Неистине и фалсификати Бакира Изетбеговића

Боравећи у Луксембургу 21. новембра ове године Бакир Изетбеговић је изнио двије неистине, од којих је пажња наше јавности углавном била усредсријеђена на само једну од њих.

То је она Бакирова неистина да су становници БиХ наводно “прије неколико вијекова били један народ - добри Бошњани, а да су нације формиране у 19. и 20. вијеку”. Обиље је историјске грађе, и то оне најстарије, примарне, од прије неколико вијекова, која разобличује оно што би Бакир да нам наметне. Из тог обиља историјских доказа навешћу три. Хронолошки гледано, први је из 1188. године, а наведен је у историјском огледу “Истина” проф. др Васе Глушца, који је написао 1911. године под псеудонимом Иван Вуковић. У том огледу др Глушац пише да “Год. 1188. шаље папа дубровачком архибискупу плашт и потврђује стара права дубровачке цркве. У писму се спомиње и српска држава тј. Босна “регнум Сервилие, љуод ест Босна”, како у верзији на латинском језику иначе стоји у папином писму. Други историјски доказ је једна од повеља босанског бана Матије Нинослава, који је владао Босном од 1232. до 1250. године. У повељи бана Матије, издатој Дубровчанима око 1234. године да би по Босни слободно трговали, а у којој Матија своје босанске поданике назива Србима, док Дубровчане назива Власима, стоји записано ћириличним писмом сљедеће: “Ако тужи Србин Влаха, да се при (парничи, казано данашњим језиком - моја опаска) пред кнезом, а ако тужи Влах Србина, да се при пред баном”. Трећи историјски доказ је интитулација краља Твртка I Котроманића у повељи из 1378. године, којом потврђује повластице Дубровчанима. У њој се он титулише као “Стефан краљ Србљем Босни и Поморју и Западним Странама”.

Послије овога никако не иде да нас Бакир Изетбеговић у 21. вијеку преумљује о томе ко су били становници Босне прије неколико вијекова. Јер, објективно је немогуће да у размаку од двјеста година погријеши свака од поменуте три историјске личности, називајући у континуитету овај наш простор и његове житеље српским, односно Србима. И то најприје римски папа који 1188. године у свом писму каже “регнум Сервилие, љуод ест Босна”, или у преводу “краљевство Срба, то јест Босна”, па затим босански бан Матија који своје поданике назива Србима, те краљ Твртко I који себе титулише као “краљ Србљем Босни и Поморју и Западним Странама”.

Фалсификат

То је дио препознатљиве приче СДА о наводно грађанској БиХ, што је тежак фалсификат и обмана на коју нико од овдашњих људи, прије свега огромна већина Срба и Хрвата, више никада неће насјести

Али, није Бакир покушао да нас обмане само о српској историји онога чији се један дио данас зове Босном, а други Херцеговином. Не, Бакир је у свом говору рекао још нешто што је у сукобу са истином. Е, на то није у довољној мјери указано нашој јавности, јер је све било фокусирано на његове неистине о нашим иначе заједничким етничким коријенима. Дакле, та друга неистина Бакира Изетбеговића, која се може наћи на интернет порталу Странке демократске акције, гласи да је током рата у БиХ наводно “Армија РБиХ поступала поштујући универзалне људске и цивилизацијске вриједности”. То је дио препознатљиве приче СДА о наводно грађанској БиХ, што је тежак фалсификат и обмана на коју нико од овдашњих људи, прије свега огромна већина Срба и Хрвата, више никада неће насјести. Али зато на њу насједају странци, они бројни необавијештени и добри људи, ради којих и желим изнијети један доказ до којег сам недавно дошао, а којег сам у одговарајућој верзији оставио редакцији “Гласа Српске”.

Дакле, СДА на чијем челу је Бакир Изетбеговић јавности се представља као политичка партија која заговара тзв. грађанску БиХ, што би значило грађанску у сваком тренутку. Међутим, у стварности је СДА све друго, само не грађанска. Ево доказа који то на најбољи начин разоткрива.

У посједу сам записника, број 913/93 од 13. маја 1993. године, Седме муслиманске бригаде, сачињеног на заједничком састанку команде те бригаде и, како стоји у наслову записника, “шуре бригаде”, одржаног 13. маја 1993. године. Појашњења ради, појам шура је иманентан исламском систему власти, у којем је шура највише савјетодавно тијело. Чини је више чланова способних да у границама људских могућности испоштују спровођење шеријата у унутрашњим и спољним питањима државе. Већ ова суштина наведеног појма говори о расколу између онога што СДА, као моторна снага војног и свеукупног политичког организовања Бошњака, јавно прича о тзв. грађанској БиХ и онога што ради у стварности.

У записнику је констатовано да су се потом за ријеч јављали и говорили Халил Брзина, Нијаз Дурановић, Шериф Патковић, Несиб Талић, али су од ових имена важније чињенице да се командант наведене бригаде не зове командантом, него емиром, а то је ријеч из арапског језика чије изворно значење је командант, те да се расподјела плијена не врши у складу са законима грађанске државе, за коју се тобож залаже СДА, већ искључиво према исламу

Међутим, наведени записник садржи и друге важне детаље, чиме се још више разоткрива сама суштина СДА. Наиме, из записника од 13. маја 1993. године је јасно да је једина тачка дневног реда била “расподјела ратног плијена”. Под том тачком у записнику стоји: “Састанак је отворио Махмут ефендија Каралић, емир 7. муслиманске бригаде. Објаснио је прописе расподјеле ратног плијена по Исламу”. У записнику је констатовано да су се потом за ријеч јављали и говорили Халил Брзина, Нијаз Дурановић, Шериф Патковић, Несиб Талић, али су од ових имена важније чињенице да се командант наведене бригаде не зове командантом, него емиром, а то је ријеч из арапског језика чије изворно значење је командант, те да се расподјела плијена не врши у складу са законима грађанске државе, за коју се тобож залаже СДА, већ искључиво према исламу. У том правцу записнику је приложен, као његов саставни дио, и одговарајући извод из Курана - Сура 8, Енфал - Плијен. Из те суре на састанку наведене бригаде апострофиран је ајет 41. у којем стоји: “И знајте да од свега што у борби заплијените једна петина припада Алаху и Посланику, и родбини његовој, и сирочади, и сиромасима, и путницима...”, али је у одговарајућој фусноти испод ајета дато објашњење које гласи: “Ако се погани устегну од ратовања против Божјег Посланика, бит ће им опроштено, али ако се поново поврате да ратују, онда ће бити уништени”.

Доказ

У чему је важност овог доказа? Она се огледа најприје у томе да организација тзв. Армије РБиХ по правилима ислама није била својствена само оним њеним дијеловима, тј. јединицама састављеним од многобројних џихадиста иностраног поријекла (из Саудијске Арабије, Пакистана, Авганистана и других исламских држава), већ су тим правилима биле прожете и овдашње муслиманске јединице, састављене од домаћих муслимана. Оне су, дакле, биле организоване и њима је командовано искључиво према шеријатским правилима. У томе се ништа ни до данас није промијенило, нити ће. Не може се то никада промијенити, јер је у коријену таквог организовања друштва нешто што представља саму суштину организовања и дјеловања државе у исламу.

Када наступи тај тренутак, привидни грађански командант постаће емир, а ратни плијен неће бити расподјељиван према законима грађанске државе, него искључиво након савјетовања у шури и према шеријатским правилима. То бројни странци не знају, а САД и ЕУ неће да прихвате, већ затварају очи или попут ноја забијају главу у пијесак, ступидно вјерујући у причу СДА о наводној грађанској БиХ

Све то је својевремено, истина не као своју оригиналну идеју, записао оснивач СДА Алија Изетбеговић, у књизи “Исламска декларација”, у којој стоји: “Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. ...Нема мира ни коегзистенције између 'исламске вјере' и неисламских друштвених и политичких институција. Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју. Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије. ...Морамо, дакле, бити прво проповједници, а затим војници. Наша средства су особни примјер, књига, ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опште правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт”.

Доказ који сам изнио у овој колумни био је примјер, из низа њих, како се ове ријечи Алије Изетбеговића претварају у практично дјеловање и понашање, само када сазрију услови за то. Када наступи тај тренутак, привидни грађански командант постаће емир, а ратни плијен неће бити расподјељиван према законима грађанске државе, него искључиво након савјетовања у шури и према шеријатским правилима. То бројни странци не знају, а САД и ЕУ неће да прихвате, већ затварају очи или попут ноја забијају главу у пијесак, ступидно вјерујући у причу СДА о наводној грађанској БиХ.

(Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке)