Nezavisno Kosovo - novi izvor nestabilnosti BiH

Kako se, s jedne strane, bliži datum jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, a, s druge strane, polako otvaraju ponude za ustavno preuređenje Bosne i Hercegovine, tako se - što je više moguće - na margine pomera mogući uticaj (samo)proglašenja nezavisnosti Kosmeta na ionako krhku političku stabilnost u bosanskohercegovačkom trouglu Sarajevo-Banjaluka-Mostar.

Visoki predstavnik u BiH Miroslav Lajčak poručuje da «neće biti nikakve mehaničke reakcije», a iz Brisela i Vašingtona uveravaju da taj uticaj neće rezultovati međuetničkim nasiljem, odnosno da je ta mogućnost mala, «osim ako Republika Srpska ne preduzme korake ka otcepljenju od BiH» , kako to, recimo, elaboriše direktor američkih obaveštajnih službi Majk Mekonel u svom izveštaju Odboru američkog Senata za obaveštajna pitanja od pre nekoliko dana. S druge strane, međutim, i sam Mekonel u svom izveštaju primećuje kako su «suštinske razlike među liderima Bošnjaka i Srba u vezi sa strukturom BiH, praćene zaoštrenom retorikom, dovele u neugodan položaj većinu reformi neophodnih za približavanje zemlje NATO-u i EU».

(Ne)skrivene poruke nezavisnosti Kosova u BiH

Već na tragu ovog zapažanja trebalo bi da bude jasno da se u BiH ništa lakše neće moći prebroditi suštinske razlike između Srba, Bošnjaka i Hrvata ni nakon što bude priznato pravo kosovskih Alabanaca na samoopredeljenje u južnoj srbijanskoj pokrajini. Naprotiv. Taj čin će itekako imati odjeka, i to najpre na političke prilike u Bosni i Hercegovini, što je možda najjasnije nagovestio politički vođa Bošnjaka Haris Silajdžić.

Elem, Silajdžićeva poruka, izrečena u više navrata u poslednje vreme, da on odbija da pregovara sa Hrvatima i Srbima o «reformi» Ustava BiH sve dok ne bude rešen status Kosmeta - trebalo bi da upućuje i na Silajdžićev cilj. Naime, najveći deo bošnjačke političke i intelektualne elite uveren je da njihov politički i državni cilj - nazvan «građanskom BiH» - neće biti bliži ostvarenju sve dok na Kosmetu bude vladao «status kvo». Takvo uverenje počiva na njihovoj slobodnoj proceni da Brisel i Vašington ne vrše žestok politički pritisak na Republiku Srpsku - kakav u Sarajevu priželjkuju - kako navodno ne bi istovremeno iritirali Srbe na dva «fronta».

Stav Brisela i Vašingtona o prekoj potrebi priznavanja većinske volje kosovskih Albanaca na Kosmetu u Sarajevu se, uglavnom, doživljava kao znak evroatlantske odlučnosti da se konačno slome krila «velikosrpskoj ideologiji». Bošnjački političari, pritom, upadljivo izbegavaju da se bave i argumentima Srbije o nepovredivosti međunarodnih granica i političkim argumentima o legalizaciji «faktičkog stanju». Srpski argumenti, ma koliko da i bošnjačkim političarima idu u prilog u raspletu «bosanskog čvora», nisu im prihvatljivi jer su politički Bošnjaci odlučili da u stopu slede one evropske zemlje i SAD koje ne pridaju veliku važnost tim argumentima kada je reč o Srbiji. A ova druga vrsta argumentacije o legalizaciji «faktičkog stanja» potpuno im je neprihvatljiva, jer bi prihvatanje takvog stava u osnovi obesnažilo postulat na kojem oni grade zahtev za temeljeno ustavno preuređenje BiH. A taj postulat ne počiva ni na «faktičkom stanju» u BiH, uz to legalizovanom dejtonskim Ustavom BiH, ni na faktičkoj etnoteritori- jalnoj podeli BiH kojoj su i sami dali veliki doprinos - nego samo i isključivo na njihovoj percepciji poslednjeg rata u BiH. U toj osakaćenoj percepciji, «srpska agresija na BiH» i nelegitimnost rezultata «agresije» su jedini «fakti» koji se ne mogu dovoditi u pitanje.

Zato će iz sarajevske perspektive, faktičko i formalno slamanje srpske države na Kosmetu biti znak da u narednom periodu Bošnjaci treba još snažnije da potenciraju svoje zahteve u pravcu slamanja i preostalog uticaja Srbije na položaj Srba u BiH, odnosno slamanja domicilnog srpskog političkog uticaja na kreiranje državnog okvira BiH do potpunog obesmišljavanja opstanka Republike Srpske kao državotvorne jedinice.

S druge strane, suočeni sa političkom zabranom Brisela i Vašingtona na sopstveno samoopredeljenje i pretnjom da će biti kažnjeni ako za tim posegnu, srpski političari, ipak, kao poslednji adut imaju fomalnu moguć- nost - dakle, nikada ustavom ograničenu - za samoopredeljenjem kao zaštitnim mehanizmom od bošnjačkih centralističkih, odnosno unitarističkih zahteva. Srbi ne moraju čak ni insistirati da ta mogućnost bude formalizovana u budućim ustavnim amandmanima, jer se - kako je to uostalom priznao i sam Silajdžić - pravo na samopredeljenje može crpeti i iz odgovarajućih međunarodnih dokumenata. Ukoliko zaista brinu za sopstveni položaj, Srbi, zapravo, jedino ne bi trebalo da pristanu da im pravo na samoopredeljenje bude na bilo koji način uskraćeno u Ustavu BiH, a to im, barem do sada, osim bošnjačkih političara niko nije ni tražio.

Naravno, od srpske političke mudrosti i postojanosti zavisiće dobrim delom i ishod bošnjačkih težnji. U meri u kojoj se vlasti u Srbi budu opirale iznuđenoj nezavisnosti Kosova, moći će i Srbi u Banjaluci da se opiru centralizaciji BiH, prevashodno zarad sopstvenog opstanka. U tome će, kao i do sada, moći iskreno da se oslone jedino na zvanični Beograd, pod uslovom da vlasti u Srbiji, pod teškim bremenom iznuđene nezavisnosti Kosmeta, privremeno ne izgube vid i sluh za iskušenja koja slede njihovim sunarodnicima zapadno od Drine.

Možda im kao olakšavajuća okolnost posluži znak da su i Brisel i Vašington prihvatili faktičku etnoteritorijalnu podelu u BiH, suočeni s činjenicom da ta podela u proteklom posleratnom periodu ne samo da nije oslabila, nego je i ojačala. A priznanje nezavisnog Kosova samo će dodatno učvrstiti ovu činjenicu kao nezaobilazan argument prilikom insistiranja EU i SAD na opstanku kakvog-takvog državnog okvira u BiH. S druge strane, teško je reći da se iza tog evroatlantskog zahteva krije nekakva dugoročna strategija, izuzev ako se pod strateškim planiranjem ne podrazumevaju nemušta briselska obećanja.

Uticaj «evropske» pilićarske politike u BiH

Međutim, upravo zbog nemuštih izraza iz birokratskog jezika evropske prestonice još zadugo će biti nejasna budućnost i Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Posebno će biti interesantno pratiti - a tu se tek nikako neće moći izbeći paralele - kakvu će ulogu imati kancelarija izlaslanika EU na Kosmetu u poređenju sa dvostrukom ulogom koju ima Miroslav Lajčak u BiH, kao specijalni izaslanik EU i visoki predstavnik UN. Možda će baš na tom primeru biti jasnije da EU ima nekakvu strategiju na Kosmetu - makar je nazvali i pogrešnom - a da u BiH Evropska unija nema ama baš nikakvu strategiju, već jedino vuče nejasne taktičke poteze, pri čemu se Lajčakova «evropska ovlašćenja» prepliću sa « UN ovlašćenjima» i time obesmišljava- ju jedna druge. Napokon, time se stvara do sada neviđena zabuna u političkom životu jedne zemlje i - što da ne reći - otvara širok prostor za zakulisne političke poteze iz Brisela i Vašingtona.

Reč je o čudnoj mešavini međunarodnog upraviteljstva kojem se više ne zna ni početak ni kraj. U tom haosu ostaće još puno prostora Srbima da sumnjaju u namere međunarodnih upravnika u pogledu izgradnje «funkcionalne BiH». Kad se tim sumnjama pridoda emocionalno nezadovoljstvo zbog gubitka Kosmeta, onda nije neizbežna ni frustracija čitavih generacija Srba svojim položajem u BiH, tim pre što se opstanak RS bude češće - na ovaj ili onaj način - dovodio u pitanje. Zato nipošto ne treba isključiti mogućnost da se već ubrzo po proglašenju nezavisnog Kosova u Republici Srpskoj pojave još neki pokreti za osamostaljenje RS, pored već postojećih organizacija koje su do sada glatko skupile oko 50 000 potpisa za održavanje referenduma o izdvajanju RS iz BiH. Nevolja je što ta peticija - kao ni sve druge koje se budu naknadno pojavljivale - ne može da uđe u skupštinsku proceduru usled faktičke zabrane međunarodnih činovnika. Ti činovnici, naime, dobro znaju da bi Srbi, pošto im iz Brisela i Vašingtona ne garantuju opstanak RS, kada bi im se dopustilo da slobodno odlučuju o svom statusu - neizvesnu budućnost u BiH radije zamenili za kakvu-takvu samostalnost naslonjenu na Srbiju.

Kako, dakle, takav rasplet sada nije moguć - i pitanje je da li će i kada biti moguć - Srbima preostaje da predstojeće godine političke borbe - a možda i decenije - posvete očuvanju stepena samostalnosti koji su dobili Dejtonskim sporazumom. S tim da se, pored očuvanja osnovnih elemenata nacionalne samostalnosti, u tom periodu podjednako posvete razvoju demokratskih institucija i, posebno, redistribuciji socijalne pravde. Elem, armiji socijalno nezadovoljnih iliti tranzicionih gubitnika među Srbima u RS neće biti moguće još dugo objašnjavati da, zarad opstanka RS, njihov socijalni status još neko vreme treba da bude za stepenik niže na listi nacionalnih prioriteta.

Ukoliko sadašnja srpska politička elita ne uspe da izgradi izbalansiranu politiku na temelju podjednakog uvažavanja svih ovih prioriteta, u dogledno vreme Srbe bi moglo da zahvati ozbiljno političko raslojavanje u kojem će jačati i desni i levi ekstremizam.

S druge strane, i u Sarajevu će, pored socijalnog, rasti političko nezadovoljstvo među Bošnjacima, ukoliko njihova očekivanja posle nezavisnosti Kosova ne budu brže ispunjavana nego do sada. Utoliko će i Vašington, a pogotovo Brisel biti na većoj muci. Na to nam odlično ukazuje i kolaps političkih pregovora o reformi policijskih snaga u BiH po zahtevu iz Brisela nakon što je SDA iznenada odbila da finalizuje «Mostarsku deklaraciju» o «reformi» policije. Gotovo na isti način kao pre skoro dve godine, kada su zbog političkih podela među Bošnjacima i Hrvatima propali ustavni amandmani, tako sada preti krah «policijske reforme», s tim da jedini doprinos tome daju Bošnjaci. No, bošnjačke razlike za domaće prilike nisu tako velike koliko su velike konceptualne sličnosti između Harisa Silajdžića i Sulejmana Tihića. Ta «reforma» propada samo zbog toga što Tihić tvrdi da se ponuđenim predlogom «legalizuju entitetske i kantonalne policije», a Silajdžić tvrdi da će te iste policijske snage nestati kad bude izrađen novi ustav. Na stranu što nijedan od vodećih bošnjačkih političara nije u pravu: entitetske i kantonalne policije do daljnjeg ostaju jer su ustavom legalizovane, a da li će nestati ili ne zavisiće isključivo od eventualnog političkog dogovora Srba, Bošnjaka i Hrvata o ustavnim promenama.

Čitava ova zavrzlama je nastala upravo zbog onog nemuštog briselskog jezika. Istina, Lajčak javno optužuje Tihića što ne poštuje politički dogovor iz Mostara, ali kad Tihić odgovara da se, u stvari, u zakonskim predlozima ne poštuje taj dogovor, Lajčak ne potvrđuje stavove srpskih i hrvatskih političara da «jedinstvena policijska struktura BiH» podrazumeva izgradnju novih policijskih institucija na nivou BiH i koordinaciju sa entitetskim i kantonalnim policijskim agencijama, a ne centralizaciju policijskih snaga strogo po vertikali čiji se vrh nalazi u Sarajevu.

Dakle, po starom lošem običaju Brisel i njegovi izaslanici izbegavaju da se jasno izjasne o spornim pitanjima, iako upravo EU ispostavlja okvire za reforme u BiH. Kada bi to činili, onda bi u BiH svi bili načisto: i političari i građani. Pa bi se onda jasno mogli i izjasniti da li su za «evropska rešenja» ili nisu, što valjda i spada u elementarna demokratska prava. Ovako, malo slobodnije bi se moglo reći da domaći političari imaju posla sa jednom «evropskom» pilićarskom politikom, pa je i od njih teško očekivati da se ponašaju drugačije.

Onda ne treba previše da nas čudi i kad premijer RS Milorad Dodik izađe u javnost da «u svojstvu građanina, a ne premijera» poruči da je protiv jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosmeta, ali da «on lično misli da je najbolje Kosmet podeliti», tako da, je li, severni deo pokrajine «ostane Srbiji», a da «ostali deo bude nezavistan, s garancijama za Srbe i srpske svetinje». Kad jedan srpski premijer, pa makar i « u svojstvu građanina», nekoliko puta pošalje ovu poruku, moglo bi se pomisliti ili da se iza nje krije neka ozbiljna politička namera ili da je reč samo o pustoj lakomislenosti običnog «građanina». No, kako bi ozbiljna politička namera valjda podrazumevala stav da podela Kosmeta za sobom vuče i eventualnu podelu BiH, ostaje da se pitamo da li je premijer možda mislio baš na to - ali nije smeo da kaže - ili je, pak, reč o dvostrukoj lakomislenosti, u kojoj premijer RS najavljuje ono što do sada niko nije: da, recimo, prizna i «ostanak» severa Kosova u Srbiji i ostatak Kosmeta kao nezavisnu državu. Pa da onda, recimo, krene u diplomatsku ofanzivu za priznanje Republike Srpske kao nezavisne države...

Kada se, međutim, malo udaljimo od ovih opservacija i Dodikove lakomislenosti, opet ostaju ozbiljna pitanja koje Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini nosi nezavisnost Kosova. Pritom je najlakše rešivo pitanje koje glasi: da li će BiH priznati Kosovo ? To se neće dogoditi još zadugo, zbog jednodušnog zvaničnog odrečnog odgovora svih relevenatnih srpskih političara, a ukoliko to Bošnjaci i Hrvati pokušaju sami da učine izazvaće političku krizu. Valja se nadati da nikome u Briselu neće iznenada pasti na pamet da od njih to traže, ne zato što im u Sarajevu i u Mostaru ne bi izašli u susret - naprotiv - već samo zato što bi još jedno «evropsko» rešenje u BiH doživelo propast, a zemlja upala u još jednu tešku krizu.

Možda bi to predstavljalo i siguran putokaz ka propasti BiH, ukoliko ta zemlja već ne klizi lagano u tom smeru. Nezavisno od nezavisnog Kosova. No, i pod tim uticajem.