"Кадија те тужи, кадија ти суди" - опако кафкијанство једне наопаке судске власти

 Од бројних мудрости и истина које нам је о држави и праву оставио уважени академик Радомир Лукић, постоје двије које су нарочито важне за проблем којем посвећујем овај невелики текст.

Једна од тих мудрости и истина је да је "држава у првом реду политичка, а не правна организација", јер, каже академик Лукић, "не постоји држава ради остварења права, него право постоји да би држава помоћу њега могла да врши своју политичку функцију". Досљедно овој истини, далеке 1962. године академик Лукић је, почињући у амфитеатру V своје предавање младим студентима права на Правном факултету Универзитета у Београду, рекао: "Драге колеге, млади правници, упамтите, од данас па за цео живот, да је држава монопол насиља и да влада страхом који сеје преко војске, полиције, тужилаштва, али често и судова. Због тога ћете као правници морати целог живота да будете у сукобу са државом бранећи народ од зле власти, јер је свака власт зла и опака. Само тако ослобађаћете народ тог страха. Ово се посебно односи на оне који буду имали среће да буду адвокати или судије."

Сапет свакодневицом живота на који сам, као и бројни други људи, осуђен да га (про)живим у овдашњој проклетој авлији у којој сам створен, нисам све до неки дан посвећивао нарочиту пажњу томе да ја већ годинама упорно биљежим, објашњавам и јавности аргументовано предочавам бројне аномалије судске власти, њену злу страну и опакост, казано ријечима академика Лукића. Наравно, чинио сам то увијек циљајући оне који имају одговарајући апарат да то схвате и прихвате, јер оним другим не вриједи говорити, због чега њима није упућен ни овај текст, пошто за њих важи мисао сјајног српског глумца Зорана Радмиловића који је једном приликом рекао: "Кад умреш, ти не знаш да си умро и није ти тешко. Тешко је другима. Тако је и кад си глуп."

Пишући, дакле, о злу и опакостима чинио сам то у бројним новинским колумнама, али и у мојим књигама написаним о том проблему. Једна од тих књига објављена је 2016. године под насловом "Политичка анатомија једне пресуде - Ментална десупстанцијализација Републике Српске".  У њој сам између осталог написао, што ћу овдје само укратко поновити, да је првостепеном пресудом Трибунала у Хагу од 24. марта 2016. године др Радован Караџић осуђен тако што је у тој пресуди речено да он, и остали чланови тадашњег српског руководства, није учествовао у стварању Републике Српске, већ да је Српска (што укључује све њене институције и органе, а то значи и Војску Републике Српске чији сам и ја био војник) наводно створена ради остварења удруженог злочиначког подухвата. Није проблем да се изнесе оваква тврдња, јер је то дио права на слободу изражавања мисли које има свако, али је након тога елементарни ред (правни и морални) да се то поткријепи одговарајућим доказима.

Али, како нема доказа да је др Караџић, или други чланови државног руководства, починио или подстрекао, односно помогао у извршењу иједног злочина попут силовања, убистава или пљачкања, хашки Трибунал у тој пресуди прибјегава противправној конструкцији тзв. удруженог злочиначког подухвата, о којој нема ни слова у Статуту Трибунала у Хагу на основу којег тај трибунал једино може да суди

Али, како нема доказа да је др Караџић, или други чланови државног руководства, починио или подстрекао, односно помогао у извршењу иједног злочина попут силовања, убистава или пљачкања, хашки Трибунал у тој пресуди прибјегава противправној конструкцији тзв. удруженог злочиначког подухвата, о којој нема ни слова у Статуту Трибунала у Хагу на основу којег тај трибунал једино може да суди.

Јер, судови, па и овај трибунал, немају право да стварају своје норме па да на основу њих осуђују људе, већ да суде искључиво према нормама које су претходно створили други надлежни органи. О каквој противправности је ријеч, свједоче двије чињенице. Једна је да никада прије Трибунала у Хагу, а ни послије њега, ни у једном пропису није био прописан удружени злочиначки подухват. Да није ријеч о тешкој злоупотреби и опакости, већ о нечему што заиста вриједи, била би та конструкција прихваћена у свијету, а није, па тако тзв. удружени злочиначки подухват није прихваћен ни у Римском статуту сталног Међународног кривичног суда, којег су након хашке суданије основале Уједињене нације. Чак ни ауторитарни охаеризам, развијен овдје код нас, када је 2003. године наметнуо Кривични закон БиХ (који и данас важи) није у том закону прописао ову конструкцију, па зато ниједан наш суд никога за њу не може прогласити кривим. А и како би могао, када је она на зао и опак начин створена само у појединачним пресудама Трибунала у Хагу.

У чему се огледају њено зло и опакост? Ради се о томе, како записах у мојој књизи, да хашки Трибунал најприје прогласи кривим др Караџића да он није учествовао у стварању Републике Српске, већ да је она наводно створена ради остварења удруженог злочиначког подухвата. О каквој произвољности је ријеч, потврђује пракса Трибунала у Хагу према којој све што, ношени најнижим (не)људским поривима (мржњом, осветољубљивошћу, користољубљем) након тога учине локални криминалци (убијањем, тјелесним повређивањем, силовањем или на неки други противправан начин) представља дио тог наводног удруженог злочиначког подухвата. То је суштина тзв. трећег облика удруженог злочиначког подухвата, чијој примјени је масовно прибјегавао Трибунал у Хагу у предметима против оптужених Срба. На једном практичном примјеру, каквима обилује поменута пресуда, локални српски криминалац, каквог несоја у зла времена има код свих, без обзира на вјеру и нацију, силује 1993. неку муслиманку или опљачка муслиманску кућу и истјера њене житеље, па је др Караџић осуђен за то, уз "образложење" Трибунала у Хагу да је тај злочин наводно био природна и предвидива посљедица противрпавне конструкције удруженог злочиначког подухвата. Међутим, о томе како је то уопште могло бити природна и предвидива посљедица (догађај за који др Караџић и не зна да се десио нити зна његове актере) нема ваљаног образложења у пресуди, што не треба да чуди никога ко је разуман, јер се неразумне конструкције и не могу објаснити.

Ово су само укратко наведени примјери, које сам детаљније објаснио у мојој књизи. Они и у овом случају, о којем као и у књизи нисам писао да бих био адвокат др Караџића, већ због научне истине, неумољиво потврђују ријечи академика Лукића с почетка овог текста да је држава монопол насиља, да влада страхом који често сије и преко судова, те да је свака власт (овдје оличена у поменутом трибуналу) зла и опака. Све то сам поновио и у неколико мојих новинских колумни, па тако и у колумни "Правосудна неистина" од 22. марта 2019. године, која се под тим насловом и данас може наћи путем интернета.

15. октобра ове године уручена ми је дисциплинска оптужба Канцеларије дисциплинског тужиоца ВСТС-а БиХ. Њоме сам оптужен за моју наведену књигу и колумну, а дисциплински тужилац (Мирза Хаџиомеровић) се, вјеровали или не, потрудио да ископира цијелу моју књигу и да ми је достави као његов доказ уз оптужбу против мене, оптуживши ме да сам се књигом и колумном "понашао у суду и изван суда на начин који штети угледу судијске функције"

Зашто написах све ово? Чиним то због тога што ми је 15. октобра ове године уручена дисциплинска оптужба Канцеларије дисциплинског тужиоца ВСТС-а БиХ. Њоме сам оптужен за моју наведену књигу и колумну, а дисциплински тужилац (Мирза Хаџиомеровић) се, вјеровали или не, потрудио да ископира цијелу моју књигу и да ми је достави као његов доказ уз оптужбу против мене, оптуживши ме да сам се књигом и колумном "понашао у суду и изван суда на начин који штети угледу судијске функције". При томе тужилац у оптужби селективно цитира моје ријечи из књиге и колумне, како би створио погрешан утисак код читаоца, па ми, на примјер, ставља на терет моје ријечи (које и апострофира) да је "Наша правна наука и струка до сада мало, боље рећи ништа учинила да домаћој јавности објасни суштину противправности којима су прибјегавали тужилац и судећа вијећа Трибунала у Хагу у бројним предметима против лица српске националности, па тако и у предмету против др Радована Караџића, како би их осудили", не образложивши при том шта је у цитираним ријечима противправно. Такође тужилац неће да наведе у оптужби да сам у вези са цитираним написао, како у књизи тако и у колумни, како није правно основано, није разумно и представља насиље осудити било кога, без обзира о коме се ради, за то што је неки Србин у тамо неком селу или граду у Републици Српској убио или силовао неко лице муслиманске или хрватске националности, иако оптужени нема никакве везе са тим злочином нити зна да се догодио. Наравно, нема у оптужби никаквог образложења ни о томе како сам се ја књигом и колумном наводно "понашао у суду и изван суда на начин који штети угледу судијске функције", иако сам у тим текстовима, на основу доказа и одговарајуће научне методологије, само подвргао аргументованој правној критици једно неправо, при чему никога нисам вријеђао, не само на националној или вјерској основи, него ни на било којој другој основи, нити сам позивао на насиље против било кога. Стога напросто не знам од чега треба да се браним у овом новом предмету.

Није ту само ријеч о враћању вербалног деликта и кафкијанству од којег се човјек не може одбранити, већ и о насиљу и опакости једне правосудне власти која своју неистину и неправо жели наметнути по сваку цијену, не бирајући средства

Да туга и пораз буду већи, сада ће ми најприје судити трочлана првостепена дисциплинска комисија (чији предсједник је Селим Карамехић, како видјех из прилога уз оптужбу), а коју чине најмање два члана Високог судског и тужилачког савјета БиХ (ВСТС) и потом другостепена комисија коју чине три члана ВСТС-а. Затим ће свих тих пет чланова, од укупно њих 15 колико има чланова ВСТС, да ми суди и по жалби, јер је, каквог ли апсурда и насиља, Уставни суд БиХ недавно рекао како они могу да (о)суде некога, па да онда одлучују и о његовој жалби против њихове одлуке, јер је то, како недавно рече Уставни суд БиХ, додатни степен заштите права осуђеног. Наравно, не ради се о томе, већ то представља само додатни степен за тих петоро чланова ВСТС-а да по сваку цијену буде потврђена њихова осуђујућа одлука, без обзира на то колико онај кога су осудили у својој жалби укаже на правну неоснованост њихових осуда.

Послије свега, нема сумње, барем за мене и невезано за то што је о мени ријеч, у шта се, мало помало, претвара наш овдашњи живот. Није ту само ријеч о враћању вербалног деликта и кафкијанству од којег се човјек не може одбранити, већ и о насиљу и опакости једне правосудне власти која своју неистину и неправо жели наметнути по сваку цијену, не бирајући средства.

(Аутор је судија Окружног суда у Бањалуци)