Za globalnu ekonomiju naredna decenija je izgubljena. Svi indikatori ekonomskog rasta - u padu

Nalazi iz najnovije obimne analize Svetske banke jasno ukazuju da bi narednih 10 godina moglo doneti najsporiju stopu rasta za globalnu ekonomiju u poslednjih nekoliko decenija. Prosečno povećanje BDP-a će iznositi skromnih 2,2% do 2030. godine, i to pod uslovom da se ne ostvare brojne prognoze o nadolazećoj recesiji i globalnoj finansijskoj krizi, što je sa bankrotstvom mnogih banaka u zemljama Zapada tokom marta 2023. postalo vrlo verovatno. Prijekcije su da je za globalnu ekonomiju naredna decenija – izgubljena.

Zaista je neuobičajeno da srednjoročne prognoze ekonomskog rasta urađene od vodećih svetskih institucija ne budu optimistične, budući da je sama vera u progres sastavni deo istog. U tom smislu indikativna je studija Svetske banke objavljena marta ove godine, koja upozorava da se svet nalazi pred takozvanom izgubljenom decenijom, odnosno sporim privrednim rastom. Istina, pomenuta analiza na preko 500 strana i urađena od impresivnog broja referentnih ekonomista, nije dobila veći publicitet, osim onog dana kad je objavljena. Dodatno, akcenat je stavljen na mere kojima se može popraviti stanje i ubrzati globalni BDP, što je uostalom i očekivano od organizacije te vrste.

Sedište Svetske banke u Vašingtonu

Istina, o usporavanju ekonomskog rasta, fenomenu s kojim se Zapad dugo suočava, govori se od 1970-ih, kada se završila komercijalizacija velikih naučnih otkrića koja su imala široku primenu. Međutim, tekstove te vrste potpisuju sociolozi, filozofi, istoričari, antropolozi, ekolozi, poznati publicisti, a najmanje ekonomisti. Dva najpoznatija izuzetka, koji možda potvrđuju pravilo, jesu Robert Gordon (sa famoznom monografijom iz 2016: The Rise and Fall of American Growth) i Toma Piketi sa bestselerom iz 2004: Kapital u 21. veku (Capital in the Twenty-First Century).

Toma Piketi, srpsko izdanje njegove knjige i knjiga Roberta Gordona

Dakle, ono što u literaturi najčešće srećemo su analize ne-ekonomista, najčešće leve orijentacije, koji usporavanje privrednog rasta uglavnom povezuju sa bitnim socijalnim temama, poput visoke nejednakosti, rasprostranjenog siromaštva, te dugoročnog održavanja dohodovnih razlika. Po nekima, neuspeh kapitalizma da reši najveće društvene probleme ukazuje da ga treba preispitati kao sistem, iako zaista nije očigledno zašto bi samo kapitalizam trebalo da bude odgovoran za mnoge nerešene probleme zajednica u kojima živimo (uostalom, i verovanje da su mnogi problemi rešivi je naivno).

Ekonomija bez rasta

Pandemija, odnosno rezultirajući kolaps dobrog dela svetske ekonomije koji je ostavio milione radnika bez posla, te sve razornije poplave i požari širom sveta koji su podstaknuti klimatskim promenama, izvesno su doprineli pomenutoj debati, te su implikacije sve manje funkcionalnog ekonomskog sistema odjednom postale očiglednije. Stoga nije iznenađenje da je čak i u zemljama Zapada preispitivanje mogućnosti (i moći) ekonomskog rasta da kreira prosperitet došlo na dnevni red.

Problem ima i snažne političke implikacije. Naime, usporeni rast BDP i produktivnosti, posebno u razvijenim državama, negativno se odrazio na realne dohotke čitavih generacija, postajući glavni generator nezadovoljstva građana koje se često pretvara u populistički bunt (koji je retko kada od pomoći za rešavanje problema koji njegovi nosioci inicijalno prepoznaju).

Slika sa protesta u Parizu, 28. marta 2023.

Istina, znakovi antipatije prema ekonomskom rastu nisu novost (traju već pola veka), ali je danas zabrinutost zbog klimatskih promena, kao i visoke nejednakosti, učinila da glas onih koji argumentuju protiv privrednog rasta bude jači. Ipak, korporacije, koje konačno više nisu sasvim nesvesne globalnog zagrevanja, izgledaju nemoćne da naprave promene koje bi mogle bitnije neutralisati dramatične ekološke pretnje. Dodatno, malo se priča o praktičnim koracima koji bi omogućili da ekonomija bez rasta funkcioniše.

Zanimljivo je da i neki ekonomisti izvan „anti-growth“ kampa, koji ne odbacuju u potpunosti važnost privrednog rasta, dovode u pitanje našu slepu privrženost njemu. Ovo je posledica nečega što je očigledno – rast BDP je spor već decenijama, naravno sa nekim izuzecima. Pomenuti Robert Gordon smatra da bi spori rast, koji je dominantno posledica usporavanja rasta produktivnosti, mogao biti nova normala za veći deo sveta. On veruje da se, simbolički, era brzog rasta završila 16. oktobra 1973, na dan kada je počeo OPEK-ov naftni embargo (od tada se rast BDP-a u SAD i Evropi nikada nije u potpunosti oporavio).

Korak dalje idu oni koji misle da je možda vreme da napustimo opsesiju ekonomske profesije rastom, potencirajući da spor rast nije razlog za brigu, barem ne u bogatim zemljama (on je uglavnom rezultat niže stope nataliteta – odnosno smanjenje raspoloživosti radne snage – te „prelaska“ na usluge, koje imaju manji potencijal od prerađivačke industrije da ubrzavaju BDP).

London, septembar 2022.

Referentni američki ekonomista, Daron Ačemoglu, poziva na „novu strategiju rasta” usmerenu na stvaranje tehnologija potrebnih za rešavanje naših najhitnijih problema. Budući da privredni rast generišu velike korporacije posvećene digitalnim tehnologijama, automatizaciji i veštačkoj inteligenciji, posledična koncentracija inovacija u nekoliko dominantnih kompanija dovela je do povećanja nejednakosti i četvorodecenijske stagnacije plata za veći deo populacije na Zapadu. Ono što Ačemoglu vidi kao rešenje je kreiranje i primena tehnologija stvarno potrebnih društvu, dakle ne onih koje generišu ogroman profit za „odabrane“.

Upozorenja Svetske banke

Veliki šokovi koji su pogodili globalnu ekonomiju u poslednje tri godine, uključujući pandemiju Kovid-19 i rat u Ukrajini, doveli su do dramatičnog usporavanja privrednog rasta. Stvar otežava to što, nakon enormne fiskalne ekspanzije čiji je cilj bio pomoć preduzećima i pojedincima pogođenim pandemijom, ciklične politike postaju kontraktivne (odnosno takve da pogoršavaju ekonomsku situaciju). Dodatno, nagli rast inflacije u poslednje dve godine, posledica snažne monetarne ekspanzije u poslednjih 15 godina, doveo je do najoštrijeg pooštravanja monetarne politike na globalnom nivou od početka 1980-ih. Fiskalna politika je takođe postala manje proaktivna nakon značajnog povećanja budžetskih deficita tokom globalne recesije 2020, kada je nivo državnih i ukupnih dugova dostigao istorijski maksimum.

Dok se kreatori ekonomske politike suočavaju sa ovim izazovima, dugoročno usporavanje koje se nazire na osnovu navedenih negativnih trendova postaje najveći problem. Naime, rast je naglo usporio, posebno nakon Velike recesije (opao sa maksimuma od 4,5% u 2010. godini na projektovani najniži nivo od 1,7% u 2023).

Usporavanje je posebno izraženo u zemljama u razvoju (ZUR), te je, kao rezultat, opao tempo kojim prihodi po glavi stanovnika ovih ekonomija sustižu one u razvijenim privredama (konvergencija dohotka). Na primer, iako su od 2011. do 2021. per capita prihodi u ZUR porasli za dva procentna poena godišnje brže od onih u naprednim ekonomijama, to je bilo znatno manje od ostvarene razlike od 3,4 procentna poena godišnje tokom prve decenije 21. veka.

Potencijalni i ostvareni privredni rast za svet, razvijene i zemlje u razvoju (EMDEs) 2000-2021.

Nalazi iz obimne analize Svetske banke (2023) jasno ukazuju da bi narednih 10 godina moglo doneti najsporiju stopu rasta za globalnu ekonomiju u poslednjih nekoliko decenija. Prosečno povećanje BDP-a će iznositi skromnih 2,2% do 2030. i to pod uslovom da se ne ostvare brojne prognoze (slutnje) o nadolazećoj recesiji i globalnoj finansijskoj krizi, što je sa bankrotstvom mnogih banaka u zemljama Zapada tokom marta 2023. postalo vrlo verovatno (analiza je rađena pre bankarske krize u martu).

Naime, iskustvo u protekle dve decenije pokazalo je da finansijske krize, posebno recesije, nanose trajnu štetu rastu. Negativan uticaj recesija na nacionalnom nivou na potencijalni rast se manifestuje i čak pet godina nakon njihovog početka, te je on u proseku niži za 1,4 procentna poena, i to usled slabije dinamike investicija, zaposlenosti i produktivnosti.

Stvar je pogoršana i nepovoljnom geopolitičkom situacijom, pre svega usled pokušaja SAD da tehnološki izoluje Kinu, što će neophodnu koordinaciju na svetskom nivou koja podrazumeva političku volju glavnih aktera učiniti teško ostvarivom (to se često dešavalo i tokom protekle decenije).

Autori studije Svetske banke smatraju da će potencijalni rast (maksimalna dugoročna stopa rasta BDP-a koju svetska privreda može održati pod punim kapacitetima i s punom zaposlenošću, a bez izazivanja inflacije) opasti za trećinu u preostalom delu treće decenije 21. veka. U citiranoj analizi, u kojoj su obuhvaćeni pokazatelji potencijalnog rasta za 173 zemlje od 1981. do 2021, pokazuje se da svi indikatori potencijalnog rasta dosledno pokazuju stabilan pad. U periodu 2011-21. potencijalni rast je bio ispod proseka iz 2000-10. za 96% observiranih razvijenih ekonomija i 57% ZUR.

Projekcije ukazuju da će globalni potencijalni rast pasti na 2,2% 2022-30. prosečno godišnje, nakon 2,6% 2011-21. i 3,5% od 2000. do 2010. Kod razvijenih ekonomija projektovan potencijalni rast biće tek 1,2% u periodu 2022-30, nakon 1,4% 2011-21. i 2.2% 2000-10. Potencijalni rast ZUR pao je sa 6% 2000-10, na 5% godišnje od 2011. do 2021. a očekuje se da opadne za još jedan procentni poen u periodu 2022-30, na tek 4%.

Pad potencijalnog rasta na globalnom nivou i u zemljama u razvoju (EMDEs) 2000-2030.

Ono što je ključno jeste da su osnovni pokretači ekonomskog rasta izgubili zamah od 2011. do 2021. Naime, rast ukupne faktorske produktivnosti je usporen, investicije su oslabile, a rast radne snage opao.

Polovina usporavanja se može objasniti nepovoljnom demografijom, tj. smanjenom raspoloživošću radne snage, posebno u razvijenim zemljama („bejbi-bumeri“ su otišli ili uskoro odlaze u penziju). Dodatno, rast međunarodne trgovine, važan generator globalnog BDP-a, na najnižem je nivou od kraja Drugog svetskog rata. Naime, svetska trgovina koja je imala dvostruko brži rast od globalnog dohotka 1990-2011, u poslednjih 11 godina rasla je čak sporije od svetskog BDP-a.

Poboljšanja u obrazovanju i zdravstvenim sistemima su usporena, što takođe negativno utiče na rast svetske proizvodnje. Niži očekivani rast posledica je i pandemije Kovida i posledičnog kidanja globalnih lanaca vrednosti, pogoršanih finansijskih uslova (rast ukupnih dugova, i državnih i korporacijskih), rata u Ukrajini, te pada učešća investicija u BDP-u (onespokojava projekcija izneta u citiranoj studiji da će prosečni rast investicija 2022-30. biti za 0,3 do 1,8 procentnih poena niži nego u periodu 2011-21).

Prosečni rast svetskog BDP-a (dohodak – output) i trgovine

Mogući pravci delovanja

Analiza Svetske banke pokazuje da se potencijalni rast BDP-a može povećati za čak 0,7 procentnih poena — na 2,9% prosečno godišnje — ako se na nacionalnim nivoima usvoje održive politike orijentisane na rast, koje bi bile praćene čvrstim okvirima za fiskalnu i monetarnu politiku, kao i regulaciju finansijskog (bankarskog) sektora. Za ovo je potrebna snažna politička volja kod liderstva vodećih svetskih ekonomija, čime bi se omogućile potrebne akcije kojima bi se povećala produktivnost rada i kapitala, kao i raspoloživost radne snage. Posledično bi se povećale investicije, ubrzala bi se međunarodna trgovina i u većoj meri iskoristio potencijal uslužnog sektora.

Ključnim se smatraju akcije koje bi omogućile unapređenje ljudskog kapitala (kroz bolje obrazovanje i obuku), povećanje ponude radne snage (kroz duži radni vek i slobodnije migracije) te rast produktivnosti. Povezano se prethodnim, potrebno je naći načine da se podstaknu investicije (posebno u infrastrukturu kod ZUR), olakša međunarodna trgovina, te sprovedu reforme radi ubrzanja ekspanzije servisnog sektora.

Sedište Dojče banke u Frankfurtu

Kao što je rečeno, oko polovine očekivanog usporavanja potencijalnog rasta BDP-a do 2030. može se pripisati lošoj demografiji („starenje društva“), što se pre svega odnosi na opadanje učešća zaposlenih u ukupnoj populaciji u radnom uzrastu. Poboljšanje obrazovanja bi povećalo udeo zaposlenih u ukupnoj populaciji radnog uzrasta, budući da bolje obrazovani radnici imaju tendenciju da bude čvršće vezani za tržišta rada. Porast stope zaposlenosti mogao bi podići globalne potencijalne stope rasta za 0,2 procentna poena godišnje do 2030. U nekim regionima – kao što su Južna Azija i Bliski istok i Severna Afrika – povećanje stope zaposlenosti ženske radne snage na prosek za sve ZUR moglo bi da ubrza potencijalni rast BDP-a za čak 1,2 procentna poena godišnje između 2022. i 2030.

Ono što je od fundamentalnog značaja je aktiviranje populacije koja je trenutno van kontingenta radne snage („obeshrabreni radnici“). Radi se o grupacijama radne snage sa istorijski niskim stopama učešća, kao što su žene, te mlađe i starije stanovništvo. Na primer, na globalnom nivou prosečno učešće žena u radnoj snazi 2011-21. od 54% je tek na tročetvrtinskom nivou onoga kod muškaraca (72%), a jaz između muškaraca i žena je veći u ZUR (25 procentnih poena). Dodatno, prosečna stopa aktivnosti radnika starosti 55 i više godina je za polovinu manja u odnosu na radnike između 30 i 45 godina. Jasno je da je neophodan skup reformi koji postepeno podiže stope učešća svake od ovih starosnih i polnih grupacija.

Opominjuća je projekcija da bi rast globalne trgovine mogao da se smanji za dodatnih 0,4 procentna poena prosečno godišnje tokom ostatka tekuće decenije u poređenju sa 2011-21. Ovo je dobrim delom povezano sa tzv. fragmentacijom trgovinskih i investicionih mreža, što je posledica i politika koje favorizuju dobavljače iz „savezničkih“ ili „obližnjih“ zemalja.

Slika sa 53. godišnjeg sastanka Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, Švajcarska, 20. januara 2023.

Dodatno, troškovi trgovine – uglavnom povezani sa otpremom, logistikom i propisima – otežavaju međunarodnu razmenu. U tom kontekstu, napori da se spreči pad međunarodne kooperacije (deglobalizacija) čine se preko potrebnim. Dodatno, zemlje sa najvećim troškovima transporta i logistike mogle bi prepoloviti svoje trgovinske troškove usvajanjem praksi zemalja sa najnižim troškovima transporta i logistike.

Moguća svetla tačka može biti sektor usluga pod uslovom da se njihov produktivni potencijal oslobodi. Pandemija je dovela do naglašenog pomeranja ka digitalizaciji, odnosno ka visokokvalifikovanim off-shorable uslužnim aktivnostima, budući da su mnoge poslovne aktivnosti prebačene na internet (izvoz digitalno isporučenih profesionalnih usluga povećan na više od 50% ukupnog izvoza usluga u 2021, sa 40% u 2019). Jasno je da bi se mogla ostvariti značajna povećanja produktivnosti, pored ostalog, kroz bolju isporuku usluga.

Očekuje se da će klimatske promene pogoršati ekstremno siromaštvo u ZUR i to usled smanjenja poljoprivredne proizvodnje, povećanja cena hrane, te pogoršanja dostupnosti zdrave hrane i vode. Dodatno, prirodne katastrofe povezane sa klimom, posebno poplave i požari, postaju sve češće. Odgovor su ekološki odgovorne investicije, koje bi mogle povećati potencijalni rast do 0,3 procentna poena godišnje. U tom kontekstu, potrebno je povećati ulaganja, posebno u oblastima kao što su transport i energija, sistemi za navodnjavanje, „klimatski pametna“ poljoprivreda.

Žetva u Jemenu, decembra 2022..

Pojačana globalna koordinacija se čini preduslovom za aktivnosti koje bi mogle sprečiti dalje usporavanje globalnog BDP-a. Olakšavanje međunarodne trgovine, intenziviranje klimatskih akcija i mobilisanje investicija potrebnih za postizanje ciljeva održivog razvoja, urgentne su aktivnosti na međunarodnom planu. Na nacionalnom nivou, ključne su mere za unapređenje ponude radne snage i povećanje produktivnosti.

Pored toga, jasno je da će bez održivog rasta investicija biti teško raditi na ublažavanju posledica klimatskih promena ili ostvariti progres kada su u pitanju drugi razvojni ciljevi. Na kraju, potrebno je i obezbediti stabilnost finansijskog sektora i održivo smanjenje dugova, povećati fiskalnu odgovornost, te preduzeti aktivnosti na smanjivanju još uvek visoke inflacije.

U odsustvu preporučenih mera, za globalnu ekonomiju 2020-e bi mogle biti izgubljena decenija. To bi moglo imati ozbiljne implikacije na sposobnost sveta da se uhvati u koštac sa sve većim nizom izazova današnjice – klimatskim promenama, izraženom dohodovnom nejednakošću i još uvek visokim nivoom siromaštva. Ne tako davno proklamovani cilj – smanjenje ekstremnog siromaštva u ZUR na 3% populacije do 2030. – sada izgleda nedostižan.

(RTS)