Заробљеници сопства и "охаеризма", или зашто је под хитно потребан нови Устав Републике Српске

Ових дана покушава се актуелизовати питање грба Републике Српске, с чим у вези академик Рајко Кузмановић с правом указује на то да треба водити рачуна о томе да ли су политички и општи друштвени услови погодни за такву иницијативу. А нису, и то треба рећи без имало увијања, као и објаснити због чега је тако.

Ако не вјерујете у истинитост ових прилично уопштених формулација, послушајте језик само неколико чињеница које ту заробљеност потврђују.

Укидање Војске Републике Српске

Сада већ далеке 2005. године Народна скупштина Републике Српске је прихватила да укине Војску Републике Српске, чиме се ставила у службу остварења политике зацртане у противдејтонској одлуци високог представника Педија Ешдауна од 9. маја 2003. године. У тој одлуци стоји да овдашња одбрамбена структура треба да буде усклађена с евроатлантским стандардима. Све то је затим прихватила тзв. Комисија за реформу одбране. Колико далеко је отишла та комисија (чији предсједавајући је био Никола Радовановић, кадар из Републике Српске) свједочи чињеница да је у њеном извјештају из 2005. године предложено да буду формиране оружане снаге БиХ као једина војна сила. То је значило укидање Војске Републике Српске, до чега је и дошло.

Добро, питаће се сада многи, али какве везе овај случај заробљености сопством и охаеризмом има са најновијом иницијативом да уставним законом коначно буде уређено питање грба Републике Српске? Има и те како, јер управо објашњени образац по којем је охаеризам развио сопствену технологију владања онемогућава да Република Српска добије грб какав треба да има. С тим у вези треба подсјетити да је 1. јула 2000. године најприје Уставни суд БиХ донио неуставну одлуку о тзв. конститутивности народа. Потом ће кључну улогу у наметању те одлуке одиграти високи представник (Волфганг Петрич), који ће осмислити и наметнути појам виталног националног интереса у Републици Српској, као и тзв. уставне комисије. У те уставне комисије високи представник је именовао домаће људе (рецимо Драгана Микеревића и Крстана Симића), а све то ће бити нуклеус онога што се данас назива Вијећем народа Републике Српске. Те комисије ће осмислити, а Народна скупштина усвојити, оно што данас пише у Уставу Републике Српске, иако такво нешто није тражено од Српске ни у диспозитиву неуставне одлуке Уставног суда БиХ од 1. јула 2000. године. Дакле, данас у Уставу Републике Српске имамо одредбу, створену на наведени начин, да је витални национални интерес свако питање ако га као такво третирају двије трећине било ког од клубова делегата тзв. конститутивних народа у Вијећу народа Републике Српске.

Е, кад се тако поставе ствари, онда те двије трећине из једног од клубова казаше да Српска више не треба да има грб какав је имала, па се обрате Уставном суду БиХ. Затим тај суд, у ставу 118. своје одлуке број У 4/04  од 31. марта 2006. године, каже (и гласовима Миодрага Симовића и Јове Росића као судија из Републике Српске) да је он својом одлуком од 1. јула 2000. године утврдио тзв. конститутивност народа на цијелој територији БиХ. Овим је тај суд признао да је он створио једну норму, какве нема у Уставу БиХ будући да тај устав предвиђа само остваривање конститутивности народа у институцијама на нивоу БиХ. И наравно, након тога Уставни суд БиХ у предмету број У 4/04 одлучи да Република Српска више не може имати грб какав је имала. 

Како видимо, из једне неуставне одлуке произашла је друга неуставна одлука једног уставног суда. Њу затим прихвата Уставни суд Републике Српске јер он у својој одлуци број УВ 3/08 од 22. децембра 2008. године каза да је питање ранијег грба Републике Српске ријешено одлуком Уставног суда БиХ, број у 4/04 од 31. марта 2006. године, која представља преседан по којем одлучује и Уставни суд Републике Српске. Стога и овај потоњи суд крајем 2008. године забрани Републици Српској да има грб који би личио на грб какав је имала.

Дакле, на једно неправо наслања се друго, а на друго се наслања треће и тако редом. И нико више за то не мари, за шта нема бољих доказа од ових које дајем у наставку. Ниједна од катедри за државноправне науке на правним факултетима јавних универзитета у Републици Српској о овоме није написала ниједну монографију нити се о томе предаје студентима на часовима уставног права. Ни у уџбеницима уставног права на тим факултетима наши студенти о томе не могу прочитати ни једну једину ријеч, па тако ни знати и научити како неправо постаје право. О приватним факултетима у Републици Српској да и не говорим. Кад је на једном од њих требало да одржим гостујуће предавање управо на ову тему, дискретно ми је сугерисано да то не треба да чиним јер они имају много студената (и пара добијених од њих) који нису Срби. Због тога и нисам могао да одржим предавање о овоме.

Ето, тако стоје ствари код нас, због чега је академик Кузмановић у праву када рече да приликом актуелизовања питања грба Републике Српске треба водити рачуна о томе да ли су политички и општи друштвени услови погодни за такву иницијативу.

Али, ова истина не односи се само на грб, већ и на иницијативу враћања изворним дејтонским принципима, о којој се такође говори ових дана. Ако имамо у виду начин на који су ти принципи разграђени, као и нашу сервилност у процесу те разградње, нећемо погријешити ако кажемо да је створена таква друштвена клима у којој је немогуће остварење и те иницијативе. Да би били створени услови који омогућују њено остварење, неопходно је порадити на нечему што сам оставио за крај.

Неопходан нови Устав РС

Ради се о потреби доношења новог Устава Републике Српске, којим би била извршена деконституционализација постојећег стања, створеног на противуставан начин. За ту деконструкцију постоје два разлога. Један је правни јер претходно изложене чињенице показују да у темељима Вијећа народа Републике Српске, као и у појму тзв. конститутивних народа из садашњег Устава Републике Српске, леже озбиљне и тешке злоупотребе уставносудијске функције, као и злоупотребе од високог представника у БиХ, чији смо заробљеници.

Из овог правног разлога произлази и морални разлог за наведену деконституционализацију јер неправу никада не може нити треба бити прибављен легитимитет не само у правном него ни у моралном погледу.

Сагласно члану 77. Устава Републике Српске, њена Народна скупштина би требало да претходно позове грађане Републике Српске да се на референдуму изјасне да ли су за то да Српска добије нови устав

Стога прије свих иницијатива о којима је претходно било ријечи треба донијети нови Устав Републике Српске. То би требало да буде устав дисконтинуитета, који би донијела демократски изабрана конституанта. Одлуку у том правцу треба да донесе Народна скупштина Републике Српске, што она може учинити на приједлог својих 30 посланика, односно на приједлог предсједника Републике или на приједлог Владе Републике Српске.

Сагласно члану 77. Устава Републике Српске, њена Народна скупштина би требало да претходно позове грађане Републике Српске да се на референдуму изјасне да ли су за то да Српска добије нови устав, изгласан од демократски изабране конституанте. Многи ће сада приговорити да то није могуће без сагласности Вијећа народа. Такав приговор није правно основан јер важећи Устав Републике Српске садржи само одредбе о својој промјени, које нема без сагласности Вијећа народа. Међутим, промјена устава није исто што и доношење сасвим новог устава, а Вијеће народа према члану 135. Устава Републике Српске не одлучује о томе. Због тога ни Уставни суд Републике Српске, а ни Уставни суд БиХ, не би имали право да дерогирају вољу народа за доношењем новог устава, тим прије што ни Уставом Републике Српске, као ни Уставом БиХ, није забрањено Српској да донесе нови устав на начин који је претходно изложен. У супротном, нема нам друге него да и даље будемо заробљеници садашњег неуставног стања.

Проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

(Глас Српске)