Да ли је могућа осовина Анкара – Москва – Дамаск?

Ко би рекао, још само пре две недеље, да ће Реџеп Тајип Ердоган доћи у отворен сукоб са Сједињеним Државама, откривајући могуће савезништво са Русијом Владимира Путина, коме су прошлог новембра турски ловци Ф-16 оборили бомбардер Сухој?

Детаљ који можда није занемарљив – изгледа да се међу ухапшеним војним лицима, оптуженим да су били умешани у неуспели пуч, налазе такође и два пилота Ф-16, који су учествовали у операцији која је довела до обарања руског СУ-24.

Овај сценарио био је сасвим непредвидљив пре извињења Анкаре Москви, и изнад свега, пре чудног, неуспелог пуча официра, који су хтели да преузму власт а да не покушају да ухапсе или ликвидирају председника Ердогана, и да пуцају на чланове његове партије који су изашли на улице.

Након што је притворио скоро седам хиљада људи, укључујући судије и војна лица, Ердоган сада жели изручење Фетулаха Гулена из Сједињених Држава, бившег имама, којег оптужује да је био мозак покушаног пуча, док је турски министар рада Сулејман Сојлу сугерисао без околишања, да је иза пучиста рука Вашингтона.

Ове оптужбе је амерички државни секретар Џон Кери одбацио као неодговорне, „потпуно погрешне и штетне за односе“, и позвао Анкaру да прибави доказе о умешаности Гулена, који од 1999. године, живи  у Пенсилванији, и који је 2013. године, ускратио своју подршку Ердогану, оптужујући га за корупцију.

Одмеравање снага Вашингтона и Анкаре такође је усредсређено у бази Инџирлик, на југу Турске, чију је употребу, на барем годину дана, Анкара одобрила америчким, британским, немачким и саудијским авионима, који лете изнад Сирије, у оквиру коалиције против Исламске државе.

Прошле суботе ваздушни простор изнад базе био је затворен од турских власти, које су на 24 сата суспендовале ваздушне операције и ускратиле снабдевање струјом. Ова одлука је навела команданта америчких снага у Европи (Eucom), да нареди највиши ниво приправности за 2200 војних и цивилних лица која су потчињена Пентагону, а налазе се у Турској, од који је око 1500 у Инџирлику.

У недељу су турске снаге безбедности ушле у базу како би ухапсиле турског команданта, генерала Бакира Еркана Вана, који је оптужен да је сарађивао са пучистима. Одмах потом су обновљени летови изнад базе која се, међутим, још увек напаја струјом из генератора.

Док Ердоган чисти „све државне институције од вируса“ односно присталица Гулена, улице у важним градовима, током ноћи, запоседају десетине хиљада исламиста, присталица владе, са турским заставама, величајући Алаха.

Оваква клима ризикује да зада смртни ударац историјском савезништву са Сједињеним Државама, и сходно томе, такође са НАТО-м, као и споразуму са Европљанима, фокусираном на заустављање нелегалних мигрантских токова дуж балканске руте.

Лепак који је од Ататурковог доба одржавао чврстим односе између Турске и Запада, изгледа да је сада понестао на таласу пребијања рачуна након неуспелог пуча, и сада већ несумњивог исламистичког заокрета Анкаре.

Утисак је да Ердоган жели да се сада освети америчким и европским лидерима, који су криви јер су одуговлачили са нејасним и збрканим изјавама, ишчекујући резултат пуча у петак увече, пре него што су га осудили, изјашњавајући се у корист владе која је демократски изабрана.

У овом пребијању рачуна, база Инџирлик је један жетон велике вредности за вршење притиска на САД. Оперативна од 1955. године, ова база је једна од најважнијих у мрежи војних инсталација САД преко океана, било за операције на Блиском истоку и Централној Азији, било због близине руских јужних граница. Није случајно да се у Инџирлику, као и у Авијану, чува 50 тактичких нуклеарних бомби. Војни аеродром ризикује тако да постане монета за поткусуривање, због Ердоганових захтева, који прети да ће да напусти већ веома непоуздано савезништво са Западњацима, зарад трагања за споразумом са Москвом, који укључује такође рат у Сирији.

Путин је преко телефона изразио своју солидарност са Ердоганом, обећавајући брз сусрет, можда већ почетком августа, где би се такође разговарало о Сирији. То је последњи елемент конфузије у сценарију који је већ претерано хаотичан.

Није случајно да међу савезницима сиријског режима кружи заједничко мишљење, да би неуспели пуч у Турској могао да погорша већ ионако тешке односе између Анкаре и Вашингтона, са накнадним добитком за Дамаск и Москву, и потпуном штетом за курдске снаге у Сирији, које подупиру САД.

О томе је писао Асафир, либански лист који је близак шиитској, проиранској милицији Хезболах, која се бори заједно са трупама сиријског председника Асада.

За новине из Бејрута, које добро познају сиријске прилике, „до неуспелог војног пуча, држање Москве потврђивало је очекивање важних промена у Турској у односу на сиријски конфликт, и у односу на улогу Турске у оквиру НАТО-а“. Асафир подсећа, како се приближавање између турског председника Ердогана и Русије „догодило на врхунцу тензија са Вашингтоном“.

Заиста, након критике америчког председника Обаме, који је у једном интервјуу у априлу за лист Atlantic, дефинисао свог турског колегу као „губитника и ауторитативног“, „султан“ из Анкаре је реаговао тако што је снажно напао америчку администрацију.

„Ако Америка не обузда PКК (Радничка партија Курдистана, ван закона у Турској), PYD и YPG (партија и милиција Курда у Сирији), цео регион ће да присуствује крвопролићу“, рекао је Ердоган, тражећи од Вашингтона да бира између њега и Курда, и претећи да ће да затвори турску војну базу Инџирлик, коју користи међународна коалиција за нападе против Исламске државе у Сирији.

Масивно обнављање руског бомбардовања на северу Сирије, као подршка режиму у Дамску, који је решен да освоји Алепо, што одлучује судбину конфликта, утицало је на Ердоганов заокрет.

Налазећи се наспрам једног савезника који је максимално колебљив (САД) и једног одлучног противника (Русија), Ердоган, који је морао да рачуна и на сталан успон курдских снага у Сирији, и на, до тада невиђен талас самоубилачких напада у земљи, „одлучио је да подвије реп и извини се Москви“ за обарање СУ-24.

Овај заокрет је праћен изјавом о спремности за сарадњу, новог турског премијера Бинали Јилдирима, који је говорио о неизбежној обнови нормалних односа са Асадовом Сиријом.

Ову промену курса потврђује, према либанском листу, такође чињеница, да се нова велика офанзива режима у Дамаску, који је у Алепу успео да стегне обруч око зоне коју контролишу исламистички побуњеници, који су повезани са Анкаром, ,,одиграла без било какве реакције Турске“, која је у блиској прошлости третирала губитак овог места као „црвену линију“.

Свеукупно, данас је „Русија много ближа Ердогану од Сједињених Држава“ које настављају да  стављају улог на заклете турске непријатеље – снаге сиријских Курда које су уздигнуте у ранг савезника у борби против Исламске државе.

Према Асафиру, могући сценарио после евентуалног раскида између Вашингтона и Анкаре, могао би да буде споразум између Ердогана и осовине Москва – Дамаск.

Реч је о сусретању интереса на две кључне тачке – првој (антикурдској), која би подразумевала ангажовање Асада и његових савезника да никад не дозволе стварање једне аутономне зоне на северу Сирије. Друга тачка се тиче Исламске државе – са затварањем базе Инџирлик за америчке и НАТО (британске и немачке) летелице, Москва би лако „победила у трци“ за ослобађање Раке – престонице калифата.

У оваквом сценарију, Турска би могла да се нађе ван НАТО-а, који је распоредио италијанске противракетне батерије (систем SAMP/T) и шпанске (Patriot) дуж турско-сиријске границе и дозволио слање авиона Awacs (E-3A Sentry) – званично за контролисање ваздушног простора изнад Сирије, зарад подршке коалицији која се супротставља Исламској држави, али у реалности, да би се заменили аналогни амерички авиони који су ангажовани у мониторингу руских и летелица Дамаска, јер Исламска држава не располаже ваздушним снагама...

Један тако нагли стратегијски заокрет Анкаре, такође би снажно утицао на односе са заливским монархијама, пре свега са Саудијском Арабијом и Катаром, спонзорима џихадистичких милиција које се боре против Асада и других алтернатива Исламској држави.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.analisidifesa.it/2016/07/verso-un-asse-ankara-mosca-damasco/