Uspon i kriza Evropske unije (II) - Osnivanje i defekti Evropske monetarne unije (EMU)

Osnivanje i defekti Evropske monetarne unije (EMU)

Autori koji se bave aktuelnim prilikama u EU gotovo su saglasni da je glavni uzrok velike krize uvođenje jedinstvene valute bez jedinstvene države. U prikazu krize evra najviše ću se koristiti analizama Janisa Varufakisa.

Ideje o formiranju  monetarne unije potiču iz kasnih šezdesetih godina. Prvi pokušaj koordinacije monetarne politike bio je sistem “zmije u tunelu” (The snake in the tunnel), osnovan početkom sedamdesetih. Cilj je bio limitacija fluktuacija valuta. Ovaj pokušaj završio je neuspehom 1973.  Evropski monetarni sistem uveden je 1979.  (The European Monetary System) kako bi se upravljalo kamatnim stopama  i valutnim kursevima. Ovaj aranžman, koji neki ekonomisti ocenjuju kao jednako neuspešan, važio je do osnivanja EMU. Nju čini devetnaest zemalja članica EU, a kolokvijalni naziv za ovu grupu država je evrozona. 

Moć međunarodnog finansijskog sistema je rasla, pronađen je novi mehanizam za proizvodnju profita koji je brži, jednostavniji i luktrativniji. To je bilo trgovanje različitim evropskim valutama

Početkom šezdesetih štednja je u Evropi nadmašila onu u SAD, kamatne stope su bile niže. Grupa američkih banaka koje su delovale internacionalno i imale podružnice u Evropi  zajedno sa nemačkim, francuskim i britanskim finansijskim institucijama, počele su da izdaju obveznice denomirane u dolarima kako bi obezbedile fondove namnjene američkim klijentima po nižim kamatnim stopama. Evropske monetarne vlasti zaključilie su  da to može dovesti do neravnoteže budući da odluke o kamatnim stopama koje donose vlasti SAD mogu proizvesti značajne posledice u evropskim ekonomijama. Nastao je novi fenomen, kreiranje likvidnosti od strane privatnog sektora. To je mehanizam koji centralne banke nisu mogle da kontrolišu. Moć međunarodnog finansijskog sistema je rasla, pronađen je novi mehanizam za proizvodnju profita koji je brži, jednostavniji i luktrativniji. To je bilo trgovanje različitim evropskim valutama. Resursi su koncentrisani na jednu valutu  a potom su prebacivni na drugu. Za centralne banke stvoren je novi problem zbog kontinuiranih i iznenadnih spekulativnih udara. Masovna likvidnost u privatnim rukama, koja se kretala iz jedne valute u drugu, destabilizovala je kamatne stope i komplikovala upravljanje najvećim evropskim ekonomijama. U jednom intervjuu iz 1998.  Žiskar Desten je objasnio da je postojao strah da će  fluktuacija valuta ugroziti zajedničko tržište i otvoriti  mogućnost da se permanentnim devalvacijama popravlja konkurentna pozicja, što vodi trgovačkim ratovima.

Francuska nije mogla da se takmiči sa uspešnijom nemačkom privredom, što je šezdesetih stalno dovodilo do slabljenja franka i jačanja marke. U situaciji kada je franak vezan za druge jake valute, on je postajao skup, što je predstavljalo veliki problem za francusku izvoznu privredu

U bretonvudskom sistemu fluktuacija valuta bila je ogrničena, što nije odgovaralo naročito slabijim ekonomijama. One nisu mogle da popravljaju svoju konkurentnost većom devalvacijom svog novca. Francuska nije mogla da se takmiči sa uspešnijom nemačkom privredom, što je šezdesetih stalno dovodilo do slabljenja franka i jačanja marke. U situaciji kada je franak vezan za druge jake valute, on je postajao skup, što je predstavljalo veliki problem za francusku izvoznu privredu. Osim toga devalvacije su bile veliki udarac francuskom nacionalnom ponosu. 

Žorž Pompidu izabran je za predsednika 1969. On je očekivao da se problem može rešiti tako što će Nemačka i Francuska imati jedinstvenu valutu.  Pompidu nije delio De Golov evroskepticizam, mislio je da “više Evrope” može rešiti francuski problem. Iako je monetarna unija postala priortet francuske diplomatije, ni Pompidu nije hteo da se odreknte fiskalnog i državnog suvereniteta. Tradicionalni golisti, poput Mišela Debrea, bili su kategorično protiv jedinstvne valute, za njih je franak bio nacionalni simbol.

Fransoa Miteran izabran je za francuskog predsednika 1981. sa mandatom da formira socijalističko-komunističku vladu, poveća jednakost i obezbedi privredni rast. Bio je to poslednji pokušaj socijaldemokratskog radikalizma. Veliki svetski finansijski spekulanti su očekivali pad franka i kapital je počeo masovno da beži u Nemačku. Miteran 1983. odbacuje prvobitni plan sa uverenjem da je prosocijalističku politiku moguće voditi samo na evropskom, a ne na nacionalnom nivou. Francuska ekonomija treba da bude izložena merama štednje kako bi se tržište novca uverilo u sigurnost franka i kako bi spekulanti prestali da ga napadaju, ali i  kako bi se nemačka elita uverila u superiornost francuskog kejnzijanizma. 

Bundesbank, nemačka centralna banka, faktički je  postala centralna evropska banka bez kolektivnog mandata ili odgovornosti

Već sredinim šezdesetih Nemačka je obnovila svoj ekonomski primat u Evropi.

Njen spektakularni  privredni rast i rastuće razvojne asimetrije doveli su do toga da je DM  postala centar evropskog finansijskog sistema, a  druge valute bile su faktički vezane za nju. Bundesbank, nemačka centralna banka, faktički je  postala centralna evropska banka bez kolektivnog mandata ili odgovornosti. Takvi procesi doveli  su do nemačke dominacije i podređenog položaja drugih država. 

Francuzi su se nadali da će Evropska centralna banka (ECB) biti stvorena po njihovom modelu i da će im omogućiti da ostvare svoj prvobitni plan. Trebalo je uveriti nemačke birače da je monetarna unija, u stvari, germanizacija Francuske i disciplinovanje latinskih država.

Koji razlozi su primorali Nemačku da prihvati evro? Nemački bankarski sistem tradicionalno se sastojao od nekoliko velikih banaka u Frankfurtu i velikog broja srednjih i malih banaka. Bundesbank je svojim operacijama sprečavala strane spekulante da preuzmu manje nemačke banke, koje su činile krvotok nemačke privrede. Finansijalizacija je ovakav sistem ugrozila, velike banke počele su da kidaju veze sa nemačkom privredom. Zbog toga je Nemačkoj bila potrebna ECB, koja bi bila pod njenom kontrolom i koja bi određivala karakter finansijalizacije u Evropi, pa bi tako Bundesbank mogla da kontroliše velike nemačke banke. Guverner centralne nemačke banke Titmajer izjavio je 1992. da je monetarna unija između Nemačke i Francuske moguća samo ukoliko se asimetrija između ovih zemalja zameni prihvatanjem da Bundesbank dominira evropskom ekonomijom.

Bundesbank je slala signale da je jedinstvena valuta moguća samo ako države koje su u deficitu prihvate stalnu recesiju, a da pri tom nemaju nikakvog uticaja na ECB

Nemačka je pristala da odustane od DM pod uslovom da druge države same finansiraju svoje deficite, bez oslanjanja na ECB ili na Nemačku. Bundesbank je slala signale da je jedinstvena valuta moguća samo ako države koje su u deficitu prihvate stalnu recesiju, a da pri tom nemaju nikakvog uticaja na ECB. Najzad, na nemačko prihvatanje evra značajno je uticalo i ujedinjenje Nemačke. Francuskoj i drugim državama bilo je lakše da prihvate ujedinjenje uz ustupak da Nemačka prihvati evro.

Francuski predsednik Miteran i nemački kancelar Kol nisu imali snage da nametnu koncept pune političke unije, već su prihvatili monetarnu uniju bez jedinstvene evropske države, u nadi da će buduća kriza nametnuti političku uniju kao sledeći korak. Pre njih i Mone je verovao da Evropa može biti ujedinjena kroz krize. Evro je uveden kako bi se države nepovratno postavile na put potpunih integracija. U takvim okolnostima donet je ugovor iz Mastrihta 1992.

Ekonomista sa Kembridža Nikolas Kaldor još 1971. godine upozoravao je na posledice prihvatanja krnje unije. On je tvrdio  da je koordinacija nacionalnih potrošnji i poreza neophodna da bi funkcionisala monetarna unija. Kaldor je smatrao da će nepotpuna monetarna unija pre sprečiti nego omogućiti političku uniju. Apolitično upravljanje novcem oduzima značaj i legitimitet političkim institucijama i tako podriva podršku uniji. Brojni drugi ekonomisti takođe su ukazivali da zemlje koje su prihvatile jedinstvenu valutu ne čine optimalnu monetarnu zonu i da  je nemoguća uniformna monetarna politika u raznolikim privredma. 

Veliki protivnik jedinstvene valute bila je britanska premijerka Margaret Tačer. Početkom devedesetih ona je smenjena, a u svom poslednjem govoru u Parlamentu tvrdila je da je nedopustivo postojanje ECB, koja nikome ne odgovara. Uz postojanje takve banke nema demokratije, tvrdila je Tačerova. Jedinstvena valuta i jedinstvena monetrana politika razvlastiće nacionalne parlamente. Ideja da je moguće apolitično upravljanje novcem čisto tehničkim sredstvima je opasna zabluda. Određivanje kamatne stope i ponude novca je politička aktivnost. Ako se ove delatnosti oduzmu demokratskim predstavničkim telima, to vodi ka autoritarnosti, kategorična je bila Margaret Tačer. Ona je dobro razumela da centralne banke donose političke odluke.

Osnivanjem EMU nastale su jedinstvena valuta i ECB, a bez države koja bi odluke te banke podržala u teškim vremenima i bez jedinstvene fiskalne politike i jedinstvenog bankarskog sistema. U EMU nije bio ugrađen politički mehanizam za transfer viškova iz zemalja suficita u zemlje deficita. Kako bi se u sistemu monetarne unije sprečile krize neophodno je postojanje političkih institucija koje bi transferisale  fiskalne viškove u situaciji kada tržišni mehanizmi otkažu. Bez takvog političkog mehanizma najslabije nacije i njihovi najsiromašniji građani bili su izloženi oštrim kontrakcijama kada se svetski kapitalizam našao u krizi izazvanoj šokovima finansijalizacije.

Da bi jedan finansijski sistem bio stabilan, država mora sprovoditi monetarnu kontrolu.  U EU postoji jedinstveno tržište, ali ne postoji jedinstvena država. Stvorena su tržišta šireg obima od države, i pojedinačne države sa nepodnošljivim dugovima. EMU je politički motivisan poduhvat, a ne ekonomski. 

Evropske integracije nisu ostale slučajno nedovršene. Cilj je bio stvaranje velikog tržišta ali ne i političkih institucija koje bi mogle da vrše kontrolu kapitala i redistribucije

Evropske integracije nisu ostale slučajno nedovršene. Cilj je bio stvaranje velikog tržišta ali ne i političkih institucija koje bi mogle da vrše kontrolu kapitala i redistribucije. EMU je formirana i zbog rastućeg jaza u konkurentnosti između evropskih privreda i dinamičnijih azijskih ekonomija. Udeo EU u svetskoj trgovini opao je sa 35 posto1990. na 26,3 posto 2010. Preovladalo je uverenje da jedino tržište kontinentalnih dimenzija može obezbediti opstanak evropskog kapitala na hiperkonkurentnom svetskom tržištu, koje je nastalo osamdesetih godina dvadesetog veka

Kreatori EMU  u jednu valutu spojili su  nemačku marku, francuski franak, grčku drahmu… bez političkog mehanizma za upravljanje privatnim i javnim deficitima. Nemački viškovi, prepušteni frankfurtskim i pariskim bankama da ih plasiraju u zemlje periferije EMU, preplavli su  zemlje deficita uz uzrokovanje kriza za čije rešavanje nisu predviđeni nikakvi mehanizmi. Naprotiv, kada je kriza izbila posle 2007, troškovi prilagođavanja svaljeni su na zemlje deficita.

Uvođenjem jedinstvene valute slabije ekonomije evrozone (Grčka, Španija, Irska, Portugal i delom Italija) onemogućene su da merama monetarne i carinske politike zaštite svoje privrede od konkurencije produktivnijih proizvođača sa Severa

Države evrozone nemaju sopstvene valute, pa ne mogu devalvacijom da poprave sopstveni položaj prema trgovačkim partnerima. U EMU ne postoje  dovoljno fleksibilna pravila koja omogućavaju adaptaciju na različite okolnosti, uverenja i vrednosti. EU je zajedničko tržište na kome su intergrisane privrede nejednake razvijenosti, bez fiskalnih mehanizma koji mogu da spreče izbijanje kriza. 

Uvođenjem jedinstvene valute slabije ekonomije evrozone (Grčka, Španija, Irska, Portugal i delom Italija) onemogućene su da merama monetarne i carinske politike zaštite svoje privrede od konkurencije produktivnijih proizvođača sa Severa. Na primer, dok je imala svoju valutu, Italija je mogla da devalvira liru i tako nemačku robu na svom tržištu učini skupljom. U sistemu sa jedinstvenom valutom takva opcija ne postoji. Nemačka je svoju konkurentnost popravila tako što su u ovoj državi posle ujedinjenja oborene realne nadnice. Produktivnost u Nemačkoj je rasla, nadnice su stagnirale, što je, uz tehničku izuzetnost nemačke industrije, drastično popravilo konkurentsku poziciju nemačke privrede. Jeftini krediti obezbeđivali su stabilnost tražnje u perifernim zemljama evrozone, koje su bile preplavljene nemačkim proizvodima. Nemački zivoz 1960. činio je 10 posto BDP-ea, a 2013. skoro 50 posto.

Jeftini krediti obezbeđivali su stabilnost tražnje u perifernim zemljama evrozone, koje su bile preplavljene nemačkim proizvodima. Nemački zivoz 1960. činio je 10 posto BDP-ea, a 2013. skoro 50 posto

Robni talasi iz Nemačke plaćani su kreditima koje su uzimale države ili preko privatno finansiranih građevinskih bumova u Italiji, Španiji i Irskoj. Zbog jedinstvene valute  vlade nisu imale na raspolaganju instrumente pomoću kojih su mogle da spreče naduvavanje balona tako što bi povećavale kamatnu stopu. Neizbalansirana trgovina dovela je do akumulacije dugova. Zemlje deficita bile su atraktivne za viškove kapitala iz država koje imaju suficite, što je vodilo do rasta zaduženosti u prvim. Čim je uveden evro, kreditni rejting država evrozone je skočio, pa su na finansijskim tržištima mogle da se, pod povoljnijim uslovima, zadužuju i države sa kojima to ranije nije bio slučaj. 

Kriza 2008. potekla je iz SAD, a bila je uzrokovana deregulacijom i ukidanjem nadzora nad finansijskim sektorom. Evropa je u krizu upletena na dva načina: preko kupovine američkih toksičnih finansijskih derivata i internom deregulacijom finansijskog sistema. Kada se kriza raširila po Evropi, evropske države su spasavale svoje banke, ne vodeći računa o sudbini čitavih naroda, npr. Grka. Svuda je postojala bliska veza finansijskih elita i države.

Kako bi se spasile francuske i nemačke banke koje su bile najveći grčki poverioci, Grčkoj su 2010. i 2011. bili odobreni najveći zajmovi u finansijskoj istoriji, a 91 posto tog novca otišao je potom istim tim nemačko-francuskim bankama

Evropske banke našle su se u problemima zbog toga što su bile preplavljene američkim toksičnim finansijskim derivatima. Da bi tako nastala kriza bila zaustavljena, države su u njih pumpale na stotine miljardi evra. Druga kriza nastupila je zbog ogromnog grčkog javnog duga. Kako bi se spasile francuske i nemačke banke koje su bile najveći grčki poverioci, Grčkoj su 2010. i 2011. bili odobreni najveći zajmovi u finansijskoj istoriji, a 91 posto tog novca otišao je potom istim tim nemačko-francuskim bankama. Ova operacija prikazana je kao spasavanje Grčke, a stvarni cilj je bio sprečavanje bankrota najvećih evropskih banaka. Račun su platili svi stanovnici evrozone koji su sistematski podsticani od strane medija i političara da za izbijanje krize okrive lenje i raskalašne Mediterance. 

Kako bi se održao evropski finansijski sistem, nametnute su mere štednje najslabijim državama evrozone. Takve mere počivaju na doktrini po kojoj kupci obveznica ocenjuju spremnost države da sprovodi strukturne reforme. Kupovinom obveznica iskazuje se poverenje da će dug biti vraćen. Ukoliko se sprovedu dovoljno oštre mere štednje, padaju kamatne stope i tada počinje refinansiranje. Kada je kriza izbila, prezadužene države su dobijale nove kredite kako bi vraćale stare, ali cena je uvek bila kresanje budžeta i javne potršnje. Tako je u državama dužnicima onemogućeno demokratsko odlučivanje, budući da je nacionalni budžet jedan od osnovnih stubova demokratije. Umesto da primeni politiku uzajamne pomoći, EU insistira na tome da periferiju drži u siromaštvu. Kriza je rešavana redistribucijom bogatstva odozdo nagore. Ne može se očekivati da će oni koji su pogođeni ostati pasivni i prihvatiti svoju sudbinu.

Program koji je nametnut Grčkoj 2010. nije doneo prosperitet, nego samo još veći dug. Gomilanje dugova na dugove je način da se neka država drži pod stalnom kontrolom

Program koji je nametnut Grčkoj 2010. nije doneo prosperitet, nego samo još veći dug. Gomilanje dugova na dugove je način da se neka država drži pod stalnom kontrolom. Otpisivanje dugova, ili njihovo restrukturiranje, značilo bi povratak autonomije perifernih zemalja evrozone. Evropska pozicija tokom krize bila je usmerena na to da se spreči, a ne da se promoviše produktivno rešenje.

Tvorci EMU mislili su da monetarna integracija vodi promovisanju svih drugih aspekata ekonomskih integracija. Pretpostavka je bila da tržište dobro funkcioniše. Iz istorije je, međutim, dobro poznato da kapitalstičke ekonomije doživljavaju krize ne samo zbog eksternih šokova već i zbog vlastite dinamike.

Tržišni mehanizmi ne mogu da zamene gubitak insturmenata prilagođavanja poput  kamatne stope ili promene valutnog kursa. Ekonomske integracije su neuspešne ukoliko nisu u saglasnosti sa političkim integracijama. Ne može da postoji jedinstveno evropsko tržište bez jake federalne vlade. Kada države postanu ekonomski međuzavisne, aktivnosti jednih pogađaju druge i zbog toga postoji velika potreba za kolektivnom akcijom. Iskustvo je pokazalo da je korist od evra mala, zemlje koje nisu deo evrozone dobro su integrisane u evropsko tržište. 

Evrozona je pretvorena u nemački ekonomski rajh. Evro služi nemačkoj eksportnoj industriji i ne predstavlja kosmopolitski poduhvat. Nije u pitanju zajednička valuta kojom upravlja federalna ili unitarna država koja počiva na političkoj zajednici, nego novac saveza država u kome postoji izrazita hijerarhija sa Nemačkom na vrhu

Evrozona je pretvorena u nemački ekonomski rajh. Evro služi nemačkoj eksportnoj industriji i ne predstavlja kosmopolitski poduhvat. Nije u pitanju zajednička valuta kojom upravlja federalna ili unitarna država koja počiva na političkoj zajednici, nego novac saveza država u kome postoji izrazita hijerarhija sa Nemačkom na vrhu. Evro je slabija valuta od DM, što nemačku privredu čini konkurentnijom na svetskom tržištu.

Bankrot na jugu EU i prosperitet Nemačke su dve strane iste medalje. Kriza je mogla biti rešena tako da  se povećaju plate i cene u Nemačkoj. Tada bi njena privreda postale manje konkurentna što bi odgovaralo državama Juga. Izabrani model rešavanja krize doveo je do političkih sukoba. Nema veće podele od one između kreditora i dužnika.

Odvajanje fiskalne politike od monetartnog suvereniteta znači da zemlje evrozone troše, u stvari, strani novac, tj. one koriste novac koji ne emituju. Evro je francuska ideja od koje je Nemačka ostvarila ogromnu korist. Uvernje da će jedinstvena valuta dovesti do čvršćih integracija pokazala se kao pogrešna. Uostalom, države nikad nisu ratovale zbog toga što su imale različite valute.

Integritet EMU zavisi od volje kreditora da obezbede neophodno vanredno finansiranje dužnika. Svesna te potencijalne opasnosti, Nemačka je insistirala da u ugovor iz Mastrihta bude unuta eksplicitna zabrana da ECB spasava finansijski ugrožene države. Posle izbijanja krize dozvoljeno je da ona na sekundarnom tržištu kupuje državne obveznice, što predstavlja kršenje ugovora. Neki nemački ekonomisti smatraju da je na taj način EU pretvorena u transfernu uniju. 

Da bi EU opstala, ona mora imati integrisanu poresku strukturu, rutinsko kruženje fondova od regiona suficita ka regionima deficita; nepohodno je postojanje centralne banke koja je posvećena ekonomskom prosperitetu i smanjenog  finansijskog sektora. Njegovo obuzdavanje može se postići regulacijom, oprezivanjem i restrukturiranjem mediteranskog duga. Evropi je potreban sistem poput onog koji postoji u SAD, po kome federalna vlada rešava finansijske krize nastale u pojedinačnim saveznim državama. Država mora držati banke pod čvrstom kontrolom, a ne da im bude podređena. Finansijski sektor mora snositi gubitke kako bi se sprovela njegova rekonstrukcija. Neophodan je paralelizam između monetarne i političke unije. EU, međutim, ne može da mobiliše dovoljno političkog jedinstva da bi mogla da osnuje sigurnu i efikasnu monetrnu uniju. 

Sadašnja EU zasnovana je na ekonomskim idejama o kraju istorije, na retorici slobodnog tržišta i dogmatskog monetarizma. Ona je nešto između federacije i državnog saveza

Sadašnja EU zasnovana je na ekonomskim idejama o kraju istorije, na retorici slobodnog tržišta i dogmatskog monetarizma. Ona je nešto između federacije i državnog saveza. Konfederacije su ekonomski neefikasne tvorevine. Takav koncept je u SAD propao dva puta, poslednji put 1865. Evropska unija danas funkcioniše kao SAD pre donošenja Ustava, ona nema efikasnu izvršnu granu vlasti koja bi bila u stanju da se konfrontira sa tekućom ekonomskom krizom. Umesto jakog egzekutivnog vođstva pod kontrolom demokratskog parlamenta, političke procese u EU vode komiteti nacionalnih političara, koji su više vođeni nacionalnim predrasudama nego racionalnim pristupom rešavanju problema. 

U odsustvu solidarnosti teško je postići političke integracije jer niko nije siguran da će sistem  raditi u njegovu korist. Ukoliko ona postoji, veće je poverenje u kolektivne odluke i veća spremnost za odustajanje od suvereniteta. Bez minimalne podele rizika monetarna unija ne može da funkcioniše. Jedino zajednički prosperitet je održiv.

Monetarna unija bez političke unije  uništava demokratiju. Bez strategije  zajedničkog rasta postala je perverzni mehanizam koji izvlači resurse iz siromašnih u bogate zemlje. Evro je jedinstvena valuta  sa devetnaest javnih dugova, devetnaest sistema različitih korporativnih poreza,  bez zajedničke socijalne politike. Države članice donose odluke o fiskalnoj, budžetskoj i ekonomskoj politici bez uzimanja u obzir drugih država. Odluke se donose samo iz nacionalne perspektive. U EU je primenjen američki koncept fisklanog federalizma, ali bez jake centralne vlasti. Firme mogu da biraju poreske arnažmane koji im najviše odgovaraju; obaranjem poreza države se takmiče da privuku kapital. Zbog manjih poreskih prihoda osuđene su da se zadužuju na finansijskim tržištima kako bi koliko-toliko očuvale svoje funkcije. Budžet EU nije dizajniran tako da maksimizira ekonomsku dobit  širom Evrope, već predstavlja rezulatat kompromisa između država i služi da pokrije ogromne troškove evropske birokratije. On nema makroekonomske potencijale. 

U EU ne postoji politička vlast i institucionalni okvir koji omogućava efiksano bavljenje finansijskim krizama, a instrumenti ekonomskog upravljanja su slabo razvijeni.  Nacionalni parlamenti su izgubili kontrolu nad monetarnom politikom, a Evropski parlament  nema takava ovlašćenja

U EU ne postoji politička vlast i institucionalni okvir koji omogućava efiksano bavljenje finansijskim krizama, a instrumenti ekonomskog upravljanja su slabo razvijeni.  Nacionalni parlamenti su izgubili kontrolu nad monetarnom politikom, a Evropski parlament  nema takava ovlašćenja. ECB deluje u političkom vakumu, jer ne postoji evropska vlada koja bi mogla da balansira njenu moć. Federalne rezerve u SAD deluju unutar političke strukture u kojoj Kongres, predsednik i ministarstvo finansija čine političku protivtežu. Za razliku od Feda ili Engleske banke ECB uživa i ciljnu i implementacionu nezavisnost. U Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD politički organi vlasti odlučuju o ciljevima monetarne politike, a centralne banke imaju instrumentalnu autonomiju za postizanje tih ciljeva.

Nezavisnost centralnih banaka u nacionalnim sistemima obično je utvrđena zakonom  a ne ustavom. Mastrihtski ugovor dao je ECB kvaziustavni status, njen mandat utvrđen je ugovorima o EU i njena nezavisnost uživa mnogo veću zaštitu nego kad su u pitanju centralne banke država. Da bi se promenio mandat ECB, neohodna je promena osnivačkih ugovora, a ona nije moguća bez saglasnosti svih država članica. Na Malti ima oko 342.000 registrovanih birača, oni mogu da spreče bilo kavke promene ugovora. 

Tokom grčke krize pokazalo se da je ECB diktatorska institucija. Kako bi bio slomljen otpror naroda koji je predvodila Siriza, ona je odbila da obezbedi likvidna sredstva grčkim bankama

Supernezavisnost ECB i jednostrani mandat na sprečavanje rasta inflacije onemogućuju vođenje antikrizne monetarne politike.  U krizi su bolje prošle države čije centralne banke su manje nezavisne. Uostalom, institucije koje su potpuno zaštićene od političkih uticaja, ne postoje. Tokom grčke krize pokazalo se da je ECB diktatorska institucija. Kako bi bio slomljen otpror naroda koji je predvodila Siriza, ona je odbila da obezbedi likvidna sredstva grčkim bankama.

Bez obzira na značajne razlike u nivou razvijenosti pojedinih država u EU se primenjuju zajedničke politike koje su uglavnom utvrđene u skladu sa interesima Severa. Jedinstveno tržište ne predstavlja zajednicu naroda, ono je formirano kako bi se sprečile pojedinačne države da regulišu privredne aktivnosti na svojim teritorijama. Od početka devedestih drastično je smanjen kapacitet država da kontrolišu svoja nacionalna tržišta, a da pri tom nije uspostavljen sličan mehanizam na nivou EU. Takav institucionalni aranžman stvoren je s ciljem povećanja slobode delovanja krupnog kapitala. Sa druge strane, sistematskim merama umanjvana je sposobnost organizovanog rada da se suprotstavi  neoliberalnoj agresiji.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)