Докле ће "света крава" преживети

(Прес РС)

Босна није света крава, али сви се понашају као да јесте. У дугогодишњим домаћим и иностраним више-мање бурним расправама о БиХ, све је довођено у питање: и Дејтонски споразум, и ОХР и бонска овлашћења, децентрализација и централизација, ентитети и кантони, Анекс 4 и уставна рјешења, све странке и политичари, бошњачки унитаризам и хрватски и, нарочито, српски сепаратизам, и политика Загреба и, нарочито, Београда, али и политика ЕУ, САД, Русије и Турске, као и све остало. Говорили су и писали о томе паметни и непаметни политичари, научници и новинари, одржане бројне конференције и објављене читаве библиотеке књига, одбрањене на стотине доктората, код нас и у свијету. 

Ни након двије деценије није се дошло за све задовољавајућег рјешења, а при томе као да ником није пало на памет да је проблем свих проблема заправо сама Босна као „држава“. Односно, да је рјешење свих рјешења да се од ње једноставно одустане и од једне сложене направе три националне државе које су, примјерима је потврђено, увијек безбједније, стабилније, хомогеније, ефикасније и продуктивније. Наравно, није да није то свима падало на памет, али сви о томе ћуте. За бошњачки народ то је ноћна мора, српски и хрватски о томе слатко сањају, а њихови политичари залажу се за унитарну Босну, одбрану изворног Дејтона или Трећи ентитет. 

Али, шта је са за Босну надлежним представницима „међународне заједнице“, америчким прије свих, и зашто они ћуте о таквој могућности? Хипотеза о минијатурнним државама које би биле економски неодрживе не стоји, јер добро живе и неке много мање, а нико није научно утврдио који је доњи праг одрживости. Хипотеза о „великој Србији“ и „великој Хрватској“ такође не стоји јер би и са РС и Херцег-Босном биле тек по величини просјечне балканске државе.

Ни хипотеза да муслимани у Босни не треба да остану сами да не би постали мостобран тероризма ка Европи не држи воду, јер кантони у Федерацији и овако то све више постају. Хипотеза да би распад Босне био лоша порука муслиманским имигрантима који би требало да се интегришу у хришћанској Европи не функционише, јер се, ево, показало да то не бива ни у петој генерацији. Хипотезу о „геополитичкој неминовности“ још нико није објаснио 

Американац Роберт Дал, који важи за водећег савременог теоретичара демократије, одавно је упозорио да „у национално сложеним државама постоје случајеви када ваља изабрати: или држава или демократија. Ако се хоће држава, мора се жртвовати демократија.Ако се хоће демократија, мора се жртвовати заједничка држава, да би демократија преживјела у више мањих дијелова.“

Тзв. међународна заједница, што ће рећи САД, занемарила је Далову поуку, па хоће уједно и једно и друго. Направили су државу у којој постоје демократски устав, слободни избори, вишестраначки систем, опозиција у парламенту, независни медији итд., али, истовремено, и протекторат, високи представник који је за све надлежан, и дикаторска бонска овлашћења. Дакле, нешто као напола демократија – напола диктатура, или демократска дикататура - дикторска демократија. 

А пошто су, мимо знања и памети, створили таквог кентаура, сада се још чуде и љуте што лоше функционише. И, досљедно тој базичној логичкој и политичкој контрадикцији, серијски продукују све нове и нове. Рецимо, гурају БиХ на путу у ЕУ, а знају да тамо не примају диктатуре, подржали су самопредјељење и отцјепљење Албанаца у Србији, а то исто не дају Србима и Хрватима у БиХ, кажу да констутивни народи треба да се равноправно и демократски договоре о БиХ, а онда фаворизују бошњачку опцију и обесхрабрују друге двије - директно и притисцима на њихове „матице“. 

Демократија, очито, не може да сачува Босну, а отворена спољна дикатаура некако ипак није згодна да би је одржала у животу. Дејтон – најприје изворни, па бонски, па можда још гори, држаће воду док стигну бољи мајстори, или дође до поплаве и „света крава“ цркне.