Допуна Кривичног законика као чин заштите уставног уређења Републике Српске

Ових дана прилично незапажено је одржан један скуп у згради Народне скупштине Републике Српске, на којем се расправљало о потреби да се нормама њеног Кривичног законика од даље ерозије заштите њене уставне надлежности и само биће Српске.

 Само захваљујући мојим пријатељима накнадно сам сазнао да је одржан тај скуп и да је у току прикупљање потписа грађана за подршку приједлогу законика о допунама Кривичног законика Републике Српске. Не знам какав ће бити исход те грађанске иницијативе, али без обзира на исход, осјећам потребу да још једном изложим моје виђење на који начин би то требало да буде учињено.

У суштини, то би требало да буду три нова кривична дјела. У њиховој основи је заштита уставног уређења Републике Српске, чији неизоставни дио су уставне надлежности Републике Српске, затим њен назив, као и уставноправни положај Републике Српске загарантован свим анексима Дејтонског мировног споразума као извора међународног права.

Уставни основ за предложене допуне је у Амандманима XXXII и LVIII Устава Републике Српске. У тачки 1. Амандмана LVIII Устава Републике Српске прописано је да Република уређује и обезбјеђује свој интегритет и уставни поредак, а управо уставне надлежности Српске, њен назив и уставноправни положај, који су у складу са Уставом БиХ и осталим анексима Дејтонског споразума, јесу саставни дио њеног уставног уређења и њеног уставног поретка, као пар еџцелленце правних и општедруштвених вриједности. Сагласно томе, Република Српска има уставноправни основ да све своје уставне надлежности заштити и нормама свог Кривичног законика.

Разлози за доношење ових допуна су акутни и више него очигледни, имајући у виду вишегодишње негативно искуство неуставног преношења и развлашћивања Републике Српске од њених уставних надлежности, повређивања њеног уставноправног положаја и пријетњи укидањем или промјеном њеног назива. С тим у вези неопходно је указати да уставне надлежности и уставноправни положај Републике Српске представљају својеврсну имовину Српске, од које су изграђени сама уставна есенција и биће Републике Српске, без које имовине нема ни Републике Српске. И као што домаћинство сваког човјека, његов материјални дио (кућа, стан и сл), представља имовину човјека, коју свака држава (и федерална јединица у сложеним државама) штити нормама кривичног закона, исто такво је и право Републике Српске да своју имовину (своје уставне надлежности, свој назив и уставноправни положај) такође заштити нормама свог Кривичног законика.

Јер као што нико нема право да уђе у дом човјека без његове сагласности и да без питања и сагласности тог човјека узме и однесе неку његову ствар из дома (а да се не изложи кривичном прогону због кривичног дјела крађе), и Република Српска има уставно право да номама свог Кривичног законика пропише и тиме унапријед стави до знања да је кривично дјело ако неко без одлуке или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске пренесе или омогући да се пренесе нека њена уставна надлежност на било који други ниво власти у БиХ или изван БиХ.

Као што се у сваком дому зна његов сопственик, без чијег се знања и сагласности не смије улазити у дом нити износити било шта из дома, исто ствари стоје и са домом који се зове Република Српска и њеним уставним надлежностима, а тај сопственик у случају Републике Српске је њена Народна скупштина. Дакле, овом инкриминацијом Српска не одбацује а приори било какву могућност преноса својих уставних надлежности уколико за тим буде било потребе, већ само жели да инкриминише оне радње којима се то чини без одлуке или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске.

Другим ријечима, овом инкриминацијом прописује се кривично дјело које се чини када се без одлуке или противно одлуци Народне скупштине изврши пренос било које уставне надлежности Републике Српске на било који други ниво власти у БиХ или изван ње (ово потоње би обухватало оне случајеве у којима се позивањем на приступање ЕУ или другим организацијама жели пренијети одређена уставна надлежност Српске на тај ниво, иако се ни то не смије учинити без одлуке или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске).

Исти циљ има и наредна инкриминација. Наиме, сагласно Уставу БиХ њено Предсједништво врши ратификацију било ког међународног уговора, без које ратификације ниједан уговор не може ступити на снагу нити обавезивати БиХ. У поступку ратификације сваки члан Предсједништва БиХ има право да се успротиви ратификацији и затражи да одлуку о томе донесе надлежни орган ентитета из којег је изабран тај члан Предсједништва. Ако је то члан из Републике Српске у Предсједништву БиХ, то значи да међународни уговор није ратификован нити је ступио на снагу уколико Народна скупштина Републике Српске, на приједлог српског члана Предсједништва БиХ, не да своју сагласност за то.

Управо речено потврђује да је Република Српска субјект који, на претходно наведени начин, одлучује о сваком питању и када је ријеч о чланству БиХ у било којој међународној организацији или савезу. Усљед тога она има уставни основ да посебном инкриминацијом заштити то своје уставно право, то јест право да лица изабрана или именована са њене територије у институције БиХ не могу, а да не учине то кривично дјело, гласати за чланство БиХ у међународној организацији или савезу, ако је Народна скупштина на претходно објашњени начин (по захтјеву српског члана Предсједништва БиХ) одлучила супротно. С тим у вези Народна скупштина, сагласно Уставу Републике Српске, има право да о сваком питању из своје надлежности организује референдум, па стога лица изабрана или именована са њене територије у институције БиХ не могу, а да не учине исто кривично дјело, гласати за чланство БиХ у међународној организацији или савезу ако су грађани на референдуму у Републици Српској (организованом од Народне скупштине) гласали против тога.

Ова инкриминација је учињена и када лица изабрана или именована са територије Републике Српске у институције БиХ противно референдумској одлуци грађана у Републици Српској или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске гласају за одлуку или други акт којим се супротно Уставу БиХ и Уставу Републике Српске повређује уставноправни положај Републике Српске. Овдје је нагласак на томе да ће ово кривично дјело постојати не само ако је учинилац гласао противно референдумској одлуци грађана у Републици Српској или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске, већ и да је одлука за коју је гласао таква да се њоме супротно Уставу БиХ и Уставу Републике Српске повређује уставноправни положај Републике Српске.

Најзад, сасвим је јасно да Република Српска има апсолутни уставни основ да нормама свог Кривичног законика заштити и свој назив од било чијег покушаја његовог укидања или промјене, јер је назив Републике Српске признат као ваљан не само Уставом БиХ већ и међународним правом, с обзиром на то да је као правно ваљан признат и свим осталим анексима Дејтонског мировног споразума. Али, имајући у виду учестале пријетње и позивања на укидање или промјену њеног назива, није довољан само међународни уговор, већ Република Српска има уставни основ и право да овом инкриминацијом заштити и ту своју вриједност (а тиме и само своје биће) од било чијег покушаја његовог укидања или промјене.

(Глас Српске)