Зашто Путин раније није напао Украјину?

 Владимир Путин извршио је инвазију на Украјину и покушао да заузме Кијев у фебруару 2022. Али, зашто годинама раније није покушао то да учини? Москва је одувек желела да доминира Украјином, а Путин је у својим говорима и чланцима наводио разлоге за то. Зашто онда није покушао да заузме целу, или већи део земље после украјинске револуције 2014, а не само да припоји Крим и пружи ограничену, полу-прикривену помоћ сепаратистима у Донбасу? 

На годишњицу руске инвазије на Украјину, вреди размислити о томе како смо дошли до садашње ситације и како би ствари могле даље да се одвијају. 

Руски тврдолинијаши су годинама критиковали свог лидера што није извршио инвазију раније. Украјинска војска 2014. била је безнадежно слаба. Виктор Јанукович је био проруски, демократски изабрани украјински председник, а инциденти, попут убиства проруских демонстраната у Одеси били су добар изговор за акцију. 

Разлог Путинове раније уздржаности је био суштински део руске стратегије из 1990-их - покушај да се успостави дистанца између Европе и Сједињених Држава, и да се створи нови безбедносни поредак у Европи са Русијом као пуноправним партнером чија моћ би била поштована

Разлог Путинове раније уздржаности је био суштински део руске стратегије из 1990-их - покушај да се успостави дистанца између Европе и Сједињених Држава, и да се створи нови безбедносни поредак у Европи са Русијом као пуноправним партнером чија моћ би била поштована. Увек је било јасно да би инвазија на Украјину у потпуности уништила сваку наду у зближавање са западним Европљанима, гурајући их у догледној будућности у наручје САД. Истовремено, такав потез би оставио Русију дипломатски изолованом и опасно зависном од Кине. 

Ова руска стратегија је исправно виђена као покушај да се поцепа Запад и учврсти руска сфера утицаја у државама бившег Совјетског Савеза. Европски безбедносни поредак са Русијом као пуноправним учесником такође би уклонио ризик од руског напада на НАТО, ЕУ и највероватније Украјину. Такође, такав аранжман би дозволио Москви да врши лабавији утицај на своје суседе – налик садашњем приступу САД Централној Америци – уместо да их држи под чврстом контролом. Била је то замисао  која је имала корене у идеји Михаила Горбачова – која је у његово време била добродошла на Западу – о „заједничкој европској кући“. 

Својевремено и Путин је био присталица те идеје. Он је 2012. године написао: „Русија је неодвојиви, органски део Велике Европе, шире европске цивилизације. Наши грађани се осећају као Европљани.” Ова визија је сада напуштена у корист концепта Русије као засебне „евроазијске цивилизације“. 

Између 1999. године, када је Путин дошао на власт, и 2020. године, када је Бајден изабран за председника САД, ова руска стратегија доживела је озбиљна разочарења. Али, било је и довољно охрабрујућих сигнала из Париза и Берлина да је одржи у животу. 

Најсистематичнији покушај Русије да преговара о новом европском безбедносном поретку дошао је током привременог председништва Дмитрија Медведева од 2008. до 2012. Уз Путиново одобрење, он је предложио европски безбедносни споразум који би замрзнуо проширење НАТО-а, ефективно обезбедио неутралност Украјине и других држава, и институционализоване консултације под једнаким условима између Русије и водећих западних земаља. Али западне државе једва да су се чак и претварале да озбиљно схватају ове предлоге. 

Чини се да је 2014. Ангеле Меркел убедила Путина да заустави напредовање сепаратиста које је подржавала  Русија у Донбасу. Меркелова је упозорила Путина да би, уколико то не учини, Русија и  немачко-руски односи претрпели велику штету. Заузврат, Немачка је одбила да наоружа Украјину, а са Француском је посредовала у споразуму Минск 2, по којем би се Донбас вратио Украјини као аутономна територија. 

Ангела Меркел и Франсоа Оланд, изјавили су да је споразум Минск 2 о аутономији Донбаса био само маневар са њихове стране како би Украјинци добили времена да ојачају своје оружане снаге. То је оно у шта су руски тврдолинијаши увек веровали, а чини се да је до 2022. и сам Путин дошао до истог закључка

Руске наде о расцепу између западне Европе и Сједињених Држава оживеле су 2016. избором Доналда Трампа – не због неке његове специфичне политике, већ због снажног непријатељства које је изазвао у Европи. Али Бајденов избор поново је ујединио америчку администрацију и западноевропске институције. Такође, Украјина је одбила да гарантује аутономију Донбасу, а Запад није извршио било какав притисак на Кијев да то учини. 

Ово је пропраћено и другим развојем догађаја који су натерали Путина да крене у одлучнију акцију поводом Украјине. Ту спада америчко-украјинско стратешко партнерство из новембра 2021., које је предвиђало могућност да Украјина постане тешко наоружани савезник САД, у свему осим по имену, уз сталне претње да ће силом поново заузети Донбас. 

Последњих месеци, немачки и француски лидери из 2015. године, Ангела Меркел и Франсоа Оланд, изјавили су да је споразум Минск 2 о аутономији Донбаса био само маневар са њихове стране како би Украјинци добили времена да ојачају своје оружане снаге. То је оно у шта су руски тврдолинијаши увек веровали, а чини се да је до 2022. и сам Путин дошао до истог закључка. 

Без обзира на то, скоро све до предвечерја инвазије, Путин је наставио безуспешно да врши притисак на француског председника Емануела Макрона, посебно да подржи споразум о неутралности Украјине и да директно преговара са лидерима сепаратиста у Донбасу. Не можемо, наравно, са сигурношц́у рећи да би то навело Путина да одустане од инвазије. Али, будући да би тако био отворен дубоки раскол између Париза и Вашингтона, такав потез Макрона би могао код Путина да оживи стару и дубоко укорењену руску стратегију да подели Запад и склопи споразум са Француском и Немачком. 

Изгледа да се Путин сада у потпуности слаже са руским тврдокорним националистима да се ниједној западној влади не може веровати и да је Запад у целини неумољиво непријатељски расположен према Русији

Изгледа да се Путин сада у потпуности слаже са руским тврдокорним националистима да се ниједној западној влади не може веровати и да је Запад у целини неумољиво непријатељски расположен према Русији. Он је, међутим, и даље изложен нападима тих истих тврдолинијаша, како због тешке некомпетентности са којом је инвазија спроведена, тако и због тога што се испоставило да је њихова ранија оптужба да је Путин наиван у погледу нада у зближавање са Европом била потпуно оправдана. 

Са те стране, а не од руских либерала, сада долази највећа претња Путиновој владавини. Наравно, то њему додатно отежава постизање било каквог мира који барем не изгледа као руска победа. 

У међувремену, руска инвазија и злочини до којих је довела уништили су све истинске симпатије према Русији које су постојале у француским и немачким институцијама. Мирни и консензуални безбедносни поредак у Европи изгледа веома далеко. Али, док су Путин и његова инвазија на Украјину углавном одговорни за то, такође треба да признамо да су западни и централни Европљани такође учинили премало да покушају да одрже у животу идеју Горбачова о “заједничкој европској кући”.

Анатол Ливен је директор програма Евроазија на Квинсијевом институту за одговорну државност

Чланак је објављен 24.2.2023. у британском листу The Guardian 

 For years, Putin didn’t invade Ukraine. What made him finally snap in 2022? By Anatol Lieven

https://bit.ly/3ynSDt3

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић