Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Алија Изетбеговић као сведок одбране Радована Караџића |
недеља, 19. мај 2013. | |
Као што је познато у току је суђење др Радовану Караџићу, оптуженом за ратне злочине и геноцид у Сребреници током рата у БиХ у периоду од 1992. до 1995, а по оптужници такозваног Тужилаштва Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Оптужница против др Радована Караџића се може погледати на линку: http://www.karadzic-odbrana.com/images/stories/pdf/091019bcs.pdf Др Радован Караџић је оптужен за ГЕНОЦИД, ЗЛОЧИНЕ ПРОТИВ ЧОВЈЕЧНОСТИ и КРШЕЊЕ ЗАКОНА И ОБИЧАЈА РАТОВАЊА. Овдје немам намјеру да елаборирам конкретна кривична дјела која се др Радовану Караџићу стављају на терет, већ ми је циљ да покушам дати – или се барем приближити – одговор како би текао разговор др Радована Караџића и Алије Изетбеговића, да је А. Изетбеговић жив и да га је др Караџић позвао као свједока одбране пред судом. Да је Алија Изетбеговић жив, вјерујем да би га др Р. Караџић позвао као свједока, и то из више разлога – између осталих и због чињенице да су књиге, чланци, ТВ интервјуи и снимци, новински текстови муслиманских, више или мање позиционираних, политичара, генерала и других, темељни доказ које би др Р. Караџић требало искористити у својој одбрани. Претпостављам да би др Караџић Изетбеговића прво питао о њиховој коалицији, након парламентарних избора 18. новембра 1990. у тадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини. Вјероватно би му поставио питање што га је Алија лагао и заклињао се у коалицију – а већ се у фебруару 1991, непуних мјесец и пол дана од преузимања власти, спремао за оружани рат, за такозвану одбрану БиХ, и то док је још трајао мир у цијелој тадашњој СФР Југославији и док нигдје ни метак још није био опаљен. Претпостављам да би се Алија Изетбеговић, онако „зачуђено“, узврпољио и к'о из топа му рекао „Лажеш, Радоване, ја никад нисам био за рат, лажеш црни Радоване на мене искрена и вјерна Богу и своме народу – ја никад муслимане не бих повео у рат“. А онда би му др Радован Караџић рекао да је обичан лицемјер – који једно говори, друго мисли а треће ради, и да не може да вјерује да такве лицемјере Бог трпи и гледа. Затим би др Караџић прелистао по књигама и својим доказима и рекао Алији слиједеће, цитирам: „Да видимо, кукавни Алија, ко лаже – па ево ти твоје новине, Алија, погледај на линку. Погледај, лицемјерни Алија, шта пишу твоје новине, назване Армија Босне и Херцеговине, издање Љиљан 1997. године. Читај, Алија, или да ти читам коју је изјаву у тим новинама дао твој замјеник министра одбране, твој вјерни сарадник, Хасан Ченгић, цитирам, Алија, страну 124:“ На питање како је дошло до формирања Патриотске лиге, Хасан Ченгић одговора слиједеће: Већ у фебруару 1991. године, свега мјесец и по након успоставе демократски изабране власти у БиХ, на састанку Извршног одбора Странке демократске акције (био је затворен) разговарали смо о правцима вођења политике у увјетима евидентних националних и републичких сукоба на концептима словенског и хрватског изласка из Југославије и великосрпског пројекта еуфемистички названог Меморандум САНУ. Предлагао сам три правца дјеловања: а) у међународним контактима, које је обављао секретар Владе за ту област тада господин Силајџић, да почнемо опрезну али одлучну промоцију БиХ; б) да кроз МУП БиХ осигурамо санкционисање републичке босанскохерцеговачке власти; в) да кренемо у успоставу структуре која би могла заштити Босну и Херцеговину и бошњачки народ у случају конфликта који не би могао контролисати МУП. Неколико дана послије споменуте сједнице Извршног одбора, господину Русмиру Махмутчехајићу, тадашњем потпредсједнику Владе Босне и Херцеговине, предложио сам војно организовање за случај потребе. Он је подржао идеју и предложио да о томе попричамо са предсједником Изетбеговићем. Почетком марта, у једној шетњи крај Сарајева, договорено је са предсједником Изетебеговићем да почнемо на војном организовању. Њих двојица одлучили су и дали ми задатак да ја преузмем тај посао, а они ће усмјеравати политички. Крајем маја одржан је први састанак свих регија БиХ на Јарчедолима, подно Требевића, гдје су присуствовала углавном по два представника регија – сви су били угледни чланови и функционери Странке демократске акције. Састанак смо водили господин Махмутчехајић и ја. Одлучили смо организацију формирати кроз структуру Странке, јер је то била једина структура на коју смо се могли ослонити. На том састанку подјелили смо писано упутство о формирању чета, припремљено од генерала Сулејмана Врања, дотад јединог професионалног војника у организацији. Тада је био активни официр у ЈНА. Два мјесеца касније почели смо активније укључивати војна лица у организацију, нарочито након састанка у Дому милиције у Сарајеву, гдје смо формирали Савјет за националну сигурност Бошњака, као одговор на већ формиран исти такав савјет од стране СДС-а. У то вријеме смо организацији дали име Патриотска лига за Босну и Херцеговину и израдили амблем. Овај назив изражавао је основе и платформу. Након читања текста, др Караџић наставља бесједити А. Изетбеговићу слиједеће: „Лажете Алија, лаже овај твој Хасан, у то вријеме СДС није имао никакв Савјет за националну одбрану.У то вријеме, ми смо се тек уходавали у власти, јер нисмо ни знали шта је власт и како је владати, све нам било ново. Уосталом, Алија, добро ти знаш да је тада била важећа Југославија, да су постојали закони, да је постојала Југословенска народна армија, милиција и да се за такве активности могло отићи у затвор. То што сте тада ви радили, Алија, било је противуставно, противзаконито и чудим се да вас државна безбједност Југославије није похапсила због тога?! Не знам зашто није? Можда нису знали? Караџић даље наставља: “Тако знаћи, Алија, иза леђа си нам радио, к'о с нама си у власти и коалицији а правио си страначку војску СДА – противно Уставу и закону, противно знању и вољи других конститутивних народа, па и Срба између осталих. Зашто нас Србе из СДС-а никада ниси позвао, Алија, на ваше затворене састанке СДА – да к'о коалициони партнери и ми дамо своје мишљење о тим вашим припремама за рат? Али, не, Алија – теби је било лакше да то кријеш од нас, а зашто ако смо браћа, ако смо коалиција и дијелимо власт у заједничкој Републици?! Алија страховито си нас слагао, слагао Алија.“ Након излагања др Караџића јавља се Алија Изетбеговић и бесједи, цитирам: „Није баш тако, Радоване, ја те нисам желио сикирати, да се пуно сикираш и забрињајеш због тог што ми спремамо, знам да си ти човјек психијатар па сам се побојао да ћеш нам – ако сазнаш – показати да то што радимо није нормално.“ Даље, др Караџић се обраћа Алији и каже му слиједеће: “Ето видиш, Алија, какав си ти мутан човјек, овамо са мном у коалицији – а тамо се спремаш за рат против мене. Па да наставимо, Алија, овако, на страни 8. новина Армија Босне и Херцеговине дао си слиједећу изјаву, ево да ти прочитам, цитирам:“ А подсјетио бих вас, многи од вас били су присутни једном састанку који је одржан 10. јуна 1991. у „Дому милиције“, када је било присутно три стотине и осамдесет људи из читаве бивше Југославије, на Прогласу који смо тада дали. Било је то девет мјесеци прије почетка рата, а многи од вас овдје присутних били сте на том састанку. У том Прогласу ми смо најавили почетак одбране, оружане одбране Босне и Херцеговине. Најавили смо то у тачки седам тога Прогласа… Ја сам тај Проглас неки дан поново прочитао и сјетио се тих дана. Одмах смо приступили, створили смо то Вијеће националне одбране и формирали његово војно крило Патриотску лигу. То је било дакле 10.јуна… И ја сам у октобру те године, то сада више није тајна, јер је неки дан једна жена на телевизији говорила о том догађају, у Храсници примио први извјештај о формирању Патриотске лиге. Ја сам први извјештај примио тајно, наравно, јер нас је тада КОС пратио више него икада. Тај извјештај поднијео ми је, између осталих, Сефер Халиловић… Али један број официра и један број наших политичких радника организирали су Патриотску лигу, организирали су набавку оружја. Ми смо у многим мјестима Босне створили мрежу, набавили оружје, организирали групе и тако даље. На то Алија Изетбеговић одговара: „Радоване, па одакле ти то знаш, па јесам ли ја заиста био тако неопрезан и дудук да то јавно изјављујем и да теби, овдје, Радоване помажем. О платит ће ми тај Љиљан што ме наговорио да говорим на папир свашта, све ћу их у Љиљану смијенити, и уреднике и новинаре, све ћу их избацити с посла, и на улицу да хљеба немају отјерати, што ме на такав гријех лукавством наведоше, да проговорим у свој својој лажи и ту истину којом, тебе, Радоване – иако ми је то најмрже – данас браним. Него, реци ти мени, Радоване, знају ли ове стране судије и тужиоци наш језик, нешто ме страх да ако знају шта ти причаш и читаш – да и мене не оптуже заједно с тобом, па да на истој столици сједимо и да будем приморан тражити помоћ од тебе, Радоване. Па јели смо и пили заједно, ваљда би ми помогао, па своји смо, нисмо странци к'о ове судије и тужиоци, иако се и посвађамо – барем нам је језик исти а и ја сам се некад национално изјашњавао Србином, ваљда знаш Радоване, а ако и не знаш потражит ћу ја свој стари родни лист и личну карту, да ти покажем Радоване, па и онај ме Мухамед Бороговац стално за то прозива. Ма онај из Босанскохерцеговачког конгреса, пише стално о мени…“ Предсједник судског вијећа прекида суђење и заказује га за три дана. Позива се Алија Изетбеговић да се поново појави пред судом. Судско вијеће излази, а Алија Изетбеговић се сав презнојава, јер ни сам не зна на шта ће ово изаћи, па проклиње себе куд се и одазва позиву суда. Ухх… У наставку ћемо видјети шта се даље дешавало у судници Хашког трибунала, очи у очи – Радован Караџић и Алија Изетбеговић. |