"Puzajuća integracija" ili argumenti protiv NATO

Svakih nekoliko godina dežurne NATO-apologete i NATO-lobisti u Srbiji dobiju neka sredstva iz inostranstva da malo „pogurajuevroatlantsku agendu“ u Srbiji. Tada se obično organizuju međunarodni skupovi na kojima istaknute (zapadne) diplomate i domaći (prozapadni) političari naširoko raspravljaju u svim blagodetima koje Srbiju očekuju kada najzad „raskrsti sa prošlošću“ i „konačno se opredeli za atlantske integracije“. Ovi skupovi su najčešće veoma medijski propraćeni, pre svega serijom naručenih tekstova sa večnim vraćanjem istih i prežvakanih kolaboracionističkih argumenata. Nekoliko nedelja srpska medijska i javna scena je načisto preplavljena raznim „stručnjacima“, „nezavisnim analitičarima“ i „dobronamernim gostima iz inostranstva“ čiji je jedini cilj da podignu nepopravljivo niski rejting NATO u srpskom javnom mnjenju. I nedvosmisleni efekat svake od tih medijsko-političkih kampanja uvek je isti – nakon što se sredstva za promociju potroše, a NATO-festival završi, rejting Alijanse u Srbiji po pravilu bude za neki procenat niži nego pre nego što je cirkus počeo. Zašto? Zato što se o NATO pričalo više nego obično.

Naspram tog nepokolebljivog i praktično plebiscitarnog otpora srpskih građana prema ovoj militarističkoj organizaciji stoji paradoks – istorijat odnosa NATO i Srbije, koji se „puzajućim trkom“ po asimptoti približavaju tački u kojoj će se odustati od vojne neutralnosti i proglasiti pretenzija države da se učlani u Pakt. Što se tiče velikog broja naših političara iz svih parlamentarnih stranaka – to bi se već odavno dogodilo, da nije te neprijatne činjenice javnog mnjenja, i neugodne neophodnosti da se političari dodvoravaju građanima kako bi ponovo bili izabrani na narednim izborima. Ali uprkos tom otporu, saradnja Srbije i NATO je impresivna – 2005. godine Koštuničina vlada potpisala je sporazum koji garantuje slobodan tranzit NATO snaga kroz Srbiju do Kosova, 2006. godine uvela je Srbiju u Partnerstvo za mir i otvorila zloglasnu Kancelariju NATO usred srpskog Ministarstva odbrane. Godine 2009. vlada Mirka Cvetkovića započela je, a 2015. godine Vučićeva vlada usvojila je Akcioni plan individualnog partnerstva (IPAP), da bi Narodna skupština iste godine ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO, koji podrazumeva „specijalni status“ NATO vojnika na teritoriji vojno neutralne Srbije, i stavljanje im na raspolaganje srpske vojne infrastrukture. Poslednji kalendar međunarodnih vojnih vežbi Vojske Srbije podrazumevao je 22 vojne vežbe sa strukturama NATO, naspram samo dve sa Rusijom.

Naravno, nema ničeg spornog u neophodnosti saradnje sa dominantom vojnom silom u okruženju. Srpski oficiri pre Prvog svetskog rata masovno su se školovali u Austriji, što im je samo olakšalo da organizuju odbranu zemlje kada im je austrijska vojska pokucala na vrata. Takođe ne iznenađuje činjenica da srpske vlasti, u večitoj oskudici sredstava, biraju da učestvuju u programima koje finansiraju bogate zemlje NATO. Sa stanovišta borbenog morala i nacionalnog identiteta, efekat tih projekata je ništavan. Jer svaka poseta američkih pilota Srbiji, uprkos pristojnim i kurtoaznim izjavama na račun Agresije iz 1999. godine, i dalje renomeu Alijanse u Srbiji nanosi više štete nego koristi, dok je za srpsku javnost dovoljna i jedna vežba sa Rusima i Belorusima pod nazivom „Slovensko bratstvo“ da se potvrde vekovima negovane predstave o tome „ko je Srbiji saveznik, a ko neprijatelj“, „ko majka, a ko maćeha“. Da ne pominjemo učešće ruskog predsednika i avijacije u prvoj srpskoj vojnoj paradi od 1986. godine, koje je, uprkos simboličnosti tog gesta, bez sumnje u narodnoj svesti postao događaj godine.

Naspram toga, poražava politička mehanika kojom srpske kolaboracionističke vlasti sprovode ovu asimptotalno približavanje Srbije Alijansi. Svi ključni procesi, i sve ključne odluke po pravilu se donose u medijskom i javnom vakuumu, bez ikakve (a kamo li poštene)javne diskusije, a skandalozni sporazumi sa Paktom se zatim posthocpravdaju medijskim bombardovanjem floskulama i salvom praznih pseudoargumenata, nakon kojih sledi novi zid ćutanja u pripremi za novi odiozni dokument. Ovaj problem je pre svega posledica temeljne degradacije demokratskih procesa u Srbiji, koji su doveli do toga da javni dijalog u zemlji ne postoji, dok Narodna skupština predstavlja tragikomičnu glasačku mašinu za aklamativno usvajanje svih odluka izvršne vlasti. Osnovni problem odnosa Srbije i NATO jeste problem potpunog odsustva demokratije na srpskoj javnoj sceni (situacija za koju su u velikoj meri, čast izuzecima, odgovorne partije koje u svom imenu nose pridev „demokratska“), što omogućava da izvršna vlast bez ikakvih političkih posledica donosi odluke koje ne podržava apsolutna većina njenih građana. Ta situacija se ne može popraviti preko noći, i za nju je potrebna dugotrajna i mukotrpna politička borba. Međutim, za diskvalifikovanje i dezavuisanje floskula, podmetačina i prevara kojima se ova nedemokratska politika „puzajuće integracije“ prati nije potrebno mnogo. Ovi pseudoargumenti se ne menjaju već decenijama, i kao takvi su do sada nebrojeno puta diskvalifikovani, ali njihovo vaskrsavanja na političkoj sceni nakon nešto oštrije reakcije srpske javnosti na najnoviji Sporazum sa NATO je odličan primer da se oni sistematizuju, i na jednom mestu ukratko opovrgnu. Ti argumenti su:

„Otpor prema NATO je stvar emocija“

Pozivanje na srpsku „slovensku emotivnost“ naspram hladne („protestantske“) racionalnosti i pragmatizma u poslednje vreme se ustoličilo kao omiljeni argument srpske pronatovskepseudoelite. On je zgodan zato što zvuči „ozbiljno“ i „zrelo“, dok se u suštini svodi na adhominemdiskvalifikaciju sagovornika kao nekoga ko u raspravu ulazi „ne koristeći se pameću“. Naši političari, koje katastrofalni rezultati njihove političke delatnosti za proteklih par decenija ne mogu pokolebati u njihovom kompleksu više vrednosti u odnosu na „običan narod“, vole da sebe smatraju „profesionalcima“ i hladnim makijavelistima, koji se sa prezirom i podsmehom odnose prema „emocijama“ koje „običan svet“ vezuje za svet političkog.

Čak i kada bi se ova ocena uzela doslovno, ona jednostavno ne bi bila tačna. Da, nije sporno da prosečan građanin Srbije na pomen NATO primarno reaguje sa psovkom, ali ta reakcija nije ništa manje „emotivna“ od sladostrasnog ulizišitva i skoro erotične zaljubljenosti koji naša politička elita oseća i manifestuje prema briselskim i vašingtonskim diplomatama, prema „zapadnim vrednostima“, kapitalu, kompanijama i institucijama. Kada se ovaj površinski emotivni sloj ukloni, protivnici NATO nastupaju sa veoma konkretnim argumentima, ništa manje racionalnim i proračunatim od svakog „računa interesa“ koji može da nam nemušto reprodukuje naš političar, zapadni kursant. U tom smislu na „hladni račun“ investicija, kredita i političkih privilegija (za političku elitu, ali ne i građane) može se odgovoriti sa „hladnim računom“ ubijenih i ranjenih u oružanoj agresiji, materijalne štete koja je naneta bombardovanjem i sankcijama, tona međunarodnim konvencijama zabranjenih kasetnih bombi i osiromašenog uranijuma kojim je uzorana Srbija, ili povećanog broja obolelih od raka i leukemije u zonama gde je to oružje upotrebljavano. (Uzgred, dobijamo toliku novčanu pomoć sa Zapada, niko da pošalje novac da se napravi jedno ozbiljno naučno istraživanje posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom – izgleda da se Zapad prema tom pitanju odnosi „emotivno“.) Možemo izračunati štetu koja je naneta uzurpacijom srpske imovine na Kosovu (dobrim delom „privatizovane“, ili prosto uzurpirane zapadnim kompanijama), kao i štetu koju Srbija trpi zbog odsustva kontrole nad svojim južnim granicama, i cvetanjem organizovanog kriminala na Kosovu – pod okriljem NATO.

Ali čak i kada činjenice ne bi tako stajale, osnovna podmetačina vezana za tezu o „emocijama“ jeste jedna veoma perfidna zamena teza. Jer kada srpski zapadnjaci kažu „emocije“, oni u stvari misle na moral. Problem koji srpski narod ima sa Alijansom nije problem emotivne prirode, već moralne. NATO predstavlja polugu globalnog imperijalizma koji širom planete seje bedu, glad, ratove i smrt. NATO predstavlja organizaciju koja uništava čitave države da bi zaštitila individualne interese zapadnog, pre svega američkog kapitala. NATO predstavlja viskotehnološku oružanu hordu koja seje smrt širom sveta (ne samo u Srbiji), ne prežući od najgnusnijih ratnih zločina (poput ubistava dece, tepih-bombardovanja civilnih naselja, terorizma itd.) i upotrebe nelegalnog naoružanja, bez trunke obzira prema narodu ili teritoriji kojima „implementira slobodu i demokratiju“. Najkraće rečeno, NATO je globalna industrija smrtikoja uređene, civilizovane i prosperitetne države poput Libije pretvara u postapokaliptične bestragije bez ikakve nade za budućnost. Za srpske građane sa svojim jakim moralnim kompasom to nije stvar lične ozlojeđenosti na vojsku koja je bombardovala Srbiju, već stvar principa. A moralni principi su upravo stvar razuma, a ne stvar emocija.

„Narod nije kompetentan da o tome sudi“

Na tezu o „emocijama“ nadovezuje se teza o nesposobnosti „običnog naroda“ da donosi kompleksne političke ocene ozbiljnih strateških pitanja. Ovo je pogotovo popularan argument u Crnoj Gori, gde vladajuća elita svim raspoloživim sredstvima i manipulacijama (i „lomljenjem mozga“) pokušava da eskivira narodni referendum o pristupanju NATO, svesna da po tom pitanju sprovodi politiku koja nema nikakvu podršku građana te države, niti ima ikakve veze sa njihovim interesima. Naravno, ni srpski političari nisu imuni na čari ovog prezira prema „običnom narodu“ koji je „glup, neobrazovan i emotivan“. Zato oni insistiraju da „narod“ nije sposoban, niti ima pravo da donosi odluke o tako suštinski važnim pitanjima (iako je sposoban da donosi odluke o tome ko će mu donositi zakone, ko sastavljati budžet, i ko braniti i graditi zemlju). Štaviše, oni se rado pozivaju na „vizionarsku i hrabru“ politiku „progresivnih državnika“ poput Mustafe Kemala Ataturka (iz nekog razloga, nikada ne pominju ništa manje vizionarske progresivne sklonosti Staljina ili MaoaCedunga), koji „nisu povlađivali narodu, već su ga vukli napred“.

Ova opsesija „progresom“, karakteristična za sve postpetooktobarske vlasti, a pretvorena kod sadašnje nomenklature u sopstvenu parodiju, u osnovi je antidemokratska, i u uslovima u kojima je sva vlast u Srbiji i dalje utemeljena na (makar nominalno) demokratskim procedurama i procesima, ovakva pozicija političke elite predstavlja primer skandaloznog odsustva političke kulture i obrazovanja. Ideja da „narod niko ništa ne pita o NATO“ predstavlja naklon tiraniji i diktaturi, i poništavanje svih demokratskih tekovina moderne srpske istorije. Istovremeno, reč je o jednom populističkom paternalizmu, koji može na kratki rok da donese jeftine političke poene, ali koji je suprotan svim istorijskim vrednostima i stremljenjima srpskog društva, i samim tim dugoročno osuđen na propast.

„NATO je klub ekonomski razvijenihzemalja“

Još jedna varijacija na temu argumenta o „racionalnosti“ i „emotivnosti“ jeste teza da je stremljenje prema NATO zasnovano isključivo na „ekonomskim interesima“. Zastupnik ove teze će ležerno odmahnuti rukom na argumente o intervencijama u Libiji, Iraku i Avganistanu, na zveckanje oružjem na ruskim granicama i plaćene državne prevrate u nepoćudnim državama. „NATO nema veze sa ratom“, reći će oni, već se ta organizacija bavi „pospešivanjem ekonomskog razvoja svojih članica“. Članstvo u NATO, dakle, nije prisajedinjenje jednom vojnom savezu koji se, u skladu sa pravilima žanra, bavi ratom, uništenjem i pljačkom, već licenciranje zemlje-kandidata kao „stabilne i prosperitetne demokratije“, koja će samim tim biti „privlačna za brojne strane investitore“. „Bezbednost“ kojom se NATO bavi nije bezbednost vojnih konvoja, isporuka oružja Ukrajini, i dizanja u vazduh sela u zemljama Trećeg sveta u nadi da se među civilnim stanovništvom zatekao neki terorista, već bezbednost za investicije i imovinu zapadnih kompanija, koje se premišljaju o tome gde im je „sigurno“ da ulože svoj slobodni novac.

Ako ova vrsta argumenta ima nekakvog smisla kada je reč o Međunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj trgovinskoj organizaciji ili Evropskoj uniji, čije su zemlje-članice u obavezi da na nivou zakonodavstva garantuju privilegije zapadnim kuferašima, ekonomska uloga NATO je sasvim druga. Primarna uloga Alijanse je da omogući monopolski položaj za pažljivo odabrane i unapred predodređene korporacije zapadnog vojno-industrijskog kompleksa na tržištima koja se nalaze pod „zaštitom“ NATO vojske. Nema boljeg primera kako ovo funkcioniše u praksi od država i teritorija koje se nalaze pod protektoratom NATO snaga. Uostalom, pristalice NATO će se svakako složiti da na Balkanu nema „bezbednije“ teritorije o Kosova i Metohije, gde je za bezbednost „ljudi, kapitala, robe i usluga“ neposredno odgovorna komanda Alijanse. Da li je Kosovo uzor teritorije gde treba investirati, paragon vladavine prava i neprikosnovenosti svojine? Da – ako je reč o kapitalu i svojini bivših pripadnika američke i NATO administracije, koji su u penziji došli u pokrajinu da lokalnom stanovništvu naplate svoje „usluge“ iz ratnog vremena.

U tom smislu članstvo u NATO sa ekonomijom ima veze otprilike koliko plaćanje reketa lokalnom mafijašu predstavlja „pametan poslovni potez“, a NATO je „ekonomski savez“ u istom smislu u kome je svaki sicilijanski mafijaš „ugledni privrednik i preduzetnik“. Da, u uslovima kada mafijaške siledžije predstavljaju jedini autoritet sile u komšiluku (zato što su prethodno odatle istisnuli institucije države, zakona i građanskog društva), saradnja sa njima predstavlja „racionalan izbor“. A to je upravo situacija na Kosovu, delimično i u Crnoj Gori, gde su neformalne kriminalne institucije u najvećoj meri zamenile autoritet države. U svakom drugom kontekstu, sposobnost i spremnost da se Paktu kaže „ne hvala“ je kudikamo veći dokaz ozbiljnosti i integriteta jedne države, nego njeno prostiranje ničice pred zapadnim generalima i kompanijama. A ako mislite da je izbor Kosova, Albanije ili Crne Gore nefer, pogledajte Francusku, koja je doslovno naterana da puca sebi u nogu po pitanju vojne saradnje sa Rusijom (slučaj „Mistral“), zato što Kum iz Vašingtona nije odobrio taj dogovor. Ili slučaj sa Bugarskom, koja je sabotirala preko joj potrebni „Južni tok“. U oba slučaja zemlja-članica NATO prekršila je preuzete obaveze iz čisto političkih razloga, nanoseći štetu sopstvenoj ekonomiji. Nema bolje ilustracije toga na šta se svodi članstvo u tom „ekskluzivnom ekonomskom klubu“.

„NATO čuva Srbe na Kosovu“

Ovo je tvrdnja koju na srpskoj političkoj sceni prvi izgovorio Vuk Drašković, utemeljujući svoj konvertitski renome i štiteći se (tako kažu) od optužnice za ratne zločine tokom ranih devedesetih. (Ovaj vizionarski stav prema NATO ga je, nasuprot sudbini njegovog „kratkovidijeg“ kuma Šešelja, lansirao na mesto ministra inostranih poslova Srbije u prvoj Koštuničinoj vladi.) Drašković je tada izjavio, kao što i danas tvrdi, da bi se stupanjem Srbije u NATO „naša vojska vratila na Kosovu“ – u smislu američke, austrijske, nemačke, hrvatske itd. vojske koja se dole već nalazi, ali koja bi na taj način jednim potezom pera postala „naša“. Na apsurdnost ove teze ne treba trošiti reči, ali treba podvući nekoliko važnih momenata.

Prvo, činjenici da su vojnici KFOR nominalno zaduženi da čuvaju kosovske Srbe od svojih osvetoljubivih komšija „ne treba pristupati emotivno“. Ne čuva KFOR srpske enklave i manastire zato što je on Srbima „prijatelj“, niti „saveznik“, već zato što je za to dobio mandat Ujedinjenih nacija. Taj mandat, koji podrazumeva da NATO treba značajno da učestvuje u mirotvoračkim snagama na Kosovu (mada ne i da ih ima pod svojom isključivom kontrolom), Alijansa je dobila od Srbije preko Kumanovskog sporazuma i Rezolucija 1244 SB OUN, i on predstavlja njihovu međunarodnu obavezu. Srbija im za ispunjavanje te obaveze ne duguje nikakvu zahvalnost, tim pre jer je njihov učinak u obezbeđivanju zaštite kosovskim Srbima do sada bio katastrofalan.

Pod međunarodnim mandatom NATO sa Kosova je proterano oko 250 hiljada građana, uništene su stotine svetinja, manastira, spomenika kulture i nekropola, konfiskovana je i nezakonito uzurpirana nebrojena privatna i državna imovina, sprovedeno više većih i manjih pogroma nad srpskim stanovništvom, a na teritoriji pokrajine ukinut je zakonski i ustavni poredak Srbije i uvedene nelegalne i potpuno arbitrarne strukture albanske vlasti pod neposrednom kontrolom terorističkih i kriminalnih ćelija. Ovo poslednje zvuči kao prazna floskula, ali je zapravo suštinskivažno. Svaki građanin Srbije treba da se zapita da li bi se osećao „bezbedno“ da nasumična naoružana gomila ukine sve zakone koji štite i regulišu njegova građanska i ostala prva, a zatim sebe nametne za „policajca i sudiju“? Da, zapadni vojnici će možda (možda!) sprečiti ove nove „legalne vlasti“ da vas fizički likvidiraju i da vam zapale kuću, ali o životu u bezbednom društvu u kome vlada zakon više nema nikakvog govora.

„Napredak u bezbednosti“ Kosova za 17 godina, o kome toliko rado govore zvaničnici KFOR, više je posledica toga što su uzurpatorske albanske vlasti u Prištini već ubile, proterale i pokrale sve što su htele, pa je i njima samim postao interes da preostale Srbe očuvaju kao „cvet u kosi“ „multikulturalnog i multietničkog Kosova“. Ali dok su teroristi OVK divljali po Kosovu, ubijali srpsku decu i palili srpske crkve, efekat „zaštite bezbednosti“ bio je nikakav, ako se ne računa pomoć u evakuaciji prognanih iz svojih kuća i sela gde se većina neće nikada vratiti. Da ne pominjemo da za nijedan od najvećih zločina protiv srpskog stanovništva na Kosovu (Martovski pogrom, Goraždevac, „Niš ekpsres“ itd.) za vakta KFOR (niti EULEX, kad smo već kod toga) nije odgovarao – niko. Kažu oni – to nije njihova odgovornost, već odgovornost vlasti u Prištini. Ali ako je tako, zar ne bi bilo pravednije da kažemo da „OVK čuva Srbe na Kosovu“?

„NATO je garant bezbednosti u svetu“

Mizerni rezultati KFOR na Kosovu sa lakoćom se mogu ekstrapolirati na bilo koju drugu tačku planete koju je zadesila nesreća da NATO preuzme na sebe odgovornost za njenu bezbednost. Koliko god se seda i lepo odevena gospoda u Briselu busala u grudi i kitila hladnoratovskom frazom o „garantu bezbednosti u svetu“, rezultati SAD i njenih saveznika na planu garantovanja bezbednosti u svetu do sada su bili načisto bedni – do te mere da se s pravom može reći „teško zemlji koju NATO brani“. Alijansa je do sada na različitim instancama preuzimala na sebe odgovornost za „obezbeđivanje mira i ljudskih prava“ u nizu država sveta, i svaka od njih je pretvorena u propalu državu u kojoj caruju nasilje, bezakonje i teror, i koju samo direktno vojno prisustvo okupatora sprečava da se ne raspadne na bezbroj teritorija pod kontrolom paravojnih grupacija.

Briga NATO za mir u Libiji dovela je do faktičkog ukidanja libijske države i pretvaranja nekada prosperitetne četvrte najveće države u Africi u terranullius, na kojoj je jedini zakon – tiranija lokalnih plemenskih i terorističkih vođa koja se prostire dotle, dokle se njihove paravojne snage mogu dovesti na svojim „Tojotama“. Potpuno identičnom situacijom završila se vojna intervencija Amerikanaca i saveznika u Avganistanu, koji, istini za volju, prethodni talibanski režim (uspostavljen uz američku podršku i „oružjem po NATO standardima) nije ni ostavio u sjajnom stanju. A američka agresija na uređenu, sekularnu i ekonomski prosperitetnu iračku državu dovela je do njenog političkog i ekonomskog uništenja, neviđenih civilnih žrtava, najveće pljačke umetnina i kulturnih blaga u istoriji čovečanstva, i – do uspostavljanja „Islamske države“ koja danas predstavlja „izazov bezbednosti celog sveta“.

Kada se sve to ima u vidu, teza o tome da „NATO garantuje bezbednost“ verovatno predstavlja jednu od najbezočnijih laži i najbezobraznijih manipulacija koje se na našoj javnoj sceni mogu čuti. Intelektualno pošteni evroatlantisti će to i sami priznati, pa će isticati (doduše, nikad javno) da je „uloga NATO na Balkanu ipak drugačija“, i da je vojna nadmoć alijanse ono što sprečava izbijanje novih etničkih sukoba i ratova u regionu. U jednom smislu ovo jeste tačno (u kontekstu PaxRomanakao oktroisane i uvek privremene stabilnosti, dugotrajne onoliko, koliko opstaje fizička moć vojne sile koja je održava), ali sa druge strane ne treba zaboraviti da su konflikti (i zločini) od čijeg nastavka zaziremo započeti zahvaljujući zapadnim provokatorima, uz svesrdnu logistiku zapadnih obaveštajnih službi, i, u svojim ključnim momentima, uz neposrednu vojnu i vazdušnu podršku NATO. NATO možda drži svadljive balkanske neokolonije pod svojim političkim diktatom, ali pre svega zato, ili samo zato, što NATO predstavlja najozbiljniju pretnju miru na Balkanu, i vojnu silu od koje sve zemlje regiona imaju najviše razloga da zaziru.

„NATO standard je najbolji na svetu“

Srpske NATO-apologete koje su sklonije taktiziranju vole da ističu da „uopšte nije važno da li će Srbija biti članica NATO“, dokle god ona usvoji i sprovede „NATO standarde, koji su najbolji na svetu“. Na stranu očigledne paralele sa likom Danila Bate Stojkovića koji u legendarnom Šijanovom filmu slavodobitno saopštava svima da je „nemačka medicina najbolja na svetu“, ova teza, iako na prvi pogled deluje dobronamerno i logično, takođe nosi u sebi brojna podmetanja i manipulacije. Na prvi pogled, reč je o jednostavnoj i banalnoj činjenici da bogate zemlje NATO imaju najviše novca da ulažu u vojnu tehniku, pa samim tim njihovi vojnici imaju „najbolje oružje i opremu“, a njihove oružane snage „najbolju tehniku“. Međutim, činjenica da neko troši neuporedivo više novca na vojsku ni na koji način ne znači da se taj novac koristi racionalno, niti cena nabavljene opreme garantuje njen kvalitet. O tome svedoče i sami naši političari, koji se stalno hvale kako naša namenska industrija, kroz uvođenje NATO standarda, dobija priliku da svoje oružje (koje je po kvalitetu i dalje isto, razlikuju se dimenzije, kalibri i sl.) prodaje NATO-zemljama po skupljoj ceni.

Istovremeno, skupa oprema nije Sjedinjenim Američkim Državama i saveznicima omogućila da ijedan rat u kome su neposredno učestvovale dovede do završetka i nedvosmislene pobede, a još manje do „mira“ koji uvek proklamuju kao svoj osnovni cilj. Ruku na srce, zapadne države imaju visok standard zaštite sopstvenih vojnika, ali to je manje stvar pancira i dobrog oficirskog kadra, koliko upotrebe vazdušnih udara, dronova i lokalnih „saveznika“ kao „topovskog mesa“ koje je tu da štiti živote „vrednijih“ američkih, britanskih i drugih građana.

Najzad, ogromni vojni budžeti zapadnih zemalja predstavljaju mamac za sve moguće oblike korupcije – od nameštenih i naduvanih tendera, preko industrijske špijunaže (i sabotaže) konkurentskih kompanija, pa sve do direktnih prevara i utaja budžetskog novca. Istovremeno, novac se troši na elemente „standarda“ koji ni na koji način nisu relevantni za borbeni učinak u stvarnim ratnim uslovima – poput klimatizacije u tenkovima, zabavnih sadržaja u vojnim bazama, ili aparata za čokoladice i gazirane napitke na bojnim brodovima. Kada su Rusi od Francuza naručivali čuvene „Mistrale“, dizajn brodova je morao da se optimizuje za račun smanjenja kabina za posadu (francuskim vojnicima je bilo potrebno više prostora), i izbacivanja „oficirskog bifea“ gde su francuskim oficirima na raspolaganju bila različita vina, nezamisliva u ruskoj mornarici gde je (uprkos iskarikiranim stereotipima) alkohol najstrože zabranjen.

I dok nema ničeg spornog u tome da Srbija proizvodi oružje po NATO standardima koje će prodavati zapadnim zemljama (pod uslovom da zaista može da im ga proda, jer na svetskom tržištu oružja principi „slobodne konkurencije“ važe samo kada prodajete na crno), drugi aspekt implementacije „NATO-standarda“ je kudikamo problematičniji. Naime, NATO-standardi na kojima se kod nas insistira uopšte se ne tiču kvaliteta naoružanja i bojne gotovosti vojske i njene spremnosti za rat, pa čak ni vojnog budžeta, koji u Srbiji prelazi „NATO-standardnih“ 4%, već upravo strukture upravljanja vojskom i odbranom, koja podrazumeva manje-više neposrednu kontrolu Vašingtona. „NATO-standard“ je stoga eufemizam da vojno potčinjavanje Srbije (i Evrope) američkom vojno-industrijskom kompleksu, kako po pitanju kupovine oružja, tako i po pitanju gde je dozvoljeno ratovati, sa kim je dozvoljeno sarađivati, i od koga je dozvoljeno braniti se. A već smo videli ko je najveća pretnja po bezbednost Balkana, kao što Srbija dobro zna od koja je u novijoj istoriji bila prinuđena da se brani.

„Srbija je okružena NATO-zemljama sa svih strana“

Ovo je argument koji u osnovi igra na građanski konformizam, i koji pokušava da na teorijskom nivou „legalizuje“ građansku apatiju koja je dozvolila da se NATO već ovoliko infiltrira u vojno neutralnu Srbiju. To je argument koji se svodi na onu narodnu „kud svi Turci“, i koji se obilato poziva na kompleksašku potrebu da se „ne bude mimo Sveta“, gde se pod „Svetom“, naravno, podrazumevaju isključivo SAD i njihovi sateliti i kolonije. Problem sa ovim argumentom je u tome što on opovrgava sve ostalo na čemu srpski evroatlantisti toliko insistiraju – da je NATO „miran savez“ koji se bavi „stabilizacijom, bezbednošću i razvojem“, koji „nikome ne preti“ i „nikoga ne ugrožava“. Međutim, insistiranje da okruženje državama-članicama NATO primorava Srbiju da se priključi Alijansi ima smisla samo ako se NATO zaista smatra za agresivnu, ekspanzionističku organizaciju, koja predstavlja neposrednu vojnu pretnju za Srbiju. Drugim rečima, potpuno okruženje NATO-zemljama bio bi problem ako bismo planirali da sa tim zemljama ratujemo. Ako je, međutim, Srbija neutralna zemlja koja ne namerava nikoga da napada, a NATO „miroljubivi odbrambeni savez“, onda ovakvo okruženje ne samo da ne bi predstavljalo nikakvu vojnu pretnju za Srbiju, već bi NATO defactoštitio sve srpske granice od spoljašnjih napada, iako Srbija nije član saveza.

Nažalost, od NATO koji je dva puta brutalno bombardovao srpske zemlje za proteklih dvadesetak godina niko u suštini ne očekuje miroljubivu politiku, i evroatlantisti su, jednako kao i ostali građani Srbije, svesni da je NATO upravo najveća pretnja po samostalnost i bezbednost Srbije. Slikom o „NATO koji nas okružuje sa svih strana“ oni nehotice slikaju kartu Alijanse nalik na one toliko poznate animacije ekspanzije Trećeg rajha u Evropi, pozivajući se (veoma prigodno) na Musolinijevu fašističku krilaticu „oconnoi, o contro di noi“. I naravno, jedan deo njih je verovatno iskreno zabrinut da bi srpski narod izvan orbite NATO postao žrtva američkih balkanskih pasa rata iz Zagreba, Sarajeva ili Prištine, ali je problem što oni to nikada neće otvoreno tako da kažu. Kada bi bili spremni i sposobni da dokažu da je takva vrsta agresije (još jednom na pamet padaju neposredne analogije sa reperkusijama srpskog odbacivanja Trojnog pakta) zaista neminovna u slučaju srpskog udaljavanja od Alijanse, to bi bila teza o kojoj bi se u srpskoj javnosti mogao povesti pošten i otvoren dijalog. Međutim, primer Srba na Kosovu, u Hrvatskoj, Federaciji BiH ili čak Crnoj Gori veoma lepo ilustruje koje su neposredne posledice pokoravanja i vojnog potčinjavanja zapadnim imperijalistima na Balkanu. Srbija bi u NATO bila ravnopravna sa ovim otvorenim proponentima američke spoljne politike u tačno onoj meri, u kojoj je srpski narod na Kosovu „ravnopravan“ sa Albancima. Sa druge strane, ako bi se srpska javnost otvoreno suočila sa ovakvom pretnjom, ona bi imala svako pravo da otvoreno potraži druge saveznike, čija je pomoć i podrška Srbiju ne bi koštali gubitka državnosti, suverenosti i nacionalnog subjektiviteta. Daleko od toga da je takve saveznike nemoguće naći.

„Nećemo opet da ratujemo“

Kada se evroatlantistima prozre njihovo (ne)suptilno pozivanje na konformizam i kolaboracionistički kukavičluk, i kada se njihova „dobronamerna“ teza o „natovskom okruženju“ raskrinka kao (ne)prikrivena pretnja (novom) oružanom agresijom, oni obično skidaju rukavice i izvlače „tešku artiljeriju“, otvoreno preteći „novim ratom i novim bombardovanjem“. Ako smo u prethodnom slučaju imali samo aluzije na fašističku retoriku, duh Musolinija i njemu sličnih ovde vaskrsava u potpunosti. I naravno, tu više nema nikakvog govora o „garantu bezbednosti“ i „mirnom savezu“, NATO se tu najzad demistifikuje kao jedan regionalni siledžija koji je spreman da fizički maltretira, i čak uništi svakoga, čija mu se politika ne dopada. Kao što je, da citiramo Dimitrija Vojnova, NATO priredio „masakr zaposlenih na RTS-u 1999. godine kada su Amerikanci došli i pobili sve koje su zatekli, zato što im se nije dopadao program“. Takav NATO više nije nikakav „klub razvijenih“, već jedna oružana horda, koja ognjem i mačem širi granice imperijalne vlasti SAD.

I zaista, istorija je pokazala da se protiv takvog oblika fizičkog nasilja i tiranije ne može boriti drugačije, nego na način na koji je to herojski činila Vojska Jugoslavije 1999. godine, odbranivši čast srpskog naroda kao jedinog u Evropi koji je novim evropskim zavojevačima stao na crtu. I još jednom, kada bi NATO na takav način otvorio karte na stolu, poput MartijaAhtisaarija tokom onih odsudnih pregovora sa Miloševićem, ili poput Atinjana u Tukididovim slavnim „Melskim dijalozima“, srpskim građanima moglo bi da se postavi pošteno pitanje da li su spremni da se odreknu svoje državnosti i slobode, i stanu u red sa drugim pokorenim i kolonizovanim narodima Evrope. Ali braniti takav stav pozivajući se na „pacifizam“ i gadljivost prema ratu predstavljao bi čin vrhunskog licemerja. Jer u NATO niko ne ulazi „da ne bi ratovao“, već da bi ratovao za NATO – ubijajući civile, dižući u vazduh stambene blokove i bolnice, zanemarujući taoce iz „nebitnih zemalja“, i baveći se svim prljavim, nemoralnim i nečasnim stvarima koje rat podrazumeva. S tim što ne bi ratovali za svoju slobodu, dobrobit svoje dece i prosperitet svoje zemlje, već za račun zapadnih korporacija, kao topovsko meso na oltaru besmislenog bogaćenja kapitalističke elite Zapada, saučestvujući u jednom globalnom sistemu ugnjetavanja i nepravde, suprotnom svim istorijskim vrednostima i principima za koje su se borili naši preci.

Moralna vertikala 27. marta, ili „bolje rat nego Pakt“

Daleko od toga da su ovo svi argumenti koji se papagajski ponavljaju u cilju anesteziranja srpskog javnog mnjenja i eutanzije moralnog kompasa naših građana – mogao bi se čitav tekst napraviti samo od „argumenata“ kojima srpski evroatlantisti napadaju Rusiju, smatrajući da je „napad najbolja odbrana“, i još jednom insistirajući da su veze Srba sa svojim najvećimistorijskim saveznikom stvar „neracionalnih emocija“. Ono što je zajedničko za sve njih, međutim, jeste uporno nastojanje da se zaobiđe jednostavna i najvažnija činjenica: da je rasprava o NATO pre svega moralna rasprava, a pitanje pristupanja, odnosno suprotstavljanja Alijansi – moralno pitanje. A kada se ono prenese na moralnu ravan, tek tada postaje jasno zašto i u kojoj meri srpski otpor prema NATO ne jenjava sve ove godine, uprkos posustajanju borbe za očuvanje i oslobođenje Kosova, i bez obzira na degradaciju države i političkih sloboda koje su naše očeve i dedove toliko skupo koštale.

Srpski evroatlantisti danas na sav glas jadikuju, pravdajući se malo sebi, malo svojim poslodavcima iz Brisela i Vašingtona, da su katastrofalni rezultati njihovog višedecenijskog nastojanja da Srbe „uvedu u stroj velike evropske porodice“ posledica „ruske propagande“. Oni upiru prstom na delovanje one šake jada ruskih novinara i aktivista, koji vode nekoliko ruskih portala na srpskom jeziku, i čiji niskobudžetni napori u poređenju sa evroatlantskom logistikom i bezmalo celinom srpske medijske scene (svim štampanim medijima, svim TV stanicama, i 80% internet portala) izgledaju prosto smešno.Oni kukaju da bi oni „ubedili Srbe da je NATO dobar za njih“, da ne moraju stalno da se suočavaju sa „ruskom propagandom, koja godi lakovernom srpskom uhu“. Problem je međutim potpuno suprotan – dokle god se u Srbiji bude nalazio jedan kamen ispod koga će, kao u pripoveci o caru Trojanu, pisati da „NATO ima kozje uši“, narodni otpor zapadnom imperijalizmu neće posrnuti. Budući istorijski skloni geopolitici i nemarni prema vlastitoj političkoj kulturi, naši građani su dokazali da im je lakše pomiriti se sa uništenjem sopstvene države i institucija, nego saglasiti sa saučestvovanjem u globalnom zločinu.

To se, uostalom, dogodilo i 27. marta 1941. godine, kada su srpski građani u Beogradu masovno ustali protiv makar i simboličkog saučestvovanja u nacističkim zločinima, i to u vreme kada je bezmalo cela „evropska porodica“ već bila „u stroju“. Papagajsko prozivanje „britanskih agentura“ za „zavođenje“ (nezrelog, glupog, emotivnog?) srpskog naroda da ide u sopstvenu smrt ne može da zatamni epohalnu veličinu tog događaja. Jer kao što „britanska agentura“ nikoga nije uspela da izvede na ulice u Zagrebu, Budimpešti, Beču ili Rimu, tako su srpski građani svojim herojskim (i iz današnje perspektive jezivo fatalističkim) sloganima jasno stavili do znanja Evropi i svetu da su svesni šta žrtvuju, i do čega im je stalo. Jer nema te obaveštajne službe koja nekoga može da „kupi“ da iskreno prihvati stav „bolje rat, nego Pakt“, odnosno „bolje grob, nego rob“.Ti stavovi predstavljali su tada, baš kao i danas, destilaciju i žižnu tačku svih istorijskih stremljenja našeg naroda i zemlje u našoj modernoj istoriji.

To je jedan od razloga što je upravo protivljenje NATO uspelo da na ulice Beograda izmami znatno više građana, nego ijedan drugi socijalni ili politički protest u skorije vreme, čak i oni koji su se ticali izdaje Kosova. A organizatori skupa, inače desničarske organizacije koje se na srpskoj političkoj sceni danas mogu smatrati skoro marginalnim, prepoznale su epohalnost trenutka i nadrasle same sebe, pozivajući sve slobodoljubive i pravdoljubive (i rodoljubive) srpske građane da izađu na sledeći veliki miting, koji će se održati – ne, kako bi se moglo očekivati, 24-og, već upravo 27-og marta, na 75. godišnjicu najsudbonosnije, i istovremeno najmoralnije političke odluke srpskog naroda u XXveku. Na taj način oni su na simbolički način uklonili veštačku (i brižljivo građenu i održavanu) ideološku barijeru između njih i ništa manje pravdoljubivih i rodoljubivih levičarskih organizacija, čije gađenje nad evroatlantskom agendom nije ništa manje iskreno i autentično, i stvorili uslove da se građani Srbije za mesec dana zaista ujedine oko jednog političkog pitanja, oko koga u našoj zemlji zaista postoji istinski politički i demokratski konsenzus. Ali još važnije, izborom tog datuma oni su istovremeno pokazali suštinu problema – nisu Srbi protiv NATO zato što ih je on 1999. godine bombardovao, nego zato što ta organizacija predstavlja moralnog i političkog naslednika imperijalističkih siledžija, koji su 1941. porobili pola Evrope. Pozivanje na tekovine 27. marta nije nema veze ni sa monarhijom, ni sa komunizmom, ni sa rusofilijom, ni sa anglofilijom, već isključivo sa večnim idealom pravde, kome peva srpska himna, i koji je naš narod u modernoj istoriji nepogrešivo navodio da se svrstavamo protiv svakog siledžijstva, svakog ugnjetavanja, i svakog izazova slobodi – na Balkanu, u Evropi, i u svetu.