Kršenje principa pravičnosti na suđenju Radovanu Karadžiću

(Novi Reporter)

Pretresno veće Haškog tribunala na suđenju bivšem predsedniku RS Radovanu Karadžiću uvelo je novu praksu da ograničava iskaze svedoka Karadžićeve odbrane samo na one delove koje sudije smatraju relevantnim za tok suđenja. Takva praksa dovela je do toga da svedoci koji su žrtve torture u logorima pod kontrolom vlasti RBiH ne mogu o tome uopšte svedočiti u postupku koji se vodi protiv Karadžića, iako on njihova kompletna svedočenja smatra važnim za svoj slučaj, tačnije za kontekst događaja za koje je optužen.

“Kasapljenje” iskaza svedoka odbrane

Sud je najpre, praktično, potpuno isključio iskaz bivšeg logoraša Branislava Dukića, kojeg je Karadžić pozvao za svedoka da bi ovaj govorio o političkoj i vojnoj situaciju u BiH pre izbijanja oružanih sukoba i o logorima pod kontrolom vlasti RBiH u kojima su zatvarani, mučeni i ubijani Srbi. A sam Dukić bio je zatočen u sarajevskim logorima “Viktor Bubanj”, u Centralnom zatvoru i u Hrasnici. Međutim, sudije su odbile Dukićevo svedočenje s obrazloženjem da ono “nije relevantno za tačke koje se nalaze u optužnici”. Sudije su, takođe, delimično isključile i iskaz logorašice Radojke Pandurević, jer je “pronašlo da su neki delovi njene izjave relevatni za tačke optužnice”. Iskaz ove žene delom se odnosi na zločine protiv Srba, uključujući njeno iskustvo i zapažanja iz logora “Silos” u Tarčinu, gde je bila zatočena, ali o tome gotovo da nije ni mogla da svedoči.
Sudije su, zapravo, prihvatile zahtev tužilaštva koje je tvrdilo da “sporni” delovi “nisu relevantni za optužnicu i govore o zločinima protiv Srba”, za koje Karadžić nije optužen, pa se, je li, o tome ne sme ni govoriti.

Sam Karadžić je ukazivao da materijali koje je ponudio “dokazuju zašto je Vojska Republike Srpske gađala ciljeve Armije RBiH i objašnjavaju zašto su neki Srbi, možda, počinili krivična dela”. Sudije su odgovorile da Karadžić “nije optužen za gađanje snaga BiH, već za gađanje civila”, mada je, recimo, nekoliko prethodnih, kao i nekoliko kasnijih Karadžićevih svedoka objašnjavalo  -  a ta svedočenja sudije nisu zaustavljale - da su snage ARBiH u Sarajevu bile smeštene među civilnim objektima i među civilnim stanovništvom, te da su civili ginuli, zapravo, prilikom gađanja vojnih ciljeva ARBiH.

Predsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić kaže za “NR” da mu nije u potpunosti jasno zbog čega je Haški tribunal odlučio na onemogući iznošenje njegovog iskaza, iako se noć ranije sastao sa predstavnicima haškog Tužilaštva, Karadžićem i njegovom odbranom. “Smatram da je Haški tribunal smišljeno isključio moj iskaz, kako bi se onemogućilo da se što više govori o razmerama stradanja Srba u BiH. Haški tribunal doneo je ovu odluku, jer sam u svojoj izjavi rekao da je na prostoru sadašnje Federacije BiH bilo 536 logora za Srbe, od čega samo u Sarajevu 126”, kaže Dukić.

Dukić je, zapravo, doveden u situaciju da sam odustane od svog svedočenja, tačnije od malog komadića iskaza koji je preostao kada su mu tužioci i sudije prvobutnu izjavu sasvim “iskasapili”, odnosno “očistili” od opisa zločina u logorima pod kontrolom vlasti RBiH.

Član tima Karadžićeve odbrane, beogradski advokat Goran Petronijević, kaže da time Haški sud pokazuje da, prosto, ne želi da čuje istinu o zločinima nad Srbima. “To je dosta čudno, jer taj čovek može da govori o zločinima koji su činjeni nad Srbima u velikoj meri. To svedočenje je veoma značajno, jer se Srbima stavljaju na teret logori, a nigde se ne pominje druga strana, pa je poruka te haške odluke da ne treba da se zna da su postojali logori za Srbe. Dukić je vrlo argumentovan i kredibilan svedok koji je zločine preživio na svojoj koži, a pri tome ima saznanja o onome šta se dešavalo u drugim logorima za Srbe. Ja se ne sećam da je sud tako odbacio svedočenje nekog muslimanskog logoraša kao nerelevantno”, ocenjuje Petronijević za “NR”.

Karadžićevo shvatanje relevatnosti

Način na koji Karadžićeva odbrana shvata kao relevatna svedočenja poput Dukićevog, potpuno je suprotan od sudijskog/tužilačkog shvatanja. Branioci, kao i sam Karadžić, pokušavaju, zapravo, da ukažu da se optužbe protiv Karadžića moraju razmatrati u širem kontekstu od konteksta na kome je bazirana optužnica. Međutim, sudije  ih u tome, praktično, sapliću gde god stignu. “Recimo, saznanja Branislava Dukića, koji je bio zatočen u sarajevskim logorima „Viktor Bubanj“, Centralni zatvor i u Hrasnici, veoma su kvalitetna, jer govore o stvarima koje su se događale Srbima. Ako se Srbima stavlja na teret neki zločin u nekoj opštini, a u toj opštini se nalazio muslimanski logor za Srbe, kako to ne može da bude relevantno ?! Relevantno je sve što se dogodilo na tom prostoru. Suština svih poteza koje su preduzimali Srbi sastojala u tome da su uvek reagovali sa povodom, što znači da, kada god bi muslimani učinili neki korak, Srbi su činili korak nakon toga. To je jako relevatno, ali sud ne želi da čuje povod, nego izoluje samo reakciju Srba”, objašnjava Petronijević.

On tvrdi da na taj način Tribunal uvodi i neka nova pravila kada su u pitanju svedoci odbrane, čime se, kako smatra, vrši diskriminacija žrtava. ”To očigledno nije u svemu u skladu sa Statutom i Pravilnikom o postupku i dokazima. Formalno-pravno postoji mogućnost da se usmerava tok postupka i svedočenja i sadržine iskaza svedoka u pravcu izvođenja dokaza koji su relevantni za samu optužnicu. Ali, mi u ovoj situaciji imamo jako široke optužbe kada je u pitanju doktor Karadžić, tako da svaka činjenica I svako saznanje o bilo kom događaju u ratnom periodu, pa čak i onom od formiranja SDS-a pa nadalje – mora biti relevantno. Tako da je jedna vrsta diskriminatorske odluke kada se uskraćuje svedočenje svedoka odbrane u pravcu iznošenja činjenica i podataka o onome šta su Srbi preživeli u toku svih tih događanja. Bojim se da dolazimo u situaciju da u Tribunalu niko ne želi da čuje šta se Srbima događalo. Dakle, potpuno je opravdano pitanje: da li je svrha Haškog tribunala i postojanje i vođenje postupka pred Haškim tribunalom da se utvrdi istina o događajima od 1992. do 1995. godine ili je svrha da se srpska strana samo osudi za ono što se tamo događalo”, uverava Petronijević.

Kršenje prava na poverljivu komunikaciju  Karadžića i svedoka    

Karadžićeva odbrana u poslednje dve sedmice imala je niz primedbi I na ugrožavanje prava svog branjenika od strane Sekretarijata i Tužilaštva. Naime, Karadžić je formalno sam šef svoje odbrane, pa ima pravo da sa svakim od svedoka lično razgovara, naročito uoči svedočenja. “Ali, dva svedoka nisu imala kontakt, nego je to rađeno preko video linka, a kako se link nadgleda - onda to nisu regularni uslovi za kontakt između šefa odbrane i svedoka. I drugo, Sekretarijat ometa odbranu, jer ne obaveštava na vreme svedoke o tome kada je njihovo svedočenje i kada treba da krenu. Bukvalo do poslednjeg trenutka im ne javlja da li će oni biti na redu za svedočenje, a onda se njima prebacuje što na vreme nisu dostavili pasoš ili kopiju pasoša da bi im se omogućio ulazak u pritvorsku jedinicu i direktan kontakt sa doktorom Karadžićem”, tvrdi Petronijević.

S druge strane, Sekretarijat redovno odbacuje sve tvrdnje Karadžićeve odbrane, odgovarajući da, navodno, sve radi u sladu sa Statutom Haškog tribunal i Pravilnikom o postupku i dokazima. Međutim, ako se zna da su Sekretarijatu na “raspolaganju” maltene bezobalna tumačenja pravila, za čiju se primenu brzo “nađe” i “tehničko objašnjenje” i sudijsko opravdanje, a o novcu da i ne govorimo – onda nije teško zaključiti čemu može da se nada optuženi Karadžić bez sopstvenog žestokog protivljenja i bez domaće i međunarodne političke podrške sa strane koja, zapravo, samo treba da se koncentriše na insistiranje na poštovanju pravičnosti postupka. Napokon, uporno i argumentovano  ukazivanje na kršenje principa pravičnosti, uz neprestano podsećanje na selektivnu pravdu Haškog trubunala - nije isto što i ćutati o “pravdi” koju taj sud deli, evo i u slučaju Radovana Karadžića.