Зашто Ирану и Саудијској Арабији не треба рат

Развој дипломатске кризе између Саудијаца и Иранаца, коју је изазвало погубљење шиитског имама Ал Нимра осуђеног за „тероризам“ зато што је мирољубиво оспоравао режим у Ријаду, носи са собом озбиљне ризике војне ескалације, делимично захваљујући оскудном кредибилитету потенцијалних посредника.

Уједињене нације изгледа да су ван игре и сасвим дискредитоване након што су осудиле нападе на дипломатска седишта Саудијске Арабије у Ирану, али не и егзекуцију Ал Нимра и других шиитских опозиционара. Европа „не постоји“ и у овој кризи такође нису забележене никакве иницијативе од Брисела или других канцеларија на Старом континенту. 

У Сједињене Државе нико се више не узда на Блиском истоку – нити стари савезници Арапи, „издани“ прво због подршке Вашингтона "арапском пролећу", а касније због спорног споразума око иранског нуклеарног програма, нити „бивши непријатељи“ у Техерану, који још увек сматрају Америку за „велику сатану“ што је демонстрирано лансирањем ракета које су протеклих дана поздравиле улазак носача авиона ,,Труман” у Ормуски теснац.

Неке веће шансе има можда Москва, савезница Ирана, коју и Ријад такође посматра као једну кредибилну силу заинтересовану да стабилизује Блиски исток, упркос томе што Саудијци не опраштају Путину подршку Башару Асаду.

Слабост потенцијалних посредника појачава, дакле, ризике једне војне ескалације, мада и оба режима могу имати интерес да потхрањују тензије како би искористили патриотску мобилизацију против спољних непријатеља у циљу гушења унутрашње опзиције и јачања националне кохезије. 

Ријад и Техеран, уосталом, већ се индиректно сучељавају у Јемену, Ираку и Сирији, и актуелна криза нуди обема странама прилику да заоштре сукоб и обнове трку у стратегијском наоружању, укључујући балистичке ракете и нуклеарно оружје, за које је такође заинтересована Саудијска Арабија, која је финансирала „исламску бомбу“ коју је произвео Пакистан.

У Јемену, моћна и добро наоружана коалиција коју води Ријад није успела да надвлада шиитске побуњенике Хуте, које подржава Иран, и заоштравање овог рата могло би да поништи решење конфликта кроз преговоре. Исти сценарио у Сирији, где се појачава конфликт између Ријада и Техерана, подразумевао би велику подршку џихадистичким побуњеницима, односно снагама Асада, уз заоштравање које би покопало споразуме из Беча и резолуцију Уједињених нација. 

Озбиљнији ризик представља могућност да се потпали Персијски залив, идеалан ратни полигон за Саудијце и Иранце, који се сукобљавају око хегемоније над малим поморским басеном. Ратни сценарио, који би имао тешке последице за нафтно тржиште, подразумева затварање Ормуског теснаца и блокаду трговине нафтом, што би паралисало енергетско снабдевање пола света и запречило велики део извоза сирове нафте многих држава региона. 

Услед продуженог међународног ембарга, Техеран располаже са ваздушним и поморским снагама које су мање модерне од оних саудијских и арапских (иако се захваљујући руским испорукама овај размак брзо смањује), али су његови арсенали пуни балистичких и противбродских ракета које су у стању да униште градове, војну и нафтну инфраструктуру на арабијском полуострву и да паралишу поморски саобраћај у Заливу. 

Ратна опција, иако није у интересу ниједне од две стране у спору, постаје међутим конкретнија сада када све арапске земље региона (Кувајт, Бахреин, Уједињени Арапски Емирати) следе Ријад у прекидању дипломатских односа са Ираном.

Ризик од инцидената у овим водама је одувек веома висок и евентуалне провокације иранских пасдарана или арапских морнарица ризикују да упале искре спремне да запале цео Залив, посебно у спорним зонама као што су острва Абу Муса (на улазу у Ормуски теснац) на које претендују Емирати.

Један тоталан рат имао би несагледиве последице за глобалну економију, али би уништио Саудијце, као и Иранце. Први имају трупе и средства у Јемену, где су авиони арапске коалиције потрошиле бомбе и ракете до те мере да их морају под хитно куповати на Западу. Техеран је, напротив, тешко оптерећен војном подршком Дамаску, док је пад цена нафте осиромашио обе земље,стварајући велик буџетски дефицит, што ограничава капацитет да се поднесе један конфликт широког опсега и дугог трајања.

Коначно, један отворен конфликт између Саудијаца и Иранаца упропастио би дефинитивно већ пољуљану коалицију против "Исламске државе" под вођством САД, која је активна у Сирији, и коју такође чине летелице Саудијаца и Емирата, које се међутим никад нису истакле у нападима против ,,сунитске браће” из Калифата. 

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.lanuovabq.it/it/articoli-perche-

la-guerra-non-conviene-a-iran-e-arabia--14872.htm