Коме звона звоне у Оксфорду

(Пресс)

„Османлијска империја је освајала територије а није поробљавала народе и требала би се звати Османлијски комонвелт – заједница народа ... За све становнике Босне није било другог имена доли Бошњани или Бошњаци све до половине 19. вијека када се, под утицајем великодржавних пројеката из сусједства, босански православци и католици почињу именовати Србима и Хрватима ... Ислам је у многим аспектима био природан наставак вјере добрих Бошњана ... Аустро-угарска окупација се показала спасоносном за физички и духовни опстанак Бошњака ...  Бошњаци су у времену од 1918. до 1992. били игнорисани и асимилирани, а повремено су нападани њихови животи ... У времену Прве Југославије којом су доминирали Срби, Бошњацима је одузето преко милион хектара земље ... Цијела Босна је гробље невиних муслимана, а ријека Дрина на граници са Србијом је њихова највећа масовна гробница ... Око двије трећине становништва БиХ је изашло на референдум и скоро стопроцентно подржало њену независност ... Снаге и актери који су разарали БиХ оружаним средствима су и даље снажно присутни, и увијек постоји опасност да своје планове покушају довршити блокадом државног система ... Морају бити спријечени уз помоћ међународне заједнице.“

Ово је само неколико примјера из широког репертоара историјских фалсификата које је Бакир Изетбеговић пласирао 28. октобра на предавању у Центру за исламске студије Универзитета у Оксфорду и који су већ доживјели бројне негативне реакције у медијима.   

Изостало је, међутим, питање шта је инспирисало спектакуларни испад Изетбеговића јуниора? Са једне стране, то је његов рахметли бабо, а са друге, његов кахарли рођак. Округло десета годишњица од смрти Алије Изетбеговића учинила је да критичке оцјене о личности и дјелу, које постоје и међу бошњачким интелектуалцима, у тренутку комеморације буду стављене у заграду. То се временски поклопило са јавно обзнањеном љекарском прогнозом да Сулејман Тихић неће још дуго моћи да остане на челу СДА. Укратко, дошао је тренутак када су се стекле околности да Бакир себе препозна као политичког насљедника неспорног оца нације и лидера највеће муслиманско-бошњачке странке.

Откуд се деде Бакир? Још приликом повлачења из јавног живота, отац га је као политички неуког послао на шегртовање код рођака Суље, којег је претходно поставио за предсједника СДА  да малом причува столицу док не стаса за највиши партијски положај. Јавности мало познатог Тихића извукао је негдје из трећег партијског сафа испред бројних јачих претендената (Силајџић, Ченгић, Ганић, Бичакчић), а овај му је одмах узвратио истурањем сина за потпредсједника. Наравно, ништа није могло без демократских избора у Главном одбору СДА, али тим вјерним баштиницима феудалне традиције непотизам није био проблем, него посве природан систем кадровске промоције.

Током година Краљевине Југославије браћа Спахо су дијелила највишу политичку (Мехмед) и вјерску (Фехим) власт, а већим дијелом комунистичке ере муслимане су представљале династије Поздерац (Нурија, Хакија, Хамдија, Халид) и Диздаревић (Зија, Нијаз, Раиф, Фаик). Ни на почетку 21. вијека политичко кадрирање у Бошњака није било другачије, а обухватало је и бројне даиђиће, амиђиће, тетиће, снахе и зетове, који су распоређени на нижим нивоима и чине дубоки и широки осланац врха породичне хијерархије. У конкретном случају, све се одвија према Алијином плану ...

Тихић је био прави избор утолико што више од деценије на челу СДА никада није испољавао амбицију да постане јак партијски лидер, него се понашао тихо, одмјерено и мирољубиво, као да је само чувао мјесто Алијином насљеднику. Бакира, опет, нико није узнемиравао на резервисаној потпредсједничкој функцији, тако да је у миру могао да пече занат и спрема се за успон. Избор на мјесто члана Предсједништва БиХ прије три године био је препорука шире бошњачке јавности за, у доба партитократије, оно главно: лидерство у странци, на чему је и бабо Алија заснивао своју моћ. Већ сасвим извјесним повлачењем обољелог рођака, који ће га на одласку, не мање извјесно, предложити за насљедника, Бакир ће наредних мјесеци објединити и највишу партијску и највишу државну функцију.

Сениор Изетбеговић је, истина, истовремено контролисао и Исламску заједницу, без које у Бошњака нема јаке власти, али Бакиру иде наруку да је у исто вријеме пала и смјена реиса, односно да је умјесто вјечног и моћног Церића дошао новајлија Кавазовић. Да су му се све коцкице сложиле, свједочи и драматичан пад популарности главне конкуренције - владајуће СДП и њеног шефа Лагумџије, ни годину до избора. Као и то да се у његова кола упрегао лидер „бошњачке матице“ Турске, па агенција Анадолија емитује све нове и нове Ердоганове изливе пријатељске љубави према Изетбеговићима.

Укратко, својим на почетку цитираним шокантним тезама, Бакир је кренуо у акцију да искористи повољне околности како би од октобра 2014. у Босни постао и султан и калиф и политички хомогенизовао муслиманско-бошњачку, како Суљо већ слути, натполовичну већину. Позив да се представи предавањем на Оксфорду свједочи да га је и Запад процијенио као политичара који ће у наредним годинама предводити Бошњаке - муслимане са снажним утицајем на сународнике и истовјернике у региону и под не мањим утицајем Истанбула. Да има и много шире панисламистичке амбиције, Бакир је показао тако што је предавање почео цитирајући оца Алију: „Читав муслимански свијет се налази у стању превирања и промјена ... Један свијет од 700 милиона људи, са огромним природним ресурсима ..., који је носилац живе исламске мисије, не може још дуго остати у положају најамника. Не постоји сила која би могла спријечити нову генерацију муслимана да не учини крај том ненормалном стању.“  

Сигурно да је британска, не само академска, бирана публика пажљиво регистровала панисламистичке акценте Бакировог представљања, али би наивно било помислити да их је изненадио. Напросто, послије трогодишње пацерске игре на Лагумџију као реинтегратора Босне, Вашингтон је својим најближим пријатељима и старим специјалистима за Балкан повјерио да наставе посао са Изетбеговићем млађим. На удару ће се најприје наћи херцеговачки Хрвати, који, уз подршку Берлина, Ватикана и европског Загреба, бију посљедњу и одлучујућу битку за равноправност у Федерацији. Не треба имати илузије да ће се евро-амерички покровитељи посвађати око двије стране у босанском већем ентитету.

Као и 90. (свезани барјаци) и 94. (Вашинтонски споразум), рјешење ће наћи у њиховом измирењу против Српске и Срба. А Бакир је у Оксфорду понудио добру платформу: османска окупација је била благодет за хришћане, Аустроугарска – спас за муслимане, двије Југославије под Србима биле су највеће зло, Србија је Босну претворила у мезаристан (гробље) невиних Бошњака, а о 1914. и 1941. ни помена. Унитаризација БиХ биће доказ Муслиманској браћи у Тунису, Египту, Либији, Палестини и Сирији да их Запад упркос свему, заправо, воли. У Оксфорду звона звоне за Српску.