„Građanska BiH“, Kecmanović, Srpska i kritičari

Izgleda da je Nenad Kecmanović u svom, poprilično odmerenom, intervjuu razočarao neke čitaoce čim su našli za shodno da upute onako ostrašćeni komentar, kakav je članak Vuka Bačanovića Neizbježna dvoličnost nacionalista. Po svoj prilici čitalac i komentator je očekivao mešavinu posipanja pepelom, političke korektnosti i reminiscencija na idiličan predratni život. Sve u svemu, da bi zadovoljio ukus sarajevske publike Kecmanović mora da iznese jednu temeljnu autošovinističku samokritiku. Bačanović očito ne može čudom da se načudi kako je Kecmanović mogao da govori o situaciji u BiH a da izostavi osporavanje prava na egzistenciju Republike Srpske i da optuži rukovodstvo Srpske za genocidne namere prema drugim narodima i narodnostima. Odmah se mora naglasiti da je pogrešno očekivati od profesora Kecmanovića politički korektan pristup – u pitanju je političar i intelektualac koji o političkim prilikama govori otvoreno, bez prenemaganja i okolišanja. Kome se takav pristup ne dopada, ostaje mu da čita patetične blogove na drugosrbijanskim sajtovima.

Težište Bačanovićevog teksta je iščuđavanje zašto i kako je neko mogao da napusti koncept mulitietničke BiH proklamovan u Sarajevu 1992. godine i ukazivanje na dvoličnost nacionalističkog morala (šta god to značilo jer se autor ne trudi da detaljnije objasni šta pod ovime podrazumeva). Valjda ovo treba razumeti u smislu da je profesor Kecmanović promenu svoje političke pozicije izveo kao promenu moralnog stanovišta a ne kao promenu uslovljenu političkom dinamikom. Kritikujući Kecmanovićeve pozicije Bačanović takođe ukazuje na nekakvu nacionalističku mitologiju koja stoji iza Kecmanovićevih stavova. U ovoj kritici Bačanović ne samo da pravi grube faktografske greške nego, svesno ili ne, svoju kritiku nacionalističke mitologije (koliko god maglovit ovaj koncept bio u njegovom tekstu) izlaže baš sa pozicija jedne nacionalističke (bošnjačke) mitologije o dešavanjima u BiH početkom 90—ih godina. Bačanovićev tekst je na pojedinom mestima vrlo slatkorečiv[1] ali politički krajnje naivan, gotovo patetičan.

U prvom odeljku Bačanović tako govori o nekakvoj građansko-multietničkoj BiH proklamovanoj u Sarajevu 1992. godine (doduše reč je samo o konceptu) koju je Kecmanović neopravdano napustio i priklonio se mračnjačkim srpskim nacionalističkim pozicijama. Ali zar građansko-multietnička BiH nije postojala i pre te 1992. godine? Zar građani BiH i pre 1992. nisu bili istovremeno nosioci i građanskih i nacionalnih prava? I ko se odrekao te i takve BiH, Nenad Kecmanović ili Alija Izetbegović? Dalje Bačanović navodi: Jednom će neko, valjda, ozbiljno, postaviti pitanje zbog čega jednoetničke stranke naprosto ne mogu graditi višeetničke države i to je jedna od mnogobrojnih tabu tema o kojoj će se u Sarajevu svakako morati ozbiljnije raspravljati kada za to sazriju politički uslovi, jer to svakako još uvijek nisu. Nije baš jasno šta je autor ovde hteo da kaže? Stranke ne bi trebalo da grade države, one bi valjda trebalo da budu jedan od isntrumenata u političkom životu država? Možemo takođe postaviti pitanje kakva je bila priroda tog koncepta multietničke-građanske BiH koji je, valjda SDA kao autentično multietnička stranka, predlagala u smutno doba 1992. godine? Zar je mogla da uliva poverenje stranka čiji je koncept multietničnosti podrazumevao sužavanje političkih prava drugih zajednica na teritoriji BiH? Ili čiji su jurišnici terorisali građane koje su deklarativno predstavljali? Zar i posle 17 godina u Sarajevu, oličenju multietničke politike kakvu su sprovodili bošnjački političari, postoje tabu teme u vezi sa politikom koja je vođena tokom rata?

Kako bi ukazao na dvoličnost političkih pozicija Nenada Kecmanovića Bačanović podgreva još jedan politički mit – mit o beogradskoj agresiji na inače idiličnu Bosnu i Hercegovinu. Bačanovićeva verzija tog mita sadrži jedan element koji ranije nisam imao prilike da vidim – izvestan broj bosanskohercegovačkih intelektualaca srpske narodnosti je prešao u Beograd[2] gde su se kontaminirali pansrbizmom koji su počeli da propovedaju svojim sunarodnicima preko Drine. Kao brojni bošnjački i drugosrbijanski autori Bačanović propušta da prihvati i ukaže na lokalne uzroke i dinamiku sukoba u BiH. Kako bi se politika kvazimultietničnosti odbranila po svaku cenu potrebno je prihvatiti spoljašnje uzroke rata.[3]

Posle klišea o ratu u BiH sledi čuđenje kako Kecmanović može a da ne kritikuje Republiku Srpsku, njeno amoralno rukovodstvo i genocidnu genealogiju. Ovde Bačanović meša razumevanje nekog događaja i njegovo moralno opravdanje. Naime, on smatra da Kecmanović time što navodi kako je došlo do homogenizacije etničkih teritorija u Bosni i Hercegovini opravdava postupke koji su do te situacije doveli. Sumnjam da bilo kom čitaocu može da padne na pamet da Kecmanović opravdava akte nasilja, naročito ilegalnog nasilja, prema pripadnicima drugih etničkih zajednica.   

Nema sumnje da je za Bačanovića koncept političkog suvereniteta srpskog naroda u BiH monstruozan. To mišljenje su delili i njegovi sugrađani iz SDA što je uostalom i vodilo ratoj katastrofi u BiH. Taj politički suverenitet je potvrđen i međunarodno sankcionisan a da li se to Bačanoviću dopada ili ne stvar je samo ličnih afiniteta, bez bilo kakvog političkog značaja.