Dostojni i nedostojni ustoličenja

Beseda patrijarha Irineja na ustoličenju u Pećkoj partijaršiji pozvala je Srbe da ponovo, kao mnogo puta do sada, istraju, ali ovog puta ne u borbi, već u nadi da će umilostiviti svoje sadašnje gospodare, kojima je upućena molba da „ne ogreše svoju dušu“  donošenjem rešenja za Kosovo kojim bi srpski narod bio lišen svoje postojbine, domova, svojih grobalja i svetinja. Ustoličenje patrijarha u Peći pokazalo nam je tako da Srpska pravoslavna crkva i sebe i narod sprema na vreme vazalstva i pokornosti, ali u nadi da ono neće predugo trajati. Po rečima patrijarha, potrebno je  da budemo jedinstveni u onome što je interes i naroda i crkve i da nam opšti interesi budu iznad ličnih da bismo prebrodili sadašnje stanje i ostvarili ono što je sveopšta želja naroda i sačuvali svoje ime, vekovne granice, kulturu i jezik.

Bez obzira na to koliko bole ove reči, izrečene na mestu nekadašnje slave i veličine, jasno je da bez milosti zapadnih gospodara i njihovih albanskih partnera, i ispunjavanja njihovih zahteva, ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji ne bi ni bilo moguće, niti bi ko od prisutnih nogom kročio na tlo Kosova i Metohije. Predsednik Tadić došao je tako u Peć uz dozvolu UNMIK-a i uslov Albanaca da ne daje političke izjave, dok se na ustoličenje provuklo samo nekoliko manje bitnih srpskih političara, jer je ostalima, bilo iz vlasti, bilo opozicije, ulaz bio zabranjen. To su na svojoj koži uvideli i Tomislav Nikolić i Velimir Ilić, koji su na Kosovo krenuli po pozivu mitropolita Amfilohija da bi bili zaustavljeni i poniženi od tzv. kosovske policije. S druge strane, Tadić je, kako dolikuje onome koji je u milosti gospodara, u Pećku patrijaršiju bio doveden, a zatim posle primernog ponašanja vraćen helikopterom KFOR-a. Ipak, i pored svih preduzetih mera, ustoličenje srpskog patrijarha u Peći nije moglo da nema politički značaj, ali su se organizatori ipak potrudili da ga minimiziraju svojim krotkim stavom. Zato je i svečanost bila i moguća, i na kraju protekla sa „samo“ desetak kamenovanih autobusa.

Sigurno je da će se naći mnogo onih koji su spremni na kritiku povodom ovakvog ustoličenja patrijarha u Pećkoj patrijaršiji, ali SPC je ipak mnogo starija i trajnija od mnogih, ne samo njenih kritičara već i od sila koje nas sada svom snagom pritiskaju. Stoga je, i pored ponovnih poniženja na koje smo od ove vlasti navikli, ovo bilo jedino koje je trebalo istrpeti. Srpski narod je dobio novog patrijarha, a njegovo ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji podsetilo je na sedište srpske istorije i duhovnog jedinstva, koje je preko potrebno očuvati u uslovima kada je država pred slomom, a narod pred rasulom. Stoga je zaista suviše bedno, samo dan posle, ceo događaj pretvarati u još jedno jeftino skupljanje političkih poena i samoreklamerstvo DS-a i aktuelnog srpskog predsednika i njegovog omiljenog opozicionara.