Изетбеговић је изабрао рат

У овом чланку настојаћемо да освијетлимо једну истину. Ријеч је о томе да су Алија Изетбеговић и муслимански руководиоци из Странке демократске акције (СДА), одбацивањем „хисторијског споразума” са Србима из августа 1991. године, свјесно изабрали рат. Но прије свега, предочићемо текст овог документа:

„Суочени с развојем догађаја који у себи носе све већу опасност од конфронтације наша два народа, чији се интереси хисторијски не сукобљавају и који никада нису имали сукоб такве врсте, свјесни своје одговорности пред народима које заступамо и свим народима Босне и Херцеговине и Југославије, одлучили смо да у циљу будуће сурадње и мира успоставимо и потпишемо сљедећи политички споразум:

1. Свјесни тешкоћа које су наслијеђене и оних до којих је довео досадашњи политички живот послије избора, одлучили смо да се, у духу отворености и узајамног поштовања, заложимо за остварење историјских и политичких интереса наша два народа. При томе, ово није споразум ни против кога, већ за све, и као такав ће бити отворен свима који подржавају начело заједничког живота у слободи и пуној равноправности.

2. Сматрамо да основу таквог живота чини међусобно признавање суверености појединих народа и осигурање пуног територијалног интегритета и политичког субјективитета наше Републике Босне и Херцеговине и њеног истовјетног уставноправног положаја са осталим републикама у заједничкој држави Југославији.

3. По нашем мишљењу, Југославија има пуно историјско оправдање као заједничка држава потпуно равноправних република и народа, те ћемо се залагати за одржање и развој такве заједнице.

4. Сагласни смо да Босна и Херцеговина треба да буде правно-политички јединствена и демократски уређена федерална јединица, с правним ингеренцијама на сваком дијелу своје територије, под условом да су савезни устав и законодавство основ правног система земље и гарант равноправности грађана, народа и република.

5. Изражавамо свој интерес да Хрвати у Босни и Херцеговини живе с нама у пуној равноправности, те их позивамо да приступе овом споразуму. Без обзира на положај Републике Хрватске у Југославији или изван ње, Хрвати у БиХ су потпуно равноправан народ.

6. Међусобни односи грађана, народа и република у Југославији биће уређени у заједничком уставу, уз коришћење европских стандарда.

7. Свјесни смо да овај споразум представља тек политичку и хисторијску основу за наш трајан и миран заједнички живот. Међутим, овакав политички договор отвара простор за налажење најконструктивнијих и најрационалнијих рјешења на плану функционисања савезних односно заједничких органа: монетарног система, јединственог тржишта, јединствених оружаних снага, као и спољних послова.

8. Исто тако, сматрамо да је оптимална југословенска заједница она која обухвата свих шест република и све народе који иницијално конституишу такву заједницу. Свако иступање из такве заједнице оних народа и република које то желе подразумијева постизање споразума о томе и пружање гаранције за реалне интересе сваке од чланица у односу на друге.”

Текст Споразума објављен је у сарајевском дневнику Ослобођење 2. августа 1991. године; Споразум је објављен и 1. августа 1991. у Београду, као „усаглашени текст“, који је, према неким изворима, „усаглашен” 14. јула 1991, а по другима – 12. августа те године.

Сматрамо да је „хисторијски споразум“ био веома добра основа да се избјегне непотребни братоубилачки и грађански рат између Срба и муслимана, те да се настави живјети у слози и заједништву, што је, разумије се, било најбоље рјешење и за Србе и за муслимане. Нарочито ако у обзир узмемо међусобну упућеност једних на друге, као и међусобну „измијешаност” и у БиХ, и у Србији, и у Црној Гори, односно на територији такозваног Санџака. „Хисторијски споразум“ осигуравао је заједнички живот Срба и муслимана у једној држави, Југославији, без подјела и без одвајања ових народа, те без одвајања унутар тих народа. То би, дакле, значило да се Срби у БиХ не би одвајали од Срба у Србији, нити би се муслимани у БиХ одвајали од муслимана из такозваног Санџака као саставног дијела Србије.

У вези с „хисторијским споразумом“, један од креатора и уједно преговарач с муслиманске стране академик Мухамед Филиповић у интервјуу за Независне новине из Бањалуке, објављеном 15. октобра 2008. године, наводи сљедеће:

 „Прво ћу се, дакле, осврнути на 'хисторијски споразум', о којем су вођени преговори током љетних мјесеци 1991. године, да би у рану јесен били грубо прекинути од стране Алије Изетбеговића и СДА (водитељ ТВ емисије, у којој су Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић саопштавали јавности прелиминарни текст споразума, добио је телеграм из Централе СДА, у којем је одбијен не само текст о којем је постигнута одређена сагласност, него је била одбачена чак и сама идеја и свака могућност споразума). Тиме се ова иницијатива, која је почела давати резултате, не само у току споразумијевања него и у побољшавању односа на терену, неславно завршила.

Преговори су вођени на иницијативу Адила Зулфикарпашића и моју. У њима смо, с муслиманске стране, учествовали нас двојица, а са српске стране покојни Никола Кољевић и Момчило Крајишник. Преговори су започели уз пуну сагласност Алије Изетбеговића, који нам је дао план да преговарамо у име Муслимана, јер ми нисмо жељели да преговарамо без његовог мандата, а српске представнике је овластио Радован Караџић, који је и сам учествовао у првом разговору приликом отпочињања преговора.

Иницијатива за преговоре настала је због очитог и сталног погоршавања стања у земљи и напетих односа између националних странака, од којих су се неке већ увелико војно организирале и наоружавале и ушле у систем војних и полицијских организација сусједних држава (Југославије и Хрватске), док су Муслимани били без икакве подршке са стране, без оружја и између чекића и наковња, тј. хрватских и српских жеља за присвајањем наших територија и прикључењем матичним државама.

У разговору са Изетбеговићем указали смо на све те околности и крајње забрињавајући ток ствари и затражили од њега да преговара са Србима, с којима је његова странка била у савезу и владала земљом, а с којима је било највише напетости у односима. Он је рекао да се слаже с нама у анализи и оцјени да је крајње вријеме да се преговара, али да њему Срби више не вјерују, те је нас двојицу замолио да преговарамо у име Муслимана. Знајући Изетбеговићеву колебљивост и склоност да демантира и себе, а камоли нас, ја сам казао да ми требамо његову јавну изјаву да одобрава преговоре и подржава наш преговарачки план. Мислио сам, наивно, да ће то бити довољно да се избјегну могуће ситуације оспоравања нашег преговарачког мандата.

Преговори су отворени почетком јула једним разговором, у којем су учествовали Адил Зулфикарпашић и ја с једне, и Радован Караџић, Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић с друге стране. Караџић је знао (од Изетбеговића) да смо овлашћени да преговарамо и због тога је и пристао на преговоре, у којима су се главна питања тицала наших односа и будућности Босне и Херцеговине. Главно питање био је распад Југославије, до којег је већ дошло због изласка Македоније, Словеније и Хрватске из ње.

Питање од којег су преговори морали започети било је како ће се Босна и Херцеговина и њене главне политичке снаге понашати у тој ситуацији. Будући да смо ми били иницијатори преговора, ја сам рекао да смо преговоре иницирали како бисмо на миран и цивилизиран начин ријешили главно питање, а то је питање односа БиХ према Југославији, које имплицира и односе између Срба и осталих народа у Босни и Херцеговини. Рекао сам да знам да Срби по сваку цијену желе да Босна и Херцеговина остане у Југославији. Муслимани у начелу немају ништа против тога, јер ми нисмо никада мислили о некој муслиманској националној држави и не смета нам да са Србима и Хрватима живимо у заједничкој држави, као што смо живјели у цијелој својој хисторији. Оно што ми од те заједничке државе захтијевамо и од чега ни ми никако нећемо одступити јесте да Босна и Херцеговина остане територијално цјеловита и државно суверена, а Муслимани потпуно равноправни, док се о свим другим аспектима односа у заједничкој држави може постићи споразум.

С обзиром на понашање Србије у задњих неколико година и њену жељу да мијења стање ствари у Југославији, и с обзиром на рат у Хрватској, који у ствари води Србија и за који вјерујем да ће се сломити на локалним Србима, без обзира на озбиљне разлоге њиховог незадовољства Туђмановим режимом и уласком остатка усташа у тај режим, као и уставним рјешењима која све друге народе своде на статус мањина у Хрватској, није исправно започињати рат. То говорим због Срба. Они имају лоша сјећања на усташки режим, због геноцида који су усташе над њима вршиле, али Срби би требало да знају да су у тој ситуацији имали и политичку и моралну подршку свих поштених људи и 80 одсто Муслимана у Босни и Херцеговини, који су већ у љето 1941. године одлучно одбили усташку геноцидну политику у Муслиманским резолуцијама.

Ако Срби данас започну неки нови рат, а у Босни и Херцеговини би тај рат био рат против Муслимана, они ће бити изолирани у свијету и неће успјети у остварењу својих циљева. Због тога је за нас све најбоље да постигнемо споразум о увјетима под којим ће Босна и Херцеговина моћи остати у Југославији и на тај начин ће Срби остварити свој најбитнији циљ о останку у заједничкој држави са осталим Србима, а Муслимани бити задовољни својим статусом и положајем Босне и Херцеговине у будућој заједничкој држави. Југославије више нема и треба стварати нову заједничку државу, и ми стојимо на стајалишту да то буде савез држава које желе остати заједно због бројних хисторијских, политичких, културних, економских и стратегијских разлога, а ми и због велике муслиманске мањине у Србији и Црној Гори.

Зулфикарпашић је говорио о томе да преговори треба да се разликују од преговора који се код нас уобичајено воде и да почнемо од тога што ћемо фиксирати наше минимуме, тј. оно од чега ни једна ни друга страна неће никако и никада одступити. Ми Муслимани нећемо никада пристати на подјелу Босне и Херцеговине и довођење у питање њене уставноправне и хисторијске индивидуалности у било којој варијанти будуће државе. За Србе претпостављамо да је најважније да не желе изаћи из заједничке државе са осталим Србима. Усвајањем ова два начела ми смо веома близу споразуму који може донијети мир и сигурност у овој земљи и међу нама. Радован Караџић је подржао преговоре и рекао да је за Србе најважније да остану у Југославији и у некој форми државне везе са осталим Србима, ма каква она била, те да је то начело оно што одређује њихово политичко понашање. Он подржава преговоре и увјерен је да они могу допринијети да се ситуација смири и избјегну даље компликације које пријете миру у земљи. И остали учесници ових прелиминарних разговора изразили су задовољство због отпочињања озбиљних и садржајних разговора о најбитнијем питању наших односа, тј. дефиницији увјета под којима је Босна и Херцеговина спремна остати у државној заједници са Србијом и Црном Гором, а да Муслимани буду потпуно равноправни у тој заједници, без икаквих ограничења и дискриминација. Заједно смо закључили да ћемо о току преговора обавјештавати Изетбеговића и посебно Стјепана Кљујића, како би и Хрвати били у току и како би знали да овдје нема ништа антихрватско, осим да ми желимо да спријечимо рат у земљи и да не желимо да будемо увучени у рат између Србије и Хрватске.

Тај први разговор могао се оцијенити као веома добар почетак. Основна начела су била да Босна и Херцеговина остане у Југославији, чиме би био реализиран најважнији циљ српске политике, а да Босна и Херцеговина задржи пуни суверенитет, остане у својим хисторијским границама са статусом државе која са осталим чланицама заједничке државе има спољњу политику, војску, царине, новац и општу економску политику, док је у свим осталим аспектима самостална. У будућим преговорима требало је ове елементе конкретизирати у основним дефиницијама будућих односа. Кољевић је замолио да се о томе званично обавијести и Слободан Милошевић, јер је у цијелу ствар инволвирана и Југославија. Како ми нисмо имали ништа против тога, то је овај први састанак завршен са осјећањем да смо успјешно отворили преговоре и поставили солидну основу за споразум.

Осјећање да је учињено нешто добро имало је своје оправдање у даљем току преговора које смо Адил и ја водили с Кољевићем и Крајишником. Они су информирали руководство СДС-а, а ми смо информирали Изетбеговића о току преговора, а у потребној мјери и Стјепана Кљујића.

Није прошло много времена, а ми смо дошли до нацрта споразума у којем су изражени елементи о којима смо се споразумјели. Споразум је предвиђао да смо сагласни око тога да Босна и Херцеговина остане у оквиру заједничке државе са Србијом и Црном Гором, уз увјет да има положај потпуно равноправне и суверене државе, једнак овим двјема, и да је неовисна и суверена у оној мјери у којој су то и оне у односу на сопствену судбину. Босна и Херцеговина мора остати у својим хисторијским границама, које су неповредиве. У њој не може бити национално дефинираних територија. Заједничка држава ће бити савез држава (наш став) или савезна држава (став српске стране), гдје је дошло до јединог размимоилажења, а договор ће добити подршку ЕУ. У Босни и Херцеговини неће бити унутарњих територијалних сепарација. Војска која ће бити стационирана у Босни и Херцеговини биће састављена од Босанаца и Херцеговаца и њоме ће командовати генерал који је Босанац или Херцеговац. У заједничкој држави ће делегације држава чланица имати вето у свим питањима која се тичу опстанка и виталних интереса њихових нација и држава.

Када је све ово утврђено, одржан је пленарни састанак преговарача уз учешће лидера обје стране, тј. Изетбеговића и Караџића, на којем смо покојни Никола Кољевић и ја изложили оно око чега смо постигли споразум, као и оно око чега се још нисмо потпуно сложили (савез држава или савезна држава). Изетбеговић, који је приликом доласка из посјете САД, на аеродрому, изјавио да зна да су преговори у току и да их одобрава, сада је изјавио да сматра да су преговори успјешни и да је нацрт текста будућег споразума добар, те предложио да 'двојица професора' (Кољевић и ја) дефинирају коначну верзију текста. На то сам ја упозорио да нисмо дошли до пуне сагласности око природе будуће заједничке државе, што је он оцијенио као маргинално.

Српска страна је тражила да преговарачи оду у Београд и да се разговара и с Милошевићем. То није било нужно јер је он свакодневно бивао информиран (Кољевић га је сваки дан обавјештавао о току преговора), али смо ми прихватили тај захтјев због наших партнера, али и због тога да оцијенимо како се онај који води цијелу српску политику односи према цијелом питању. С Милошевићем смо разговарали Зулфикарпашић и ја. Он је био задовољан постигнутим и почео је говорити о томе како Срби немају ништа против Муслимана и како у Београду има 150.000 Муслимана, а у осталој Србији готово пола милиона, да не рачуна Албанце. На то сам му ја реплицирао да је Београд једно, а Санџак или Босна и Херцеговина друго, а и што се тиче Муслимана у Београду, кад их има 150.000, упитао сам га зашто им већ 40 година одбијају захтјев за изградњу барем још једне џамије, него се тискају у малој Бајракли џамији, док Срби себи граде највећи храм на Балкану. Предложио сам да се не разговара о благодети положаја Муслимана у Србији, него о рјешењу питања односа наших држава. Он се сложио и одмах предложио да, у смислу потврде добре воље и озбиљности њиховог односа према овом споразуму, како је у Босни и Херцеговини већина Муслимана, први предсједник будуће државе буде Алија Изетбеговић, а да Босна и Херцеговина буде јединствена војна област у којој ће служити само Босанци и Херцеговци и да командант те области увијек буде генерал који је Муслиман.

Све ово је нашло снажног одјека у српској, али и босанској јавности, особито ондје гдје Срби и Муслимани живе помијешани. Односи су се релаксирали и свијет је одахнуо. Међутим, то се никао није свидјело Туђману, који је Босну и Херцеговину третирао као стратешку резерву и желио је да Муслимани постану тампон између Срба и Хрвата.

С друге стране, неки десни кругови у СДА сматрали су да је мала странка Адила Зулфикарпашића и моја (свега три посланика у Скупштини) овим преговорима добила силну афирмацију и да добива све већу подршку муслиманске јавности. Вјеројатно у томе треба тражити разлоге да се СДА и Алија Изетбеговић преко ноћи и без икакве најаве одлуче да грубо и уз опасност отварања незаустављиве кризе односа прекину ове преговоре, дисквалифицирају мене и Адила и отворе онај злоћудни ток збивања који је увео Босну и Херцеговину у најтежи и најкрвавији рат у њеној хисторији. Највећа жалост је у томе што су сви учесници рата, без обзира на своје планове и наде, добили много мање него што су могли добити овим споразумом.” 

Претходно наведено у потпуности потврђује као истиниту изјаву др Радована Караџића, која гласи:

„Муслимани и Срби су имали сукобе искључиво због трећег. Нигдје Срби и Муслимани, слиједећи своје интересе, нису били у сукобу. Докле је допирао интерес трећег, дотле је допирао и сукоб Срба и Муслимана. Међутим, и тамо гдје је хрватска држава у вријеме Другог свјетског рата са својом солдатеском успоставила свој апарат, и ту се нашло људи, па су се сусједна српска и муслиманска села штитила... Кад говоримо о нашем дијелу Југославије, који није могуће подијелити, онда морамо да кажемо да све што се дешава у Хрватској јесте резултат инаугурације такве државе коју Срби неће да прихвате. Све оно што се тамо дешава било би бијело перје у односу на оно што би се десило у БиХ када би успјело онима који желе да заваде народе ове републике“ (Требиње, 25. август 1991. године).

Такође, у цјелости истинитом потврђује се и сљедећа изјава Радована Караџића:

„Разочарани смо како званична БиХ гледа на тај споразум. Тешка историјска одговорност пашће на оне који га саботирају. Запањени смо да званичници СДА оспоравају споразум, као да је он на штету хрватског народа. Ми смо пошли од чињенице да су Срби и Муслимани измијешани. Хрвати и Муслимани нису много измијешани, ни Срби ни Хрвати нису много измијешани, али Срби и Муслимани јесу. Хоће ли се YU криза разријешити ако падају комшијске главе, или ако не падају комшијске главе? Ниједна комшијска глава неће допринијети разрјешењу YU кризе, него ће је закомпликовати још више” (трибина СДС и МБО, Требиње, 25. август 1991. године).

И на крају овог текста закључак се намеће сам по себи. Алија Изетбеговић и СДА су одбацивањем „хисторијског споразума“ одбацили мир и увели муслимане у непотребни братоубилачки рат са Србима.

Одбили су мир који им је доносио много више него рат.