Украјински пропагандни Франкенштајн - само интензиван јавни притисак из Вашингтона може натерати Зеленског на територијални компромис

Постоје јасне разлике унутар украјинске владе у вези са тим да ли повратак Крима треба да буде главни ратни циљ о коме се не може преговарати, или Украјина  треба да буде спремна да прихвати бар привремену руску контролу над полуострвом у замену за руске уступке негде другде. Ово питање такође може довести до дубоке поделе између Кијева и западних влада, које страхују да су Крим и контрола стратешки виталне војне базе Севастопољ толико важни за Русију да би Москва била спремна и на нуклеарну ескалацију како би их задржала. Ово питање постаје све хитније будући да се Украјина припрема за офанзиву чији потенцијални циљ је пресецање копненог пута између Русије и Крима.

Одступајући од претходне владине линије, Андриј Сибиха, заменик шефа председничког кабинета и украјински дипломата, изјавио је прошле недеље за Фајненшел тајмс: „Ако успемо да остваримо своје стратешке циљеве на бојном пољу, и када будемо на административним границама Крима, спремни смо да отпочнемо дипломатске напоре и да разговарамо о овом питању… (мада) то не значи да искључујемо ослобођења (Крима) војним путем.

У недавном интервјуу Радију Слобода други саветник Зеленског, бивши новинар и тврдолинијашки националистички политичар Михаил Подољак, заузео је сасвим другачији став од Сибихе, искључујући било какав компромис са Русијом: „Може ли бити разговора о дипломатском изласку са Крима? … Да, наравно, ако (Москва) данас почне да повлачи своје трупе, онда можемо да сачекамо дан, два или три, док те трупе оду заједно са (руским) становништвом.“ Подољак је рекао да, након што Русија напусти целу украјинску територију, преговори треба да буду око руске компензације Украјини и кажњавања за ратне злочине, заједно са стварањем демилитаризоване зоне од 100 километара на руској страни границе. Он је такође покренуо још једно питање од кључног значаја за повратак територија Украјине које контролише Русија од 2014. Ради се о судбини становника тих области од којих се већина историјски идентификовала са Русијом. За проруске Кримљaне Подољак је рекао да су они „робови без мозга“ и додао: „Морамо елиминисати све што је везано за руски културни простор тамо. Морамо искоренити све руско. Требало би да постоји само украјински културни простор или глобални културни простор. Не треба да водимо дијалог о томе да ли човек има право да користи руски језик или не. … Не би требало да размишљамо овако: Можда су ово наши људи, можда треба да разговарамо о нечему са њима. Стално сам био изненађен концептом реинтеграције из 2014-2015 и (аргументом) -хајде да реинтегришемо окупиране територије са осмехом. Тамо живе гангстери, тамо живе криминалци, тамо живе окупаторска војска и управа, али хајде да их реинтегришемо са осмехом. … Треба их протерати, а неке и затворити.

Овакве ставове (које би многи у свету вероватно видели као етничко чишћење) није делила већина Украјинаца са којима сам разговарао током три недеље колико сам провео у земљи прошлог месеца. Јасна већина је рекла да Крим треба да буде враћен Украјини — али уз неке (обично непрецизиране) мере за мирну реинтеграцију његовог становништва.

Значајна мањина, међутим, сматра да Украјина треба да буде спремна да се одрекне Крима у замену за мир и повратак других територија које је Русија заузела од прошлог фебруара. Разлози су били различити, али три главна су била да ће „иначе овај рат трајати вечно“; да Крим (који је совјетским декретом 1954. пребачен из руске у украјинску совјетску републику) „никада заправо није био део Украјине“; и да би проруско становништво Крима било вечити унутрашњи проблем Украјине. Према истраживању јавног мњења спроведеном прошлог јула, 58 одсто Украјинаца који су одговорили рекло је да се Крим мора вратити Украјини — већина, али не и велика.

Људи са којима сам разговарао а који су изјавили да је повратак Крима Украјини суштински и о томе се не може преговарати, углавном су отворено говорили. Нико од заговорника компромиса није био вољан да то учини. Један бивши дисидент из совјетских дана (и водећи присталица Наранџасте револуције 2004.) рекао ми је: „Наравно, велики број људи верује да морамо да се боримо у недоглед да бисмо поново освојили Крим, без обзира на губитке; али, руку на срце, многи разумни људи знају да то није могуће. Проблем је у томе што је постало готово немогуће рећи тако нешто јавно без страха од губитка посла, а можда и горе. Знате да су се у време Совјетског Савеза људи плашили да кажу шта мисле. Морам да кажем да слична ситуација данас постоји и у Украјини. То је због беса и мржње становништва изазваних руском инвазијом, али и због репресије од стране државе. Свако ко се залаже за компромис са Русијом одмах бива јавно жигосан као издајник и постаје мета СБУ(украјинска служба безбедности), без обзира да ли је увек подржавао украјинску слободу и независност.

Као и током других скорашњих ратова, оваква јавна атмосфера је у великој мери појачана државном контролом телевизије, која је од гушења наводно проруских канала постала скоро апсолутна када су ради о вестима и анализама. Ставови који се износе на телевизијама углавном подржавају политику владе (или можда претходне владе) да се о повратку Крима и источног Донбаса не може преговарати. Ово прати и притисак на штампане медије. Један новинар из града Дњепра рекао ми је: „Највећи проблем је атмосфера цензуре. Нико директно не забрањује, али сви знају да ако напишете неке ствари, послодавци или служби безбедности ће вам правити проблеме. Дакле, дискусија се сада одвија само у веома уским границама”.

Како је изјавио украјински аналитичар Володимир Ишченко, резултат је „спирала ћутања“ у којој многи своје приватне ставове не износе јавно.

Без обзира да ли ће украјинска војска успети да стигне до граница Крима у  планираној пролећној офанзиви или ће се садашњи застој наставити - Украјина ће се вероватно суочити са све већим притиском западних влада да пристане на неки облик привременог територијалног компромиса са Русијом. Тај притисак пратиће претња смањења западне помоћи — а Сибихина изјава сугерише да неки украјински званичници то бар добро разумеју.

Али, као и у многим ратовима, државна пропаганда која је имала за циљ да мотивише становништво да се бори је помогла да се створи оно што је један украјински аналитичар назвао „Франкенштајново чудовиште“. Пропаганда је успела да створи борбено расположење, али сада не може да га контролише и омогући постизање компромиса.

Алексиј Данилов, секретар украјинског Савета за националну безбедност и одбрану, изјавио је: „Ако украјински председник Володимир Зеленски предложи мировне преговоре између Кијева и Москве, он ће починити политичко самоубиство“ — што је без сумње разлог зашто сам Зеленски још није рекао ништа о Сибихиним примедбама. Сви украјински аналитичари са којима сам разговарао сложили су се да само интензиван јавни притисак из Вашингтона може омогућити Зеленском да пристане на територијални компромис.

(Аутор је директор програма Евроазија на Квинсијевом институту за одговорну државност)

Crimea Has Become a Frankenstein’s Monster By Anatol Lieven

https://foreignpolicy.com/2023/04/11/crimea-has-become-a-frankensteins-monster/

April 11, 2023.

Оргинални текст је незнатно скраћен

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић