Ревизија пресуде у случају "Босна против Србије" - епилог Вучићеве кооперативности

Бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић је најавио да ће до краја фебруара 2017. поднети захтев за ревизију пресуде у случају Босна против Србије. Статут Међународног суда правде ( МСП) у члану 61 предвиђа да се  захтев за ревизију може поднети  на основу чињенице која ''није била позната'' у време доношења пресуде. Захтев за ревизију мора бити поднет најмање 6 месеци након сазнања о ''новој  чињеници'' или 10 година од доношења пресуде. Тај рок истиче  управо крајем фебруара 2017.  Изетбеговић је ''решио'' овај правни проблем  тако што се позвао на поступак против Ратка Младића пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКСЈ)  у којем нема чак ни првостепене пресуде. Он је изјавио да за  покретање ревизије пресуде постоје ''нови'' докази и да су се они појавили током суђења Младићу.  Према Изетбеговићу, то суђење је показало наводну везу "више хиљада официра Војске Југославије'' са догађајима на територији целокупне БиХ које он карактерише као ''геноцид''.

Такође, у правном-процедуралном смислу, Изетбеговић је имао проблем и са чланом 34 Статута МСП у којем се предвиђа да стране у поступку могу бити ''само државе''. Пошто се Република Српска као конститутивни ентитет најоштрије противи захтеву за ревизију, Изетбеговић je грубо кршећи унутрашње право наредио амбасадорки БиХ у Хагу Мирсади Чолаковић да не проследи писмо које је министар спољних послова Игор Црндак упутио МСП у којем се наводи да је захтев за ревизију пресуде донесен изван институција БиХ и да иза њега не стоји цела држава.

Овакво грубо кршење унутрашње хијерахије и надлежности по принципу ''кадија те тужи кадија ти суди'' и поново покретање најтежих оптужби које постоје у међународном праву (кршење Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. године) против Србије, изазвало је необичну реакцију у Београду. Премијер Вучић који је само годину и по дана раније играо шах са Бакиром Изетбеговићем (неколико недеља после напада на њега на комерморацији у Поточарима ) и шетао уз звуке тамбурице Кнез Михаиловом уз изјаве о међусобном личном  ''пријатељству'', и који је само 5 месеци  раније учествао на заједничкој конференцији са Клинтоном и Изетбеговићем у САД, није нашао за сходно ни да осуди ово  кршење међународног и унутрашњег права у држави у којој Срби чине конститутивни народ. Вучић се напротив покајнички правдао да ''Србија и њено политичко руководство нису ништа учинили да би изазавали такву реакцију Сарајева''. Затим је без обзира на најтеже оптужбе које се могу замислити у међународном праву, обећао да ће наставити сарадњу са Изетбеговићем: ''Наставићемо разговоре са босанско-херцеговачким руководством''.

Млада српска министарка правде је ипак наговестила да ће Србија учествовати у евентуалној ревизији пред Међународним судом правде и да ће своје интересе обезебедити у ''складу са међународним правом''. Професор Тибор Варади који је био заступник Србије у предмету Босна против Србије 2001-2008 године (иако му је специјалност међународно приватно право, а не међународно јавно право) је такође смиривао јавност речима да захтев за ревизију поступка није ''реалан''  Ипак, признао је да је "мало збуњен кад види да се позивају на пресуду Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом, која је донета марта 2016. године. Шест месеци од тада је септембар 2016. ми смо у фебруару 2017. године".

Међутим, поступање МСП у случају Босна против Србије показује да је све могуће када је Србија у питању и да је она за судије тог суда sui generis . Непрофесионална одбрана Србије у спору са Босном након 2000. године такође указује да је могућ неповољан  развој догађаја.

1. Хронологија поступка показује да је МСП 1993. године прихватио тужбу Сарајева против СРЈ иако ниједна држава пре тога није тужена за геноцид чак ни злочиначки Трећи рајх

2. МСП је прихватио поднесак Сарајева иако су у њему навођене бесмислице о ''геноциду'' над Мађарима у Војодини, тврдње да је Илија Гарашанин  био српски православни свештеник који је хтео својим Начертанијем да разори Отоманско царство, узорну ''мулитетничку'' државу у којој су поштована људска права много пре Универзалне декларације УН.

3. Српски члан Председништва и козаступник БиХ пред МСП су писмом из 1999. године обавестиили суд да БиХ одустаје од тужбе против СРЈ. МСП је одбацио тај захтев.

Након промене власти у Београду 2000 године. Београд одустаје се од континуитета са СФРЈ (и са Краљивном Србијом између осталог). У новембру 2000.  подноси захтев за чланство у УН. Затим повлачи тужбу против БиХ 2001. Овај гест добре воље је пратило и успоставање дипломатских односа (и серија извињења највиших државних фукционера из Београда). У Сарајеву је то доживљено као испољавање слабости и поступак против СРЈ је настављен.

4. У том контексту, МСП 2003. године дозвољава да се настави поступак против државе за коју је утврђено 2000. године од стране СБ УН и Генералне скупштине да није била чланица УН 90-тих, или у периоду на који се односи тужба Босне. Да би правни скандал био већи, МСП 2004. доноси одлуку да одбаци тужбе СРЈ против 10 НАТО држава. Оправдање је било да после пријема СРЈ у УН 2000. године МСП није имао надлежност над СРЈ у периоду 90-тих. 

5. Године 2006. Црна Гора се одваја од Србије. МСП  је изузима од одговoрности иако је била део СРЈ у периоду на који се односи оптужница.

После овакве ''припреме'' и правне ''акробатике'', усмена расправа пред МСП почиње 2006. године Српски тим на челу са професором Радетом Стојановићем,  катастрофално води одбрану. Сведоци одбране су и Душан Михаиловић и Драгољуб Мићуновић, као и британски генерал Мајк Роуз. који је закључио у маниру најбољег сведока оптужбе да је: ''Режим са Пала почино геноцид''.

На основу  сведока ''одбране'' као што је био британски генерал Роуз и позивања на пресуду МКСЈ у случају Радисава Крстића (у којој није утврђен dolus specalis Крстића већ само његово обезбеђивање аутобуса за евакуацију људи из Сребренице и наводно учестовање у такозваном удруженом злочиначком подухвату) МСП је СРЈ прогласио кривом зато што није спречила ''геноцид'' у Сребреници.

6. Основни ''доказ '' за такву политичку осуду је био разговор (без сведока) Весли Кларк –Милошевић у Дејтону, тј. верзија америчког генерала коју нико осим њега не може да потврди. Други ''доказ'' за наводну кривицу СРЈ је изјава министра иностраних послова Вука Драшковића из 2005. године у којој он оптужује своју државу . Против овакве пресуде су гласали само руски судија Скотников, словачки Томка и ад хок судија из Србије Крећа.

Када се ове чињенице имају у виду, јасно је зашто се Изетбеговић позива на рад МКСЈ у вези са захтевом за ревизију. Он очигледно очекује осуђујућу пресуду МКСЈ за геноцид у случају Ратка Младића (у новембру 2017). Уз мало ''креативног'' тумачења у захтев за ревизију ће бити убачена и већ донета првостепена пресуда Караџићу пред МКСЈ (март 2016. 40 година затвора). Такође, МСП може поново да игнорише противљење Републике Српске захтеву за ревизију. Из претходног је јасно да то не би био прецендет. Коначно, приликом гласања, већину у МСП имају судије из западних земаља јер у СБ УН  Русија и Кина немају право вета када се бирају судијеовог суда. 

Српска власт је већ наговестила да ће учествовати у евентуалном поступку пред МСП. То је без сумње ''најбољи'' пут да се омогући легитимитет политичким одлукама тог суда.   Ако се ово деси, захтеви из британске резолуције СБ УН о Сребреници из 2015. године у вези са новим школским програмима у којима ће бити део о Сребреници и српској ''кривици'', неће морати да се сакривају иза формулација попут оне у члану 387 Кривичног законика из новембра 2016. године. На крају, Србија ће морати и да плати штету због кршења Конвенције о геноциду, много већу од оних 5 милиона евра које је српски премијер галантно поклонио Ћамилу Дураковићу 2015. године.