Tako blizu a tako daleko, ili kad će papa u Srbiju

S vremena na vreme iz Vatikana nam stižu nagoveštaji kako bi Sveti otac rado posetio svoju pastvu u Srbiji. Izgleda da svaki novoizabrani papa, čim pozdravi oduševljenu milionsku masu na Trgu Svetog Petra, odmah počne da razmišlja i o vernicima u našoj zemlji, koje želi da blagoslovi uživo. Ni Benedikt 16. se ne razlikuje od svojih prethodnika. I on bi voleo da dođe u Srbiju. S druge strane, nije mnogo neobično što se ovde zazire od samozvanog gosta. Pogotovo kad,  kao u ovom slučaju, on stiže iz Svete stolice. Srpski narod i, razume se, njegova crkva imaju podosta razloga za uzdržanost: najpre što ne zaboravljaju prozelitizam dosadašnjih papa (uvek brižljivo prikriven ekumenskim izjavama), zatim još i više zbog odnosa Vatikana prema Srbima u poslednjih stotinak godina, a naročito od 1941. godine do danas.

Bezbrojni dokumenti svedoče o zverstvima ustaša nad srpskim narodom i njegovim sveštenstvom u NDH počinjenim uz punu moralnu podršku katoličkog klera ili čak i njegovo neposredno učešće. U NDH, koja će, srećom, trajati samo 4 godine, ustaše i kler imale su zajednički cilj: stvaranje države u kojoj će živeti samo katolici. Da do njega dođe bilo je neophodno pobiti sve Jevreje, lišiti života trećinu Srba, trećinu proterati i trećinu pokatoličiti. Vatikan, kao verski poglavar klera u Hrvatskoj, nije “ video” šta rade njegovi župnici, fratri i biskupi, pa ni nadbiskup, i nikada nije osudio genocid nad Srbima i Jevrejima u NDH. Zato je i on odgovoran (makar samo “komandno”) za počinjena zverstva nad ljudima druge vere, rušenje i pljačkanje crkava i sinagoga , ubistvo 171 pravoslavnog sveštenika i 47 rabina. Niko nije nikada čuo glas Svete stolice sa zahtevom da pogromi prestanu a zločinci iskuse zasluženu kaznu.

Ćutala je ona i prilikom katoličenja Srba pod pretnjom smrću. (Srbe “preobraćivane” u katoličanstvo nazivali su “disidentima” jer su oni navodno za vreme kraljevine Jugoslavije “naterani da pređu u pravoslavlje”, što je moglo da se kaže za one koji su sklopili brak u pravoslavnoj crkvi i koji su svojevoljno promenili veru, a ne pod pretnjom smrću. Najzad, takvih “prinudnih” pokrštavanja bilo je neuporedivo manje od pokatoličenih Srba u NDH: 250.000, kako je zagrebački nadbiskup javio svom dobrom prijatelju Papi Piju 12). Župnik je od svake “preobraćene duše” uzimao po 170 kuna, a po obavljenom činu slao brzojav odanosti i zahvalnosti njegovoj svetosti, tj. nadbiskupu Stepincu.

Ovaj najviši katolički velikodostojnik u Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata blisko je sarađivao sa Antom Pavelićem, i to odmah od proglašenja NDH, 10. aprila 1941. Na taj dan, dok je jugoslovenska vojska još pružala otpor napadačima na Kraljevinu Jugoslaviju, nekadašnji dobrovoljac sa Solunskog fronta i oficir srpske vojske a sada zagrebački nadbiskup, Alojzije Stepinac pohitao je da blagosilja poglavnika i stvaranje satelitske države, Hitlerovog poklona.

Nadbiskupovi biografi zabeležili su da je on, u ranoj mladosti, i znatno pre no što se opredelio za službu crkvi, bio veliki protivnik grubih reči, psovki i, pogotovo, takvog ponašanja, te je izbegavao društvo vaspitno zapuštenih i bezobzirnih ljudi. Izgleda da se kasnije promenio, te mu u zrelijim godinama (bio je u petoj deceniji života) nije smetalo da se druži sa krvoločnim ubicama i blagosilja njihova zverstva nad Srbima, Jevrejima, Ciganima i političkim protivnicima ustaša. Ćutao je, kao i njegov mentor i prijatelj iz Vatikana, Pije 12. Nikada nije pomenuo Jasenovac, iako je sasvim dobro znao šta se dešava u tom logoru, uostalom, kao i u čitavoj NDH. Govore o tome njegova njegova pisma Paveliću u kojima je izražavao svoje neslaganje sa nekim postupcima ustaša, što, s druge strane, nije proizvodilo nikakave posledice ni za koljače ni za žrtve. A ni za samog Stepinca, koji ni svoje župnike, fratre i biskupe nije opominjao i pokušavao da prekine ili makar obuzda njihove zločine. Možda bi to, ipak, bilo suvišno očekivati od onoga ko je u svome dnevniku, 28. marta 1941, zapisao: “Hrvati i Srbi su dva svijeta, sjeverni i južni pol, koji se nikada ne mogu približiti sem čudom Božijim. Šizma (tj. pravoslavlje-V.M.S.) jeste najveće prokletstvo Europe, gotovo veće od protestantizma. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema poštenja”. I onda je samo trinaest dana kasnije, zagrebački nadbiskup, kao “visoko moralan” i sasvim drukčiji od “prokletih šizmatika” spremno pohitao da blagosilja ustašku državu!

Ostala je zapamćena i i Stepinčeva uloga u otimanju srpske dece radi katoličenja.( Godine 1931, na predlog A. Stepinca, koji je tada bio pomoćnik zagrebačkog nadbiskupa Bauera,osnovana je dobrotvorna agencija Karitas Zagrebačke nadbiskupije.) Bavila se, kao što joj ime kaže, dobrotvornim radom, a tokom ratnih godina u NDH i oduzimanjem dece od roditelja Srba, koja su zatim poveravana katoličkim porodicama. “Dobrotvori” su to, tobože, činili da bi spasli decu od ratnih strahota i pogibije, i samo sa Kozare odveli su 7.000 Srpčadi. Neobično je jedino što su “zaboravljali” da zapišu adrese porodica koje su decu prihvatale, te su posle rata njihovi roditelji, ako su nekim čudom i uspeli da prežive nemačke ofanzive i ustaške pogrome, imali velike muke da pronađu svoju decu. Sasvim suprotno od Karitasa, Diana Budisavljević, Austrijanka udata za Srbina, ostavila je podatke za 12.000 dece i tako onemogućila da se ona “izgube” u katoličkim porodicama.Deca koja su na ovaj način odvojena od svojih roditelja postajala su u katoličkim porodicama katolici i Hrvati, što je i bio pravi cilj ovakvih akcija Karitasa pod nadzorom zagrebačkog nadbiskupa. I ovde je zanimljivo navesti Stepinčevu misao izrečenu pred Drugi svetski rat a posle jednog njegovog boravka u Beogradu: ”Posjetio sam sve beogradske katoličke župe.Da je veća sloboda i dovoljno radnika, Srbija bi za 20 godina bila katolička”. Rat i ustaški režim stvorili su tako idealnu priliku da se bar u NDH počne da ostvaruje nadbiskupov san o povećanju broja katolika .

Početkom maja 1945, Jugoslovenska narodna armija stigla je do Zagreba, ali su najveći ustaški zlikovci –predvođeni poglavnikom - uspeli da pobegnu. Uz njih i 500 pripadnika katoličkog klera. Oni nikada nisu odgovarali za svoje zločine. Ima mnogo dokaza da njihovo izmicanje pravdi ne bi bilo moguće bez velike pomoći Vatikana. On ih je ne samo snabdeo lažnim dokumentima, već im i obezbedio skrovišta u Argentini, SAD, Španiji i drugim zemljama, te su oni uglavnom umrli prirodnom smrću ili su tek pred kraj života i u gotovo beslovesnom stanju stizali pred sud u Jugoslaviji, gde, zapravo, nisu ni mogli da shvate šta im se dešava i da im se sudi za zverstva počinjena tokom postojanja NDH.

Smatrajući da se njegovo ime ne može povezati sa ustaškim zločinima, Stepinac je ostao u Zagrebu. U prvim danima izgledalo je da će se on i komunistička vlast dobro slagati, čak i sarađivati. Možda bi tako i bilo vreme, da joj se nadbiskup nije zamerio pisanjem Pastirskog pisma u kome je kritikovao postupke nove vlasti. Ona se zatim setila Stepinčevih grehova za vreme NDH, te je on 1946. na procesu u Zagrebu osuđen je na 16 godina robije sa prinudnim radom, od kojih je u zatvoru proveo pet. Do kraja života ( umro je 1960) živeo je u kućnom pritvor u svom rodnom mestu .

Sveta stolica, kao što se može videti, nije zaboravila svog zagrebačkog nadbiskupa. Papa Pije 12. proglasio ga je 1953. za kardinala, a Pavle Jovan Drugi, 1998, za mučenika i blaženog. Očekivani sledeći korak je proglašenje za sveca, što sve dovoljno govori o tome koliko Vatikan ceni njegov doprinos širenju i jačanju katoličke vere, bez obzira na način koji se za to koristi.

Izgleda da i posle sedamdesetak godina od stvaranja NDH. u Vatikanu nemaju dovoljno podataka o Pavelićevom režimu. Ili su možda toliko obuzeti drugim poslovima da ne primećuju kako se u crkvama u Zagrebu i Splitu ( a možda i u nekim drugim mestima u Hrvatskoj?) u znak sećanja na poglavnikovu smrt u madridskom franjevačkom manastiru 26. decembra 1959. godine, toga dana služe pomeni? Kao što, valjda, nisu čuli ni za noćne molitve 2011. godine držane po celoj Hrvatskoj uoči izricanja presuda optuženim hrvatskim generalima u Hagu, a za zločine nad “prokletim šizmaticima” samo sada u ratu od 1991. do 1995.

Da zaključimo. Hoće li se Svetom ocu, Benediktu 16. ili nekom sledećem, ipak, ispuniti želja da poseti pastvu u Srbiji? Sasvim je izvesno da hoće, ukoliko taj papa, pre dolaska u našu zemlju svrati najpre u Jasenovac, Jadovno ili neki drugi od 22 logora u NDH, ili, ako mu to više odgovara, ode u Glinu, na mesto gde je nekada bila srpska crkva i u kojoj je zaklano više od 1200 ljudi, krivih samo zato što su pravoslavne vere, i tamo se pomoli za nevine žrtve? Pošto ne zvuči mnogo realno da će se tako nešto dogoditi, mora se razmišljati i o drugoj mogućnosti da se papa sastane sa svojim vernicima u Srbiji a bez prethodnog javnog pominjanja grehova Svete stolice u prošlosti ili kajanja. Ona nesumnjivo postoji. Neophodno je samo da srpski narod i njegova crkva zaborave koliko ih je Vatikan zadužio u poslednjih stotinak godina. A dok i ako se to ne dogodi, Sveti otac, nažalost, neće stići dalje od Batrovaca.