Vehabijska pretnja u BiH

Gotovo dve godine nakon što je direktor policije Federacije BiH Zlatko Miletić utvrdio “da se prate aktivnosti četiri grupe selefija, od kojih su dve zanimljive zbog načina viđenja rešenja problema u BiH i svetu, kao i da su spremne izvesti terorističke napade sa političkom pozadinom”[1] – usledila je 2. februara ove godine opsežna policijska akcija u vehabijskoj zajednici u selu Gornja Maoča u opštini Srebrenik kod Tuzle. U “najvećoj policijskoj akciji u postdejtonskoj BiH” više od šest stotina policajaca i obaveštajaca upalo je u to selo, a akcija kodnog naziva “Svetlost” predstavljena je kao spektakl.

Zakasnela “Svetlost”?

U akciji je uhapšeno sedam od ukupno trideset jedne osobe za kojima su tragali policajci i tužioci, a uhapšenima je Sud BiH odredio jednomesečni pritvor. Oni su osumnjičeni da su, “kao organizovana grupa, pripremali napad na ustavni poredak i teritorijalnu celovitost BiH”, a na teret im se stavlja i “izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti i nedozvoljeno držanje oružja ili eksplozivnih sredstava”. “Policijski službenici su prilikom pretresa objekata i lica koja žive u Gornjoj Maoči pronašli i zaplenili: 18 pištolja, sedam pušaka, 30 okvira za pištolj, osam ručnih bombi, 21 nož, bajonet i sablju, 936 komada municije, 20 vojnih uniformi, 32 dela vojne opreme, 47 radio-uređaja, 70 mobilnih telefona, 1478 DVD-ija, CD-ova i disketa, 421 audio i video kasetu, 40 laptopa, četiri kamere fotoaparata”, saopštila je Uprava policije MUP-a FBiH[2]. U akciji je pronađeno i oko 70.000 konvertibilnih maraka, a tužioci su najavili da će tokom istrage proveriti poreklo novca pronađenog kod uhapšenih, te da će se obaviti balističko veštačenje oružja koje im je oduzeto.

Glavni tužilac Milorad Barašin je neposredno nakon akcije istakao da se “može steći utisak da je reč o terorističkoj grupi”, ali se uhapšene osobe za sada ne sumnjiče za krivično delo terorizma. Barašinov pomoćnik Dubravko Čampara najavio je da će biti proverena i veb-stranica “Put vjernika”, preko koje su, inače, vehabije iz Gornje Maoče često emitovale i poruke prvog čoveka Al Kaide Osame bin Ladena, te prenosile i veličale “herojske” akcije mudžahedina u Iraku, Avganistanu, Čečeniji i na drugim ratištima gde se bore internacionalne brigade “džihadista”.

No, takve stvari ni do sada nisu bile zabranjivane na brojnim islamističkim portalima u BiH, a prvoosumnjičeni Nusret Imamović, duhovni vođa lokalnih vehabija, nikada nije bio gonjen zbog svojih otvorenih poruka u kojima opravdava samoubilačke napade. “Ovakav vid borbe ne smatramo zabranjenim, ali isto tako ne mislimo kako ga treba koristiti kao što se koristi klasično uobičajeno oružje, nego samo u izuzetnim prilikama i situacijama”, tako je glasio Imamovićev odgovor posetiocu “Puta vjernika” koji ga je priupitao da li je greh opasati se dinamitom i razneti među grupom nevernika[3]. U avgustu prošle godine na skupu vehabija u svom selu Imamović je poručio kako je Gornja Maoča “najbolji primer kako se može raditi i puno uraditi u pravljenju islamske, šerijatske države”. “ Braća u Gornjoj Maoči su najbolji primer odricanja od taguta (onih koji ne veruju samo u Alaha), jer jedini zakon koji oni poštuju i slede jeste Alahov zakon. Musliman koji veruje u Alahov zakon, a poštuje i državne zakone, samo je napola musliman. Tek kada duboko zaneveruje u sve druge zakone osim Alahovog, tek tada je pravi musliman”, objasnio je Imamović. Među njegovim interesantnim porukama je i ona da je “demokratija put zablude”. “Kažu da se u parlamentu iznalaze rešenja. Bože me sačuvaj. Pa, Alah je već dao rešenja i što bi ih opet iznalazio”, tako odgovara Imamović svojim vernicima. A, ponekim povodom, direktno se obrati i onim drugim “nevernicima”, kao, recimo, povodom namere lokalnih bošnjačkih vlasti u Gradačcu da podignu spomenik Huseinu kapetanu Gradaščeviću. “Taj se čovek bunio protiv islamske vlasti i u rat protiv te vlasti išao zajedno sa hrišćanima, Hrvatima, Srbima, Mađarima… I dve crkve u Gradačcu napravio, koje mi sada moramo rušiti”, poručio je Imamović ne tako davno[4].

Ne samo da nisu za ozbiljno uzimane poruke Nusreta Imamovića, već nisu procesuirane ni njegove verbalne pretnje “nevernicima” i fizički napadi od strane samog Imamovića i njegove “braće”. Imamović nije procesuiran kada su trojica Srba prijavila da ih je napao, kao ni jedan njegov saradnik pošto je prijavljen da je pretio “nevernicima” tako što je “zaklao psa i bacio ga u pravoslavno groblje”[5]. Policiji su se žalili čak i lokalni muslimani, tvrdeći da su pojedine vehabije njihovim ženama i ćerkama upućivale razne pretnje samo zato što nose suknje. Policijske patrole su dva puta sedmično zalazile u ovo selo, ali, kako tvrde u policiji Tuzlanskog kantona, “meštani nisu bili raspoloženi za komunikaciju sa policijom”!? Nezvanično, lokalne vehabije su optuživale policajce da im svojim patroliranjem “remete mir i harmoniju”, a u više navrata su odbijali da prime sudske pozive, pošto, je li, “ne priznaju druge zakone, sem Alahovih”[6].

Kada se uzmu u obzir Miletićeve informacije sa početka ove priče, dalo bi se zaključiti da su nakon akcije “Svetlost” eliminisane obe grupe spremne za izvršavanje terorističkih napada. Elem, pred sam kraj prošle godine potvrđena je optužnica protiv trojice vehabija iz okoline Bugojna koji su, kako sada stvari stoje, imali još ozbiljnije planove od svoje “braće” iz Gornje Maoče. U opširnoj optužnici protiv Rijada Rustempašića i još dve osobe navode se detalji planiranja terorističkih napada u BiH[7].

Međutim, i sarajevski i banjalučki mediji u nekoliko navrata su u proteklih godinu i po dana upozoravali da vehabije iz Bugojna i Gornje Maoče nisu jedine dve grupe selefija koje predstavljaju potencijalnu pretnju bezbednosti građana BiH.

Grupe selefija danas naseljavaju mnoga mesta na području Federacije BiH. Gradačac, Tuzla i Cazin samo su neka od područja koja se danas smatraju uporištima pristalica vehabizma; ništa manje ih nema ni u Sarajevu, Bihaću i Zenici, a pojavljuju se čak i u nekim mestima u Republici Srpskoj, kao što je mala varoš Janja kod Bijeljine. Te zatvorene zajednice islamista razlikuju se, uglavnom, po imenima vođa i po stepenu radikalizacije, a sasvim su retke one koje se isključivo bave humanitarnim aktivnostima i nemaju šire društvene ambicije. Navodno, duhovni vođa svih vehabija je poznati radikalni imam Muhamed Porča iz Beča, koji se “odmetnuo” od Islamske zajednice BiH, ali sve ovdašnje vehabijske zajednice, ipak, uživaju izvestan stepen autonomije. U te zajednice ne stiže novac samo iz Beča, već tu ima i drugih brojnih donacija od muslimana iz zapadne Evrope, pored novca iz arapskog sveta, a oni čuveni samoubilački pojasevi i priručnici za bombe  kućne izrade više ne predstavljaju retkost među vehabijama u BiH, što je, uostalom, ustanovio i sam direktor policije FBiH. Gornja Maoča je samo jedno od najpoznatijih mesta gde se tokom godine organizuju svojevrsni kampovi selefista ne samo sa Balkana, već iz čitave Evrope. Samo prošlog leta na druženju “braće” u Gornjoj Maoči prisustvovalo je oko tri stotine islamista, a blizu stotinu osoba među njima policijske agencije u BiH smatraju potencijalnom pretnjom za bezbednost zemalja regiona.

Jedan od boljih poznavalaca društvenih kretanja među bosanskim muslimanima, DŽevad Galijašević, tvrdi da se centar vehabija više ne nalazi u Beču, već u Sarajevu. “Glavni grad Austrije koristi se za slanje radikalnih islamista prema zapadnoj Evropi. Iz Sarajeva se kontrolišu vehabijske zajednice i u Gornjoj Maoči i u Sandžaku, ali i na još nekim lokacijama u BiH, poput sela Željezno Polje, gde se daleko od očiju javnosti stvara novo vehabijsko uporište”, tvrdi Galijašević[8].

Galijaševića, međutim, u Sarajevu mnogi smatraju “prosrpski” i “antiislamski” orijentisanim, delom i zbog njegove tvrdnje da i u samom vrhu Islamske zajednice u BiH postoje zvaničnici koji imaju kontrolu nad vehabijama i ostalim grupama selefija, ne samo u zemlji već i u regionu. Islamski teolog Muhamed Jusić, koji je na mnogo boljem glasu u Sarajevu od Galijaševića, tvrdi pak da je grupa vehabija iz Gornje Maoče “jedna od retkih radikalnih selefističkih grupa”, i to zbog pojedinaca koji su u zajednicu došli sa strane nametnuvši svoje konfliktne i militantne stavove[9].

S treće strane pak za poznatog američkog stručnjaka, konsultanta FBI za terorizam i pisca knjige DŽihad u Evropi, Evana Kolmana gotovo da nema nikakve razlike između vehabijskih grupa. “Ko god da je na internetu čitao propagandu ovih grupa, pogledao njihove snimke, jasno mu je da je njihova cela misija utemeljena na nasilju, gde se samo govori o ubijanju ne samo nevernika, nego i muslimana koji njima ne odgovaraju, uključujući sufije i sve druge islamske ogranke koji ne prihvataju nasilje”, smatra Kolman[10]. Prema Kolmanu, za sada nema pokazatelja da u BiH i na Balkanu postoji masovni verski ekstremistički pokret među muslimanima, ali ne treba sumnjati ni da te “male” dobro organizovane grupe mogu biti veoma opasne.

“Ono što razlikuje zemlje Balkana od ostalih mesta je da su ove grupe – iako postoje i drugde, čak i u SAD – sada trenirane i sposobne da počine nasilje. Ono što je zanimljivo, i što mnogi na Balkanu ne vide je da ove grupe, iako su fokusirane na SAD, gledaju i na pojedince unutar ovih zajednica, bilo Srbe, Hrvate ili sekularne bosanske muslimane – kao na neprijatelja. Oni su za njih meta, jer ih smatraju nevernicima i trebalo bi ih ubiti. Zbog toga mnogi kada čuju za ekstremiste na Balkanu misle da će mete biti građani zapadnih zemalja, a ne shvataju da ove male ekstremističke grupe imaju na meti umerene grupe i druge koji su u njihovoj lokalnoj zajednici, koje oni vide kao smetnju na putu do njihove misije antisocijalnog svetskog rata”, navodi Kolman[11].

Strah i sumnja

Ne treba posebno pominjati da su Srbi i Hrvati posebno prestrašeni pojavom raznih selefijskih grupa u BiH. Među tim grupama Srbi i Hrvati ne prave razliku i uglavnom ih smatraju veoma opasnim, a od srpskih i hrvatskih političkih predstavnika isključivo se čulo da je Gornja Maoča samo “vrh ledenog brega” i da, zapravo, predstavlja samo paradigmu društvenih kretanja među bosanskim muslimanima u poslednjih 15–20 godina. S druge strane, Islamska zajednica u BiH u prvom reagovanju je saopštila da “ni muslimani ne mogu biti izuzeti od poštovanja zakona ove države”, da bi nekoliko dana kasnije, u svom izveštaju, izrazila ogorčenje što se policijska akcija “na tako brutalan način sprovodi nad ljudima koji u poslednje vreme nikoga ne diraju i nikoga ne uznemiravaju”. “Kad završe sa njima onda smo mi ostali muslimani na redu govore stanovnici, jer ova akcija nije protiv vehabija, nego protiv Islamske zajednice i muslimana  na prostorim BiH”, ističe se u izveštaju koji je prihvatio vrh Islamske zajednice[12].

U odbranu osumnjičenih vehabija otvoreno je stao jedan od najuticajnijih zvaničnika Islamske zajednice u BiH Nezim Halilović Muderis, hatib džamije “Kralja Fahda” u Sarajevu. Reč je o čoveku koga mnogi i u zemlji i u inostranstvu smatraju neformalnim pokroviteljem selefija u BiH, iako on takve tvrdnje odbacuje, odgovarajući kako on samo “govori o stvarnim problemima muslimana i općenito ljudi”[13]. U svojoj redovnoj propovedi, Muderis je pak oštro osudio hapšenja u Gornjoj Maoči kao “klasično zastrašivanje Bošnjaka i upozorenje da svi oni koji islamski žive mogu biti uhapšeni sa sličnim optužbama, a one su u vremenu opće borbe protiv ‘islamskog terorizma’ veoma teške”. “Samo nekoliko kilometara odatle, srpski ratni zločinci nesmetano šetaju i bave se biznisom, za razliku od stanovnika Maoče, koji su se bavili primitivnom zemljoradnjom i stočarstvom i tako prehranjivali svoje porodice”, istakao je Muderis[14].

Muderis, međutim, sasvim nevešto prikriva čak i ono što sami osumnjičeni govore. Elem, na ročištu prilikom određivanja pritvora svi osumnjičeni su rekli da se bave trgovinom i građevinarstvom, dok su dvojica osumnjičenih naveli kako “trguju kompjuterima koje im nabavljaju čak i pripadnici policije iz Srebrenika”[15]. Sam Nusret Imamović je, baš kao i Muderis, hapšenja doveo u vezu sa navodnom antiislamskom zaverom, tvrdeći da su se on i ostali stanovnici Gornje Maoče tu “izdvojili zbog islamofobije i negativnog naboja koji osećaju u celoj BiH”. “U Gornju Maoču smo se naselili da u posebnom ambijentu i oslobođeno sprovodimo svoju veru. Sprovedenom akcijom BiH samo želi dokazati svoju privrženost Evropi u kojoj, takođe, vlada islamofobija”, rekao je Imamović[16].

Zvučalo paradoksalno ili ne, Imamović nije osoba koja očekuje od Islamske zajednice u BiH da stane u njegovu zaštitu, pošto ni on, ni njegova komuna ne priznaju “vlast” te verske institucije. Ipak, zajedničko i za Imamovićeve vehabije i za mnoge druge selefijske grupe – kao i za sam vrh Islamske zajednice u BiH – jeste da svaku optužbu na svoj račun, pa čak i gotovo svaku ozbiljniju kritiku, jednodušno svrstavaju u – “islamofobiju”. Od takve kvalifikacije se uopšte ne usteže ni sam reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić, čak i onda kada je očigledno da se optužbe izrečene na njegov račun mogu nazvati klevetničkim, ali nipošto i “islamofobičnim”. Izgleda da upotreba te (kontra)optužbe za “islamofobiju” prema kritičarima, na neki način ujedinjuje i vehabije i ostale selefije – bilo da priznaju Islamsku zajednicu u BiH ili ne -  i sve druge bosanske muslimane, čime se, zapravo, stvara snažan front odbrane (re)islamizacije koji je duboko zahvatio muslimane u BiH. Zato su mnogi, ne samo među Srbima i Hrvatima, nego i među bošnjačkim liberalima, ubeđeni da Islamska zajednica u BiH koketira sa vehabijama, manje ili više otvoreno. “Radi se o tome da vehabije imaju 'upotrebnu vrednost' kada je u pitanju odnos prema pripadnicima drugih veroispovesti, ali i kada je u pitanju želja da se discpliniraju muslimani“, smatra Srđan Dizdarević, predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH[17].

Jasno je, dakle, da ključne tokove islamske misli u BiH oblikuje Islamska zajednica u BiH, ali postoje najmanje dve činjenice značajne za diferenciranje problema (re)islamizacije bosanskih muslimana. Prva je što unutar same Islamske zajednice u BiH postoji niz autoriteta koji su spremni da tolerišu delovanje vehabijskih i drugih selefijskih grupa i onda kada se te grupe ne ustežu da manje-više otvoreno iskazuju razumevanje za nasilje, pa čak i da ga unapred opravdaju. Kada je pak reč o “otpadničkim” grupama od Islamske zajednice, članovi tih islamističkih “ćelija” skloni su da primaju naređenja jedino od svojih vođa. Esad Hećimović, koji važi za jednog od najboljih poznavalaca delovanja islamista u BiH, nedavno je procenio da nijedan član radikalnih grupa neće delovati dok ne bude dobio naređenje od vođe svoje grupe da to učini. Ukoliko je to tako, onda je samo pitanje da li su bezbednosne agencije, ne samo u BiH već i u celom regionu, zaista sposobne da preventivno deluju pre negoli neki od lokalnih vođa proceni da je došlo “izuzetno vreme” za teroristički napad.