Veliki trenutak Rona Pola

(Ekonomist, 31.12 2011)

Ljudi koji tvrde da su svi političari isti mogli bi iduće nedelje da se iznenade. Na čelu anketa u trci Republikanaca za nominaciju predsedničkog kandidata u saveznoj državi Ajovi nalazi se 76-godišnji libertarijanac[1] iz Teksasa, čiji su pogledi na svet toliko ekscentrično-šašavi a program tako radikalan – da je donedavno smatran za beznadežan slučaj. Ma, čak i da pobedi u onoj nepredvidljivoj Ajovi, Ron Pol (Ron Paul) neće nikada postati predsednik SAD. Ali, činjenica da je dospeo dotle  ipak kazuje nešto o raspoloženju republikanskih glasača. Taj čovek, koji želi da ukine banku Federalnih rezervi (FED), da uvede novu monetu koja bi bila takmac dolaru, da tokom jedne godine ukine pet ministarstava federalne vlade, da izađe iz članstva UN i da zatvori sve američke vojne baze u inostranstvu – koje smatra “Imperijom“ – dopada se znatnom broju republikanskih glasača.

Kako se takva osoba uspela na vrh anketa? Ipak, treba reći da njegova podrška ima svoj plafon: ni u jednoj saveznoj državi ga ne podržava više od jedne trećine republikanskih glasača, mada u Ajovi, gde je velika [kandidatska] gužva, to može da mu bude i sasvim dovoljno. Isto tako, nečija dopadljivost ne mora značiti da se dopada i njegova politika. Tokom kandidatskih debata u 2011, g. Pol je dobio pohvale za svoj integritet. Dok se ljigaviji rivali uvijaju kao krive Drine, menjaju svoja stanovišta i ponašaju se kao makroi, naborani g. Pol se čvrsto drži svojih principa – čak i onda kada nisu popularni. Za razliku od Njuta Gingriča[2], koji retko propušta priliku da zastrašuje islamom, g. Pol insistira na zakonitosti, građanskim slobodama i ispravnim sudskim procesima za svakog – uključujući i osumnjičene za terorizam. Za razliku od Mišele Bahman i Rika Santoruma, koji obožavaju Izrael i mogu da zvuče kao da jedva čekaju da počnu sa bombardovanjem Irana, g. Pol ne gaji preteranu ljubav za jevrejsku državu – mada mu to može i škoditi kod konzervativnih evangelističkih glasača u Ajovi. On je od početka bio protivnik rata u Iraku i želi da se Amerika čuva skupih inostranih upetljavanja koja uzrokuju da je svet mrzi.

Međutim, ovo su sve sporedne stvari u poređenju sa centralnim “credom“ koji karakteriše njegove političke poglede. Rođen 1935. godine, on se seća poslednjih godina Velike depresije i nestašica tokom Drugog svetskog rata. Kada mu je bilo pet godina, on i braća su pomagali ocu koji je imao malu mlekaru u porodičnom podrumu. Zadatak mu je bio da proverava čistoću flaša za mleko. Za svaku prljavu koju bi otkrio, nagrada mu je bila jedan cent. Tako mu se, kako piše u knjizi o finansijskom kolapsu iz 2008. “Ukidanje FED-a“, i rodila fasciniranost za numizmatiku. Ona se pretvorila i u bitku oko novčane mase i u doživotno ubeđenje da vlade treba sprečavati da devalviraju novac.

Međutim, nisu mu svi stavovi nepopularni. Kao i ostali konzervativci, on brani bogomdano pravo da se drži i nosi oružje, taj “čuvar svih ostalih prava“. On je protivnik abortusa, jer smatra da život počinje začećem. Zastupa pravo školovanja dece van škole – u kući/porodici. Ali, on je i jedini koji kombinuje opštu odbojnost prema federalnoj vladi i njenim težnjama da se u sve meša i o svemu brine, sa jednom posebnom vrstom opsesivne mržnje prema onome što smatra suštinskim korumpirajućim svojstvom novca, skrivenim negde u njegovoj  srži.

Tokom 1972, dok je punom parom radio kao ginekolog-akušer, zaputio se u nekih 50 milja udaljen Hjuston da sasluša – kako reče – “inspirativne“ optužbe protiv socijalizma, već ostarelog, Ludviga fon Mizesa[3]. Nekoliko godina kasnije je večerao sa Fridrihom Hajekom[4]. Preobražaj dobrog doktora Pola u pristalicu austrijske ekonomske škole stvorio je krstaša koji je počeo da gleda na operacije FED-a – pa i čitavog bankarskog sistema, sa njihovim osloncem na papirni novac bez zlatne podloge – kao na opasni prevarantski sistem. Smatra da FED ima “užasavajuću moć, koju Kongres jedva da shvata... tako mogu da se stvore bilioni dolara i ubace u ekonomiju, dok FED uopšte nema nikakvu obavezu da otkrije ko se od toga okoristio“. Mada bi ukidanje FED-a koštalo dosta vremena, velika dobit u tome bi bila da bi se time okončalo opadanje vrednosti dolara i ukinula sposobnost Amerike da finansira beskonačne ratove, a zaustavio bi se i rast državne uprave.

Jedna od posledica porasta Polove popularnosti u anketama je i masa spekulacija o tome koje su mu stvarne namere. Pošto se već dvaput takmičio za predsednika, on nije naivan u politici. Već je dvanaest puta bio član Kongresa i nije u njemu uspeo da nađe saveznika svojim radikalnim stavovima. On, u suštini, ne može da očekuje da će dobiti nominaciju za predsedničkog kandidata. Čini se da mu je stvarni cilj didaktički: želi da zadobije što širi krug slušalaca za svoje ideje. I – stvarno, od onog finansijskog kolapsa 2008. godine, sve više i više Amerikanaca ga sluša. Njegov pokušaj da zadobije nominaciju za republikanskog kandidata u toj godini mu je pridobio respektabilnost koju nije mogao steći kao kandidat Libertarijanske partije 1988. godine.

Koliko će dugo u toj trci ostati g. Pol? Mada mu nominacija može izmaći, on ipak ima odane pristalice i sposobnost da, preko malih donacija, sakupi velike svote novca. To bi mu moglo omogućiti da u trci ostane duže od većine suparnika, pa možda i da, pomoću dovoljno delegata, na avgustovskoj konvenciji Republikanaca za nominaciju kandidata u Tampi (Florida) postigne uspeh. Ili – mogao bi da učestvuje na predsedničkim izborima kao kandidat treće partije. Ipak, to bi moglo da bude od pomoći Baraku Obami i da ogorči glavninu Republikanaca, što bi moglo biti štetno njegovom sinu – oftalmologu i istomišljeniku, koji je sada republikanski senator.

Kako je već iskusio g. Gingrič, porast glasova u anketama povlači za sobom veću radoznalost za čačkanje po prošlosti. Tokom božićnog perioda, došlo je i do ponovnog interesovanja za neke biltene koji su 1990-ih objavljeni pod Polovim imenom, a u nekima od njih se nalaze otrovne opaske o Crncima i Jevrejima. Gospodin Pol tvrdi da on niti je napisao, niti odobrio te reči, i da one ne odražavaju njegova gledišta. Pa ipak, dužan je više objašnjenja. Stoji činjenica da se on tokom poslednjih godina držao svojih osnovnih principa: zdrav novac, mala vlada, individualna sloboda i povlačenja vojske iz inostranstva. Ali – ti bilteni bacaju svetlo i na neke njegove neprijatne pristalice koje je sakupio na svom dugom političkom putu. Na kraju krajeva, Polova opsednutost FED-om ipak jeste izvesna antivladina teorija zavere. A u Americi, antivladine teorije zavere privlače mnoge ekstremne budale, mnoge od kojih nikada nisu pročitale ni Fon Mizesa, ni Hajeka.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis