Успон и криза Европске уније (II) - Оснивање и дефекти Европске монетарне уније (ЕМУ)

Оснивање и дефекти Европске монетарне уније (ЕМУ)

Аутори који се баве актуелним приликама у ЕУ готово су сагласни да је главни узрок велике кризе увођење јединствене валуте без јединствене државе. У приказу кризе евра највише ћу се користити анализама Јаниса Варуфакиса.

Идеје о формирању  монетарне уније потичу из касних шездесетих година. Први покушај координације монетарне политике био је систем “змије у тунелу” (The snake in the tunnel), основан почетком седамдесетих. Циљ је био лимитација флуктуација валута. Овај покушај завршио је неуспехом 1973.  Европски монетарни систем уведен је 1979.  (The European Monetary System) како би се управљало каматним стопама  и валутним курсевима. Овај аранжман, који неки економисти оцењују као једнако неуспешан, важио је до оснивања ЕМУ. Њу чини деветнаест земаља чланица ЕУ, а колоквијални назив за ову групу држава је еврозона. 

Моћ међународног финансијског система је расла, пронађен је нови механизам за производњу профита који је бржи, једноставнији и луктративнији. То је било трговање различитим европским валутама

Почетком шездесетих штедња је у Европи надмашила ону у САД, каматне стопе су биле ниже. Група америчких банака које су деловале интернационално и имале подружнице у Европи  заједно са немачким, француским и британским финансијским институцијама, почеле су да издају обвезнице деномиране у доларима како би обезбедиле фондове намњене америчким клијентима по нижим каматним стопама. Европске монетарне власти закључилие су  да то може довести до неравнотеже будући да одлуке о каматним стопама које доносе власти САД могу произвести значајне последице у европским економијама. Настао је нови феномен, креирање ликвидности од стране приватног сектора. То је механизам који централне банке нису могле да контролишу. Моћ међународног финансијског система је расла, пронађен је нови механизам за производњу профита који је бржи, једноставнији и луктративнији. То је било трговање различитим европским валутама. Ресурси су концентрисани на једну валуту  а потом су пребацивни на другу. За централне банке створен је нови проблем због континуираних и изненадних спекулативних удара. Масовна ликвидност у приватним рукама, која се кретала из једне валуте у другу, дестабилизовала је каматне стопе и компликовала управљање највећим европским економијама. У једном интервјуу из 1998.  Жискар Дестен је објаснио да је постојао страх да ће  флуктуација валута угрозити заједничко тржиште и отворити  могућност да се перманентним девалвацијама поправља конкурентна позицја, што води трговачким ратовима.

Француска није могла да се такмичи са успешнијом немачком привредом, што је шездесетих стално доводило до слабљења франка и јачања марке. У ситуацији када је франак везан за друге јаке валуте, он је постајао скуп, што је представљало велики проблем за француску извозну привреду

У бретонвудском систему флуктуација валута била је огрничена, што није одговарало нарочито слабијим економијама. Оне нису могле да поправљају своју конкурентност већом девалвацијом свог новца. Француска није могла да се такмичи са успешнијом немачком привредом, што је шездесетих стално доводило до слабљења франка и јачања марке. У ситуацији када је франак везан за друге јаке валуте, он је постајао скуп, што је представљало велики проблем за француску извозну привреду. Осим тога девалвације су биле велики ударац француском националном поносу. 

Жорж Помпиду изабран је за председника 1969. Он је очекивао да се проблем може решити тако што ће Немачка и Француска имати јединствену валуту.  Помпиду није делио Де Голов евроскептицизам, мислио је да “више Европе” може решити француски проблем. Иако је монетарна унија постала приортет француске дипломатије, ни Помпиду није хтео да се одрекнте фискалног и државног суверенитета. Традиционални голисти, попут Мишела Дебреа, били су категорично против јединствне валуте, за њих је франак био национални симбол.

Франсоа Митеран изабран је за француског председника 1981. са мандатом да формира социјалистичко-комунистичку владу, повећа једнакост и обезбеди привредни раст. Био је то последњи покушај социјалдемократског радикализма. Велики светски финансијски спекуланти су очекивали пад франка и капитал је почео масовно да бежи у Немачку. Митеран 1983. одбацује првобитни план са уверењем да је просоцијалистичку политику могуће водити само на европском, а не на националном нивоу. Француска економија треба да буде изложена мерама штедње како би се тржиште новца уверило у сигурност франка и како би спекуланти престали да га нападају, али и  како би се немачка елита уверила у супериорност француског кејнзијанизма. 

Бундесбанк, немачка централна банка, фактички је  постала централна европска банка без колективног мандата или одговорности

Већ срединим шездесетих Немачка је обновила свој економски примат у Европи.

Њен спектакуларни  привредни раст и растуће развојне асиметрије довели су до тога да је ДМ  постала центар европског финансијског система, а  друге валуте биле су фактички везане за њу. Бундесбанк, немачка централна банка, фактички је  постала централна европска банка без колективног мандата или одговорности. Такви процеси довели  су до немачке доминације и подређеног положаја других држава. 

Французи су се надали да ће Европска централна банка (ЕЦБ) бити створена по њиховом моделу и да ће им омогућити да остваре свој првобитни план. Требало је уверити немачке бираче да је монетарна унија, у ствари, германизација Француске и дисциплиновање латинских држава.

Који разлози су приморали Немачку да прихвати евро? Немачки банкарски систем традиционално се састојао од неколико великих банака у Франкфурту и великог броја средњих и малих банака. Бундесбанк је својим операцијама спречавала стране спекуланте да преузму мање немачке банке, које су чиниле крвоток немачке привреде. Финансијализација је овакав систем угрозила, велике банке почеле су да кидају везе са немачком привредом. Због тога је Немачкој била потребна ЕЦБ, која би била под њеном контролом и која би одређивала карактер финансијализације у Европи, па би тако Бундесбанк могла да контролише велике немачке банке. Гувернер централне немачке банке Титмајер изјавио је 1992. да је монетарна унија између Немачке и Француске могућа само уколико се асиметрија између ових земаља замени прихватањем да Бундесбанк доминира европском економијом.

Бундесбанк је слала сигнале да је јединствена валута могућа само ако државе које су у дефициту прихвате сталну рецесију, а да при том немају никаквог утицаја на ЕЦБ

Немачка је пристала да одустане од ДМ под условом да друге државе саме финансирају своје дефиците, без ослањања на ЕЦБ или на Немачку. Бундесбанк је слала сигнале да је јединствена валута могућа само ако државе које су у дефициту прихвате сталну рецесију, а да при том немају никаквог утицаја на ЕЦБ. Најзад, на немачко прихватање евра значајно је утицало и уједињење Немачке. Француској и другим државама било је лакше да прихвате уједињење уз уступак да Немачка прихвати евро.

Француски председник Митеран и немачки канцелар Кол нису имали снаге да наметну концепт пуне политичке уније, већ су прихватили монетарну унију без јединствене европске државе, у нади да ће будућа криза наметнути политичку унију као следећи корак. Пре њих и Моне је веровао да Европа може бити уједињена кроз кризе. Евро је уведен како би се државе неповратно поставиле на пут потпуних интеграција. У таквим околностима донет је уговор из Мастрихта 1992.

Економиста са Кембриџа Николас Калдор још 1971. године упозоравао је на последице прихватања крње уније. Он је тврдио  да је координација националних потрошњи и пореза неопходна да би функционисала монетарна унија. Калдор је сматрао да ће непотпуна монетарна унија пре спречити него омогућити политичку унију. Аполитично управљање новцем одузима значај и легитимитет политичким институцијама и тако подрива подршку унији. Бројни други економисти такође су указивали да земље које су прихватиле јединствену валуту не чине оптималну монетарну зону и да  је немогућа униформна монетарна политика у разноликим привредма. 

Велики противник јединствене валуте била је британска премијерка Маргарет Тачер. Почетком деведесетих она је смењена, а у свом последњем говору у Парламенту тврдила је да је недопустиво постојање ЕЦБ, која никоме не одговара. Уз постојање такве банке нема демократије, тврдила је Тачерова. Јединствена валута и јединствена монетрана политика развластиће националне парламенте. Идеја да је могуће аполитично управљање новцем чисто техничким средствима је опасна заблуда. Одређивање каматне стопе и понуде новца је политичка активност. Ако се ове делатности одузму демократским представничким телима, то води ка ауторитарности, категорична је била Маргарет Тачер. Она је добро разумела да централне банке доносе политичке одлуке.

Оснивањем ЕМУ настале су јединствена валута и ЕЦБ, а без државе која би одлуке те банке подржала у тешким временима и без јединствене фискалне политике и јединственог банкарског система. У ЕМУ није био уграђен политички механизам за трансфер вишкова из земаља суфицита у земље дефицита. Како би се у систему монетарне уније спречиле кризе неопходно је постојање политичких институција које би трансферисале  фискалне вишкове у ситуацији када тржишни механизми откажу. Без таквог политичког механизма најслабије нације и њихови најсиромашнији грађани били су изложени оштрим контракцијама када се светски капитализам нашао у кризи изазваној шоковима финансијализације.

Да би један финансијски систем био стабилан, држава мора спроводити монетарну контролу.  У ЕУ постоји јединствено тржиште, али не постоји јединствена држава. Створена су тржишта ширег обима од државе, и појединачне државе са неподношљивим дуговима. ЕМУ је политички мотивисан подухват, а не економски. 

Европске интеграције нису остале случајно недовршене. Циљ је био стварање великог тржишта али не и политичких институција које би могле да врше контролу капитала и редистрибуције

Европске интеграције нису остале случајно недовршене. Циљ је био стварање великог тржишта али не и политичких институција које би могле да врше контролу капитала и редистрибуције. ЕМУ је формирана и због растућег јаза у конкурентности између европских привреда и динамичнијих азијских економија. Удео ЕУ у светској трговини опао је са 35 посто1990. на 26,3 посто 2010. Преовладало је уверење да једино тржиште континенталних димензија може обезбедити опстанак европског капитала на хиперконкурентном светском тржишту, које је настало осамдесетих година двадесетог века

Креатори ЕМУ  у једну валуту спојили су  немачку марку, француски франак, грчку драхму… без политичког механизма за управљање приватним и јавним дефицитима. Немачки вишкови, препуштени франкфуртским и париским банкама да их пласирају у земље периферије ЕМУ, преплавли су  земље дефицита уз узроковање криза за чије решавање нису предвиђени никакви механизми. Напротив, када је криза избила после 2007, трошкови прилагођавања сваљени су на земље дефицита.

Увођењем јединствене валуте слабије економије еврозоне (Грчка, Шпанија, Ирска, Португал и делом Италија) онемогућене су да мерама монетарне и царинске политике заштите своје привреде од конкуренције продуктивнијих произвођача са Севера

Државе еврозоне немају сопствене валуте, па не могу девалвацијом да поправе сопствени положај према трговачким партнерима. У ЕМУ не постоје  довољно флексибилна правила која омогућавају адаптацију на различите околности, уверења и вредности. ЕУ је заједничко тржиште на коме су интергрисане привреде неједнаке развијености, без фискалних механизма који могу да спрече избијање криза. 

Увођењем јединствене валуте слабије економије еврозоне (Грчка, Шпанија, Ирска, Португал и делом Италија) онемогућене су да мерама монетарне и царинске политике заштите своје привреде од конкуренције продуктивнијих произвођача са Севера. На пример, док је имала своју валуту, Италија је могла да девалвира лиру и тако немачку робу на свом тржишту учини скупљом. У систему са јединственом валутом таква опција не постоји. Немачка је своју конкурентност поправила тако што су у овој држави после уједињења оборене реалне наднице. Продуктивност у Немачкој је расла, наднице су стагнирале, што је, уз техничку изузетност немачке индустрије, драстично поправило конкурентску позицију немачке привреде. Јефтини кредити обезбеђивали су стабилност тражње у периферним земљама еврозоне, које су биле преплављене немачким производима. Немачки зивоз 1960. чинио је 10 посто БДП-еа, а 2013. скоро 50 посто.

Јефтини кредити обезбеђивали су стабилност тражње у периферним земљама еврозоне, које су биле преплављене немачким производима. Немачки зивоз 1960. чинио је 10 посто БДП-еа, а 2013. скоро 50 посто

Робни таласи из Немачке плаћани су кредитима које су узимале државе или преко приватно финансираних грађевинских бумова у Италији, Шпанији и Ирској. Због јединствене валуте  владе нису имале на располагању инструменте помоћу којих су могле да спрече надувавање балона тако што би повећавале каматну стопу. Неизбалансирана трговина довела је до акумулације дугова. Земље дефицита биле су атрактивне за вишкове капитала из држава које имају суфиците, што је водило до раста задужености у првим. Чим је уведен евро, кредитни рејтинг држава еврозоне је скочио, па су на финансијским тржиштима могле да се, под повољнијим условима, задужују и државе са којима то раније није био случај. 

Криза 2008. потекла је из САД, а била је узрокована дерегулацијом и укидањем надзора над финансијским сектором. Европа је у кризу уплетена на два начина: преко куповине америчких токсичних финансијских деривата и интерном дерегулацијом финансијског система. Када се криза раширила по Европи, европске државе су спасавале своје банке, не водећи рачуна о судбини читавих народа, нпр. Грка. Свуда је постојала блиска веза финансијских елита и државе.

Како би се спасиле француске и немачке банке које су биле највећи грчки повериоци, Грчкој су 2010. и 2011. били одобрени највећи зајмови у финансијској историји, а 91 посто тог новца отишао је потом истим тим немачко-француским банкама

Европске банке нашле су се у проблемима због тога што су биле преплављене америчким токсичним финансијским дериватима. Да би тако настала криза била заустављена, државе су у њих пумпале на стотине миљарди евра. Друга криза наступила је због огромног грчког јавног дуга. Како би се спасиле француске и немачке банке које су биле највећи грчки повериоци, Грчкој су 2010. и 2011. били одобрени највећи зајмови у финансијској историји, а 91 посто тог новца отишао је потом истим тим немачко-француским банкама. Ова операција приказана је као спасавање Грчке, а стварни циљ је био спречавање банкрота највећих европских банака. Рачун су платили сви становници еврозоне који су систематски подстицани од стране медија и политичара да за избијање кризе окриве лење и раскалашне Медитеранце. 

Како би се одржао европски финансијски систем, наметнуте су мере штедње најслабијим државама еврозоне. Такве мере почивају на доктрини по којој купци обвезница оцењују спремност државе да спроводи структурне реформе. Куповином обвезница исказује се поверење да ће дуг бити враћен. Уколико се спроведу довољно оштре мере штедње, падају каматне стопе и тада почиње рефинансирање. Када је криза избила, презадужене државе су добијале нове кредите како би враћале старе, али цена је увек била кресање буџета и јавне потршње. Тако је у државама дужницима онемогућено демократско одлучивање, будући да је национални буџет један од основних стубова демократије. Уместо да примени политику узајамне помоћи, ЕУ инсистира на томе да периферију држи у сиромаштву. Криза је решавана редистрибуцијом богатства одоздо нагоре. Не може се очекивати да ће они који су погођени остати пасивни и прихватити своју судбину.

Програм који је наметнут Грчкој 2010. није донео просперитет, него само још већи дуг. Гомилање дугова на дугове је начин да се нека држава држи под сталном контролом

Програм који је наметнут Грчкој 2010. није донео просперитет, него само још већи дуг. Гомилање дугова на дугове је начин да се нека држава држи под сталном контролом. Отписивање дугова, или њихово реструктурирање, значило би повратак аутономије периферних земаља еврозоне. Европска позиција током кризе била је усмерена на то да се спречи, а не да се промовише продуктивно решење.

Творци ЕМУ мислили су да монетарна интеграција води промовисању свих других аспеката економских интеграција. Претпоставка је била да тржиште добро функционише. Из историје је, међутим, добро познато да капиталстичке економије доживљавају кризе не само због екстерних шокова већ и због властите динамике.

Тржишни механизми не могу да замене губитак инстурмената прилагођавања попут  каматне стопе или промене валутног курса. Економске интеграције су неуспешне уколико нису у сагласности са политичким интеграцијама. Не може да постоји јединствено европско тржиште без јаке федералне владе. Када државе постану економски међузависне, активности једних погађају друге и због тога постоји велика потреба за колективном акцијом. Искуство је показало да је корист од евра мала, земље које нису део еврозоне добро су интегрисане у европско тржиште. 

Еврозона је претворена у немачки економски рајх. Евро служи немачкој експортној индустрији и не представља космополитски подухват. Није у питању заједничка валута којом управља федерална или унитарна држава која почива на политичкој заједници, него новац савеза држава у коме постоји изразита хијерархија са Немачком на врху

Еврозона је претворена у немачки економски рајх. Евро служи немачкој експортној индустрији и не представља космополитски подухват. Није у питању заједничка валута којом управља федерална или унитарна држава која почива на политичкој заједници, него новац савеза држава у коме постоји изразита хијерархија са Немачком на врху. Евро је слабија валута од ДМ, што немачку привреду чини конкурентнијом на светском тржишту.

Банкрот на југу ЕУ и просперитет Немачке су две стране исте медаље. Криза је могла бити решена тако да  се повећају плате и цене у Немачкој. Тада би њена привреда постале мање конкурентна што би одговарало државама Југа. Изабрани модел решавања кризе довео је до политичких сукоба. Нема веће поделе од оне између кредитора и дужника.

Одвајање фискалне политике од монетартног суверенитета значи да земље еврозоне троше, у ствари, страни новац, тј. оне користе новац који не емитују. Евро је француска идеја од које је Немачка остварила огромну корист. Уверње да ће јединствена валута довести до чвршћих интеграција показала се као погрешна. Уосталом, државе никад нису ратовале због тога што су имале различите валуте.

Интегритет ЕМУ зависи од воље кредитора да обезбеде неопходно ванредно финансирање дужника. Свесна те потенцијалне опасности, Немачка је инсистирала да у уговор из Мастрихта буде унута експлицитна забрана да ЕЦБ спасава финансијски угрожене државе. После избијања кризе дозвољено је да она на секундарном тржишту купује државне обвезнице, што представља кршење уговора. Неки немачки економисти сматрају да је на тај начин ЕУ претворена у трансферну унију. 

Да би ЕУ опстала, она мора имати интегрисану пореску структуру, рутинско кружење фондова од региона суфицита ка регионима дефицита; непоходно је постојање централне банке која је посвећена економском просперитету и смањеног  финансијског сектора. Његово обуздавање може се постићи регулацијом, опрезивањем и реструктурирањем медитеранског дуга. Европи је потребан систем попут оног који постоји у САД, по коме федерална влада решава финансијске кризе настале у појединачним савезним државама. Држава мора држати банке под чврстом контролом, а не да им буде подређена. Финансијски сектор мора сносити губитке како би се спровела његова реконструкција. Неопходан је паралелизам између монетарне и политичке уније. ЕУ, међутим, не може да мобилише довољно политичког јединства да би могла да оснује сигурну и ефикасну монетрну унију. 

Садашња ЕУ заснована је на економским идејама о крају историје, на реторици слободног тржишта и догматског монетаризма. Она је нешто између федерације и државног савеза

Садашња ЕУ заснована је на економским идејама о крају историје, на реторици слободног тржишта и догматског монетаризма. Она је нешто између федерације и државног савеза. Конфедерације су економски неефикасне творевине. Такав концепт је у САД пропао два пута, последњи пут 1865. Европска унија данас функционише као САД пре доношења Устава, она нема ефикасну извршну грану власти која би била у стању да се конфронтира са текућом економском кризом. Уместо јаког егзекутивног вођства под контролом демократског парламента, политичке процесе у ЕУ воде комитети националних политичара, који су више вођени националним предрасудама него рационалним приступом решавању проблема. 

У одсуству солидарности тешко је постићи политичке интеграције јер нико није сигуран да ће систем  радити у његову корист. Уколико она постоји, веће је поверење у колективне одлуке и већа спремност за одустајање од суверенитета. Без минималне поделе ризика монетарна унија не може да функционише. Једино заједнички просперитет је одржив.

Монетарна унија без политичке уније  уништава демократију. Без стратегије  заједничког раста постала је перверзни механизам који извлачи ресурсе из сиромашних у богате земље. Евро је јединствена валута  са деветнаест јавних дугова, деветнаест система различитих корпоративних пореза,  без заједничке социјалне политике. Државе чланице доносе одлуке о фискалној, буџетској и економској политици без узимања у обзир других држава. Одлуке се доносе само из националне перспективе. У ЕУ је примењен амерички концепт фискланог федерализма, али без јаке централне власти. Фирме могу да бирају пореске арнажмане који им највише одговарају; обарањем пореза државе се такмиче да привуку капитал. Због мањих пореских прихода осуђене су да се задужују на финансијским тржиштима како би колико-толико очувале своје функције. Буџет ЕУ није дизајниран тако да максимизира економску добит  широм Европе, већ представља резулатат компромиса између држава и служи да покрије огромне трошкове европске бирократије. Он нема макроекономске потенцијале. 

У ЕУ не постоји политичка власт и институционални оквир који омогућава ефиксано бављење финансијским кризама, а инструменти економског управљања су слабо развијени.  Национални парламенти су изгубили контролу над монетарном политиком, а Европски парламент  нема такава овлашћења

У ЕУ не постоји политичка власт и институционални оквир који омогућава ефиксано бављење финансијским кризама, а инструменти економског управљања су слабо развијени.  Национални парламенти су изгубили контролу над монетарном политиком, а Европски парламент  нема такава овлашћења. ЕЦБ делује у политичком вакуму, јер не постоји европска влада која би могла да балансира њену моћ. Федералне резерве у САД делују унутар политичке структуре у којој Конгрес, председник и министарство финансија чине политичку противтежу. За разлику од Феда или Енглеске банке ЕЦБ ужива и циљну и имплементациону независност. У Уједињеном Краљевству и САД политички органи власти одлучују о циљевима монетарне политике, а централне банке имају инструменталну аутономију за постизање тих циљева.

Независност централних банака у националним системима обично је утврђена законом  а не уставом. Мастрихтски уговор дао је ЕЦБ квазиуставни статус, њен мандат утврђен је уговорима о ЕУ и њена независност ужива много већу заштиту него кад су у питању централне банке држава. Да би се променио мандат ЕЦБ, неоходна је промена оснивачких уговора, а она није могућа без сагласности свих држава чланица. На Малти има око 342.000 регистрованих бирача, они могу да спрече било кавке промене уговора. 

Током грчке кризе показало се да је ЕЦБ диктаторска институција. Како би био сломљен отпрор народа који је предводила Сириза, она је одбила да обезбеди ликвидна средства грчким банкама

Супернезависност ЕЦБ и једнострани мандат на спречавање раста инфлације онемогућују вођење антикризне монетарне политике.  У кризи су боље прошле државе чије централне банке су мање независне. Уосталом, институције које су потпуно заштићене од политичких утицаја, не постоје. Током грчке кризе показало се да је ЕЦБ диктаторска институција. Како би био сломљен отпрор народа који је предводила Сириза, она је одбила да обезбеди ликвидна средства грчким банкама.

Без обзира на значајне разлике у нивоу развијености појединих држава у ЕУ се примењују заједничке политике које су углавном утврђене у складу са интересима Севера. Јединствено тржиште не представља заједницу народа, оно је формирано како би се спречиле појединачне државе да регулишу привредне активности на својим територијама. Од почетка деведестих драстично је смањен капацитет држава да контролишу своја национална тржишта, а да при том није успостављен сличан механизам на нивоу ЕУ. Такав институционални аранжман створен је с циљем повећања слободе деловања крупног капитала. Са друге стране, систематским мерама умањвана је способност организованог рада да се супротстави  неолибералној агресији.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)