономне МПЦ. Довољно је само да се погледа Устав МПЦ из 1958. године, који је, уз захтевање одређених измена и допуна, прихватио Свети архијерејски сабор. Свети архијерејски сабор је 17. јуна 1959. године затражио измене у 37 чланова Устава МПЦ, који је једнострано усвојен на Црквено-народном сабору од 4. до 6. октобра 1958. године. Од измена и допуна у 37 чланова Устава МПЦ које је затражио Свети архијерејски сабор ниједна се није односила на статус црквене имовине у СР Македонији.

Лесново, задужбина војводе Јована Оливера 

Наиме, одлуком Светог архијерејског сабора о признању аутономије МПЦ 1959. године сва црквена имовина на територији ондашње СР Македоније постала је имовина епархија, манастира и црквених општина аутономне МПЦ

Откада су после рата у Југославији формирани катастарски операти, комплетна црквена имовина на територији СР Македоније је укњижена као својина епархија, црквених општина и манастира тадашње аутономне МПЦ. Над храмовима и манастирима и њиховом покретном и непокретном имовином на територији СР Македоније епархије, манастири и црквене општине СПЦ од 1959. године нису имали ни право својине, ни право државине. Управо због те непобитне чињенице Свети архијерејски сабор се у мају ове године није ни могао одрећи права којих нема већ више од пола века. Није тачан навод да „власнички листови и укњижбе могу постојати само када су у питању црквени објекти релативно новијег датума, никако они који су подигнути пре седам или осам векова”. Значи ли то да Студеница, Жича и древне српске светиње немају „власничке листове” и „укњижбе” и да њихови титулари нису манастири СПЦ, који су правна лица од средњег века до данас? Древни манастири и храмови у правном смислу никада нису представљали „народну” него црквену имовину. „Народна имовина” као таква не постоји у правном смислу, него искључиво имовина државе, физичких и правних лица, а црква и други црквеноправни субјекти имају својство правних лица у правном поретку. Прихватањем формулације у томосу да се светиње предају „на коришћење” додатно су потврђена и призната историјска права СПЦ на територији Републике Северне Македоније.

Важно је да се зна да су 1219. године, после добијања аутокефалије, све православне епархије, манастири и храмови нове Архиепископије српске са седиштем у Жичи, који су раније припадали Охридској архиепископији, припали нашој архиепископији, на чијем се челу налазио Свети Сава. Довољно је да се помену Рашка и Призренска епископија или Петрова црква.

СПЦ се на овај начин није одрекла свог духовног и културног наслеђа. Српско црквено културно наслеђе у Републици Северној Македонији, али и у другим државама изван Републике Србије, може и мора да се штити од промене његовог историјског идентитета. У овом случају ће се то сигурно и даље чинити, али убудуће ће се та врста заштите вршити добром сарадњом с македонским државним и црквеним ауторитетима, које досада, нажалост, није било, али и уз поштовање међународних конвенција о културном наслеђу.

После 55 година служба и на српском језику

„Са српске националне тачке гледишта” истицано је да би „оснивање епархије само за Србе требало да представља минимум захтева СПЦ”. Такав предлог уопште нема упоришта у канонском праву. „Једнонационалне” епархије једне канонске јурисдикције нису могуће на територији друге канонске јурисдикције. Из тог разлога немогуће је да се формира српска епархија у Републици Северној Македонији јер једној парохији или епархији припадају искључиво православни верници без обзира на националност, а не само верници по „националном кључу”.

Осим тога, према званичним подацима Државног завода за статистику у Скопљу од 2022. године, у Републици Северној Македонији има 2.097.317 становника, од којих је 58,44 одсто Македонаца, 24,3 одсто Албанаца, 3,86 одсто Турака, 2,53 одсто Рома, 1,3 одсто Срба, 0,47 одсто Влаха и 0,8 одсто Бошњака. Срби у данашњој Републици Северној Македонији не живе само у једном месту или једној општини, па је и из тог разлога немогуће основати српску епархију.

У овом случају, сада је могуће постављење пароха српске националности у парохијама у којима живи одређени број Срба и на томе свакако треба даље радити у братском договору и сарадњи. Нажалост, то је сурова слика српске стварности у Републици Северној Македонији. Треба имати у виду да после ових одлука Светог архијерејског сабора нико не може да спречава православне Србе да се посвете монашком подвигу у неком од манастира који су задужбине српских владара (као, на пример, у манастиру Хиландару) или парохијској служби у местима у којима живе Срби у Републици Северној Македонији. Постоје и други облици решавања овог питања, али о томе неком другом приликом.

Македонски модел и Косово и Метохија

„Македонски случај” је у делу јавности доживљен као увод у идентичан приступ када су у питању наше светиње на Косову и Метохији. Бојазан није без основа када је реч о настојању осведочених непријатеља СПЦ на Косову и Метохији. Нико од нас не зна шта носи дан, а шта носи ноћ на Косову и Метохији у политичком и безбедносном смислу. Међутим, када је српска црква у питању, мора се констатовати да ситуација у Републици Северној Македонији и на Косову и Метохији није ни приближно слична.

Епархија рашко-призренска је једна од епархија СПЦ која је у непрекинутом јединству с пуноћом СПЦ. Питање било какве аутономије или аутокефалије на простору Косова и Метохије никада није постављано, нити се може постављати, а једини православни верници су Срби. Осим тога, једна епархија никада не може да добије аутокефални статус.

Епархија рашко-призренска је једна од епархија СПЦ која је у непрекинутом јединству с пуноћом СПЦ. Питање било какве аутономије или аутокефалије на простору Косова и Метохије никада није постављано, нити се може постављати, а једини православни верници су Срби. Осим тога, једна епархија никада не може да добије аутокефални статус

СПЦ на Косову и Метохији, и поред свега што се догодило, данас има све оно што од 1959. године није имала у Македонији. Наиме, наша црква кроз Епархију рашко-призренску и црквене општине и манастире у њеној јурисдикцији има и право својине и право државине над свим светињама и осталом покретном и непокретном црквеном имовином. Право својине наше цркве је уписано и у катастарске књиге чије су копије, после споразума од 2011. године, предате органима самоуправе на Косову и Метохији. Богослужења у косовско-метохијским светињама непрекинуто врши јерархија СПЦ. Идентитетски инжењеринг претварања Срба у Албанце је немогућ.

Шта смо добили?

Постављено је и питање шта смо добили. Ово питање је постављено на основу материјалних аршина, а не кроз еванђеље Христово. У томе се разликују позиција, став и одлуке цркве од става и позиције „људи овога света”.

Закључујем да, заправо, не смета и да сама по себи није спорна аутокефалност МПЦ – ОА, него смета само то што неколико већих манастира и храмова из немањићког периода није под непосредном јурисдикцијом СПЦ.

Све православне светиње, а не само оне из немањићког периода, враћене су својој основној богослужбеној намени, и то јесте највећи добитак цркве. Светиње се, по песнику, подижу „да с’ у њима поје летурђија, оног свј’ета, као и овога”. У тим светињама већ пуних 55 година није било црквено валидне и признате свете литургије, а за једну православну светињу не постоји већа казна од тога. Треба имати у виду да ће српски патријарх, епископи и свештеници први пут после 55 година, у складу с црквеним поретком, поново моћи да служе свете литургије и да се с православним народом причешћују светим тајнама Христовим у тим светињама које су од маја ове године поново пропојале песму Богу живоме у цркви Христовој. У тим светињама ће се, такође, први пут после 55 година служити и на српском језику.

СПЦ се, сходно члану 7 свога Устава, првенствено управља по Светом писму и Светом предању према учењу свете православне цркве, а не по земаљским аршинима и идеологијама. Оци Светог архијерејског сабора су свакако имали на уму речи Христове из „Беседе на Гори”: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати.” (Мт., 5,7)

 Васељенска патријаршија и одлуке Светог архијерејског сабора

Одлука Светог синода Васељенске патријаршије од 9. маја ове године о пријему у канонско општење, како је наведено, јерархије Охридске архиепископије послужила је да се отвори питање везе одлуке Светог архијерејског сабора с том одлуком. Треба имати у виду да су преговори између јерархије СПЦ и јерархије МПЦ у расколу трајали деценијама с мањим и већим интензитетом, и то без икакве улоге Васељенске патријаршије.

Исправније би било да се одлука Васељенске патријаршије од 9. маја ове године посматра у светлу догађаја који су јој претходили, а то су досадашњи, обновљени и до њеног доношења крају приведени братски разговори патријарха српског г. Порфирија и архијереја СПЦ с једне и архиепископа Стефана и архијереја МЦП – ОА с друге стране, а не обрнуто. То је необорива чињеница.

Патријарх српски г. Порфирије је обновитељ братског дијалога ради зацељења раскола у овом случају и то је чињеница која је позната учесницима тих разговора, а и знавенима и добронамернима. Све остало су спекулације које не доприносе општем црквеном добру. Дијалог је вођен с пастирском свешћу о одговорности пред Богом. Пут до аутономије или аутокефалије је познат и прихваћен у православној цркви вековима и ту не могу да постоје преседани. Украјински случај, на пример, само показује какве тектонске последице у православној цркви могу да изазову једнострани ненадлежни акти. Ствари увек треба да се решавају на надлежном месту и у складу с црквеном процедуром, а надлежност СПЦ је у овом случају неупитна. Довољно је само погледати томос Васељенске патријаршије који је издат нашој цркви 1922. године. Другачији приступ не доприноси миру и јединству цркве, а ваљда нам је свима циљ да нас васкрсли Господ Исус Христос препозна као своје ученике.

(Политика)