ЕУ и БиХ – две “школе” под једним кровом

Европски парламент (ЕП) усвојио је 6. фебруара још једну у низу својих резолуција о БиХ: све оне су представљале – а таква ће судбина бити и ове најновије – необавезујуће документе, али, ипак, те резолуције наговештавају какви се све захтеви могу испостављати представницима Срба у Републици Српској(РС) и Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ(ФБиХ) у наредном периоду на њиховом “европском путу”. И у овој, најновијој резолуцији изричито се позива на уставне промене у БиХ, дакако у правцу “јачања државе БиХ”, те на формирање “врховног суда БиХ”, чему се РС одавно противи, не видећи за то разумне разлоге. 

Но, посебно је интересантно да су у овој резолуцији обуваћени већина или скоро сви амандмани које су предложили хрватски посланици у ЕП. Они тамо седе тек однедавно, а већ у првом седењу показали су велики интерес за положај Хрвата у БиХ. Њихови амандмани представљају отворену политичку подршку захтевима хрватских политичара у ФБиХ за што већом самосталношћу Хрвата унутар тог ентитета, од гаранција да Хрвати бирају своје аутентичне представнике до не баш тако експлицитне “сугестије” да им се омогући и један канал јавног РТВ сервиса БиХ (БХРТ) на хрватском[1].

Међутим, није ту крај оних захтева хрватских посланика у ЕП, који нису тако видљиви у предлогу резолуције, али јесу у њиховим јавним наступима. Тако, на пример, када ХДЗ-овац Давор Иво Штир говори о потреби “федерализације ФБиХ”, он јасно каже да би то требало да буде “први корак који се онда мора наставити на подручју целе БиХ”, претходно “објашњавајући” како, је ли, “двоентитетска подела БиХ и низ различитих механизама из Дејтона блокирају једно европско функционисање БиХ као државе”[2].

Као полазни аргумент за свој предлог Штир нуди своју опсервацију према којој своје “решење” представља као компромис између “сепаратистичких” и “централистичких” тенденција у БиХ. И док тежњу ка централизму јасно приписује бошњачким политичарима, “сепаратизам” магловито приписује српским политичарима у РС, дебело замагљујући чињеницу да оно што он и њему слични сматрају српским сепаратизмом представља, заправо, истрајавање на уставној одбрани дејтонске позиције РС. Но, у извођењу ове “школе” распетљавања “босанског чвора” лежи бриселска хипотеза да је Дејтонски споразум превазиђен и да га треба мењати нечим/неким другим споразумом, дакако под окриљем ЕУ. 

И док се српски политичари, изгледа, не узбуђују превише најновијим таласом политичке ЕУ прашине, у Сарајеву се и те како брину због сваког наговештаја који би могао да доведе у питање њихову визију “јединствене БиХ”. Тако је у  хрватском предлогу “федерирања Федерације БиХ”  лидер СДП-а БиХ Златко Лагумџија препознао искључиво тежњу за “дезинтеграцијом БиХ” , узвраћајући да му је ”БиХ важнија од европске и НАТО перспективе”. ”Ако је дилема БиХ или перспектива у ЕУ, хвала лепо... Ако отворимо процес дезинтеграције БиХ, онда нам џаба перспектива ЕУ”, узвраћа Лагумџија, све тврдећи да “европски десничари желе даљу поделу БиХ”[3]. Што ће, ваљда, рећи да су само левичарске групе, попут немачких социјалдемократа, и либерали са све Јелком Кацином на челу, који траже “Дејтон 2” , “врховни суд БиХ” и низ других “корекција” Дејтонског споразума – једини пријатељи Лагумџије и других аутора и поклоника визије “јединствене БиХ”.

Цела та заврзлама, заправо, највише говори о томе ко је на европској “левици” и “десници” заинтересован више за бошњачке, а ко за хрватске политичке циљеве, а реторичко упирање ка што бржој “трансформацији” дејтонске БиХ у “европску” представља само једно (не)згодно помагало. Кроз ту оптику, политичке вође Срба, Бошњака и Хрвата се третирају као мањи или већи националисти које ваља држати на узди, јер се, је ли, само тако могу привести на заједничко појило. А и ови се тако понашају у мањој или већој мери – од (не)прилике до (не)прилике - не трудећи се макар да покушају да понуде неку реалистичну корекцију бриселске агенде. Па се онда Штефан Филе проглашава малтене месијом, јер се труди да спроведе нешто што је или неспроводиво или веома тешко спроводиво, попут пресуде “Сејдић и Финци”.

Иронично је да - уместо вођа Срба, Хрвата и Бошњака - Филеа и остале службенике ЕУ баш у Бриселу знају да опомене да можда не би било лоше да промене приступ. Истина, малобројни су они попут Гералда Кнауса, председника бриселског тинк танка по имену Европска иницијатива за стабилност (ЕСИ), који истиче да пресуда “Сејдић и Финци” није питање систематског кршења међународних обавеза од стране БиХ.  “БиХ има мање непроведених случајева одлука Европског суда за људска права (17 случајева) него 21 држава чланица ЕУ. То значи да је ниво имплементације пресуда Европског суда за људска права у БиХ бољи него у већини земаља чланица ЕУ. Централно и најкомпликованије питање избора чланова Председништва БиХ не крши права која произилазе из Европске конвенције о људским правима. Оно представља кршење протокола 12 Конвенције. Овај протокол је до сада потписало само 8 од 28 земаља чланица ЕУ”, објашњава Кнаус[4].

Он, такође, подсећа и да је Кипар пре тачно десет година постао чланица ЕУ са уставом који препознаје само Грке и Турке као могуће гласаче и кандидате на изборима, да се УН план Кофија Анана заснива на истим принципима, а да га је ЕУ увелико похвалила.

Истина је и да ЕСИ и они који су блиски овој бриселској “школи” мисле да би било боље одмах допустити БиХ да поднесе захтев за чланство у ЕУ како би се се “транспарентно и јавно видело где су проблеми, а на основу тога се може кренути даље”[5], као што је истина да се многи у “званичном” Бриселу мање-више саблажњавају и при помисли на такав предлог. Интересантно је да и српски члан Председништва БиХ Небојша Радмановић има погледе сличне “школи” коју заступа ЕСИ и други слични њима. Тако, на пример, Радмановић сматра да “можда постоје снаге у ЕУ које и неће да БиХ иде напред”, а да ће се “нови приступ догодити онда када политичари у Европи схвате да су изгубили битку од европских бирократа”[6].

Небојша Радмановић

У међувремену, цео тај политички циркус мора да иде даље, а ако се за који месец и дође до решења за “Сејдић и Финци”, убрзо ће се из Брисела вођама Срба, Хрвата и Бошњака одаслати нова енигма. Све са циљем да се, је ли, од БиХ направи таква земља која ће (п)остати инспирација многим бриселским енигматичарима. Јер, не могу ови у БиХ решити толико проблема, колико им “мајстори” из ЕУ могу смућкати. Све са Филеом на врху реторте.