Zašto je teško otpustiti čoveka

Kriza je dobar povod i pravo vreme da se otvori razgovor o kadrovima. Razgovor o tome kako raditi sa ljudima, o tome koga i zašto treba otpuštati, a koga i zašto ni u kom slučaju ne treba. Razgovor o tome zašto otpustiti čoveka se ponekad ne završava kako bi hteli.

Da bi se neko otpustio, može se naći mnogo povoda i uzroka. Većina rukovodilaca se za otpuštanje saradnika sa zadovoljstvom koristi konfliktom, kao nezamenjivim povodom.

Konflikti u kolektivu, naročito velikom, stalno iskrsavaju. To se dešava svake minute, svake sekunde – iz prostog razloga što među ljudima stalno dolazi do sukoba, pre svega sukoba interesa. I ovde se javlja glavno pitanje. Imaju li učesnici u konfliktu dovoljno razuma, vaspitanja i strpljenja, kako bi iz konflikta, iz problematičnih situacija izlazili na korist, i posla, i ljudi?

Odgovor i nije jednoznačan. Često sve zavisi od uzroka, od prirode konflikta, od njegovog unutrašnjeg sadržaja.

Na primer, očigledno je da se svaki normalan čovek bori za realizaciju onih zadataka, koji su njemu povereni. I ako se taj čovek susreće sa nerazumevanjem, sa nečijim pokušajem da se međusobno izglade često ogromni napori, uloženi u rešavanje ovog ili onog zadatka, tada to, naravno, dovodi do konflikta. Pri tome, učesnik u sukobu ima svoju istinu. On je, kao i protivnik, ubeđen da se sukobljava radi posla, radi efektivnog rezultata.

Lično sam imao primere takvih situacija. Snaći se u njima je izuzetno teško, ali je to, kao što je sasvim očigledno, neophodno. Na to odlazi vreme, mnogo vremena, ali drugog izlaza jednostavno nema.

U principu, nema ničeg strašnog u konfliktu kao takvom. On jednostavno mora dovesti do izrade optimalnog rešenja. I ako se uspe iskoristiti konflikt kako bi se situacija učinila lakšom za upravljanje, kako bi administrativna rešenja bila uravnoteženijim, promišljenijim i proračunatijim, onda je to dobro. A ako, kada se podvuče crta, konflikt vodi ka svađi i razaranju sistema, to znači da ljudi nisu imali dovoljno razuma, iskustva i karaktera. Pri čemu su ovde sva tri sastojka otprilike podjednako važna.

Meni ponekad govore kako, eto, da nije bilo vašeg mešanja, do toga-i-toga ne bi došlo. A ja iskreno mogu reći da, kada sam bio na položaju predsednika, da se nisam umešao u nekim situacijama, Rusija odavno već ne bi imala vladu.

Takvo, iz unutrašnjih konflikta proisteklo, „braunovsko kretanje“ zahteva obaveznu pažnju, a na učesnike takvog kretanja je potrebno uticati, i to ponekad krajnje oštro.

Mnogo dodatnih problema proističe iz žurbe i sujete, kojima su skloni neki rukovodioci. Sećate se čuvene fraze iz Krilovljeve basne: „A vi, društvo, gde god sedeli, muzičarima nećete postati“? Ako ljudi ne znaju da sviraju, premeštati ih sa instrumenta na instrument je jednostavno besmisleno.

Duboko sam ubeđen da stalna premeštanja ne pomažu. Ni poslu, ni ljudima. Oni koje premestimo, uvek će govoriti: „Eto, sad nam treba nekih pola godinice da se snađemo...“

Što je najvažnije: ja razgovetno shvatam da će drugi, koji dođu na mesto otpuštenih, biti isti takvi kao i njihovi prethodnici: neko će suštinu problema znati bolje, neko lošije, neko se uopšte ni u šta neće razumeti. Kao rezultat, dobiće se isto što je već bilo, ako ne i gore.

Naravno, nakon ovih reči, neko me može optužiti da sam fatalista. Međutim, to nije fatalizam. Fatalizam je, naprotiv, u žurbi. A žurba je neophodna, znamo, samo kod trebljenja buva. Pri tome, ubeđen sam da u tako složenoj državi, kakva je naša, sujeta još nije dovela ni do čega osim štete, niti će.

Meni je apsolutno očigledno da, ako se iz želje da se demonstrira lična vlast iznova i iznova rasteruju i sakupljaju ljudi, ništa dobro iz toga neće izaći. Ljudi će se sakupljati, razmeštati, zatim obučavati poslu... A onda, odjednom, treba sastavljati drugu ekipu. I to će se nastavljati u beskonačnost.

Teže je izgraditi uslove za rad. A još teže je naterati ljude da rade. Za to je potrebno umeće. I ako ste izgradili te uslove za rad, ako ste motivisali ljude da rade, a oni se prihvatili posla, tada pustite ljude da posao dovedu do kraja.

U situaciji unutrašnjeg konflikta i spora u kolektivu, rukovodiocu najteže pada neophodnost da se opredeli: ili se razvikati o tome kako se pred tobom sve ruši i kako više jednostavno ne možeš da radiš sa tim ljudima, ili sebe naterati da se radi dalje, a time podstaći i druge.

Ali jedno je savršeno jasno: dovoljno je samo jednom se opustiti, i odmah počinje: dođe jedan – jadikuje, dođe drugi – suze roni, dođe treći – kaže ovako je nemoguće. Koliko je puta to već bilo! I sve je to u redu, osim jednog. Ništa ne sme biti „nemoguće“. Ako je „nemoguće“, e onda zaista sledi „doviđenja“.

A ako je moguće – sedite i radite.

Otpustiti čoveka predstavlja najozbiljnije pitanje. Ponekad se sa strane čini da čoveka jednostavno treba goniti metlom. Ja vas uveravam da to nije uvek tako. Ni u kom slučaju se čovek ne sme ocrnjivati iza leđa, ne sme se otpustiti i izbaciti napolje samo zato što je ti je neko rekao nešto za tog čoveka. Previše mi je dobro poznato, kako je u takvim slučajevima na delu složena politička borba. Nekome se, možda, čini da, na koga god prstom ukaže, može za njega dokazati šta hoće... A zatim pogledaš – realnog materijala nema. A ako ga nema, znači, čovek je nevin. A ako je čovek nevin, neka on i pravi greške, to ne znači da ga treba oterati i žigosati.

Uostalom, ako se dođe do otpuštanja, to treba činiti, pre svega, korektno.

Ja, za razliku od nekadašnjih sovjetskih rukovodilaca, uvek to radim lično. Ranije ljudi najčešće nisu ni znali za svoje otpuštanje i dobijali su informaciju da sa njima stvari loše stoje – preko televizije.

Ja čoveka obično pozovem u kabinet i oči u oči mu kažem: „Postoje konkretne optužbe – takve i takve. Ako smatrate da to nije tako, da to ne odgovara stvarnosti, molim Vas, možete se boriti protiv njih i osporavati ih.“

To se tiče, kako prestoničkih, tako i regionalnih činovnika. Za objektivnu ocenu izuzetno su važni neposredni kontakti: telefoniranje, redovni susreti. Tada je znatno jasnije ko gde stoji. Kada sediš u Moskvi, mnoge se stvari baš i ne osete.

Uopšte, rad sa ljudima, i to pre svega lični rad, lični kontakt – to su stvari koje nisu potrebne samo zbog otpuštanja. Bez ličnog kontakta sistem neće raditi, on će jednostavno biti mrtav. Čak iako sam zauzet, ako ulazim u kabinet i vidim papirić gde, na primer, piše da me je neko tražio preko telefona, čak i ako imam samo pet minuta, obavezno ga zovem. Tako me stalno obaveštavaju kome je, i kada, rođendan. Bila je tako jednom „direktna veza“ i mnogi su se zatim čudili kako ja znam da je jednom guverneru taj dan rođendan i prosto nisu verovali da sam se toga setio. A ja nisam mogao da o tome ne znam – ta mi je informacija od jutra ležala na stolu.

Može se reći da ja jednostavno imam takav stil rada sa ljudima, to se godinama izgradilo. Znam da okrenuti telefonom i čestitati rođendan čoveku, kada je on u krugu porodice – to znači u njegovoj duši ostaviti trag.

U svakom slučaju, ono najvažnije, što uvek mora da ima na umu rukovodilac na bilo kom nivou: on snosi odgovornost koju ne može ni na koga da prebaci i opusti se. Nikada se ne smeju zatvarati oči pred rešenjima problema, sakrivati se iza neznanja i misliti da će dragi Bog zažmuriti na jedno oko.

Tekst je objavljen u časopisu „Russkiй pioner“, br. 9, preveo s ruskog Nikola Tanasić