U senci nenasilja - kako rade tehnolozi državnih prevrata

Tehnologije ,,obojenih revolucija“ koje koriste SAD za smenjivanje nepoželjnih političkih režima u raznim regionima sveta, sa jedne strane, postale su efikasan instrument realizacije geopolitičkih zadataka Vašingtona, a sa druge, globalni brend američke ,,meke moći“. Rezultati ,,revolucionarnih“ tekovina svuda se ističu kao uspeh demokratije, a ne sile, koji je postignut ne samo zahvaljujući nastojanjima najprosvećenijeg dela naroda te države, u kojoj su se ona desila, već i konkretnoj pomoći SAD i njihovih nevladinih ,,demokratskih“ organizacija.

Sve se to ukorenjuje u masovnoj svesti posredstvom tiražnih brošura američkih režisera-scenarista protestnih akcija, poput radova DŽ. Šarpa – ,,198 metoda nenasilne akcije“, ,,Od diktature ka demokratiji“ i sl. Tako se stvara privlačan imidž ,,plemenitih“ revolucionara, spremnih da izaću na barikade i da mirno, bez ma kakve nasilne akcije, svrgnu mrski i nesnosni državni režim, čiji će krah obavezno dovesti do napretka, demokratije i idealnog građanskog društva.

A kako je u samoj stvarnosti?

U stvarnosti, veličanje koncepta ,,nenasilja“ od strane zapadnih političkih tehnologa  jeste samo deo strategije prikrivanja vrlo važne, ali nepristrasne informacije od društva. Konstruiše se efektan paravan, koji vide gledaoci mnogo poznatog spektakla pod nazivom ,,obojena revolucija“. Ipak, iz njega razvija se ona prava predstava – žestoka, krvava borba radikalnih bojovnika, specijalno pripremljenih za izvršavanje provokativnih i diverzantskih akcija. Uspešna realizacija treba da dovede ili do ustupaka države ili do primene sile, koja će se sa svoje strane smatrati kao slabost vlasti i još će jače da uzdrma njene pozicije u društvu.

Način na koji se ,,obojene“ tehnologije realizuju u praksi – tokom tzv. arapskog proleća ili ,,majdanske revolucije u Ukrajini 2.0“ – svedoči da postoji početak obeležen nasiljem praktično u svim masovnim protestima i političkim akcijama, koje nam prikazuju kao ,,nenasilno odupiranje“ i pobedu ,,demokratije“.

Prema tiražnim knjigama koje se među tzv. mirnim revolucionarima smatraju kao glavni udžbenici, primena tehnologije ,,nenasilne“ borbe pokazala se uspešnom u zemljama kao Indija, imajući u vidu njeno dobijanje nezavisnosti od britanske krune, ili SAD, podrazumevajući određena postignuća afroameričkog dela stanovništva u kontekstu borbe protiv rasne segregacije. Ipak, udubivši se u istoriju tog pitanja, videćemo da Indija u doba Gandija, ili SAD u doba Martina Lutera Kinga uopšte ne potvrđuju te postulate. Upravo je nasilna borba radikalnih grupa u tim zemljama vršila pritisak na vladu, prinuđući je da promeni svoj odnos prema ovom ili onom problemu.

Verujući na reč zapadnim pristupima i tumačenjima, ljudi ne postavljaju pitanja, da li je stvarno nenasilna borba Mahatme Gandija i njegovih sledbenika uticala na odluku Londona o dekolonizaciji? Možda je jednu od najvažnijih uloga igrala upravo oružana, nasilna borba radikalnih indijskih formacija, a takođe i spoljašnji konjunkturni faktori, povezani sa gubitkom finansijsko-ekonomske moći britanske krune, koja više nije mogla da održava svoje prekomorske kolonijalne posede? Zašto se od javnosti sakrivaju pogromi koje su počinili Afroamerikanci – pristalice radikalne strategije ,,Crnih pantera“ u Baltimoru, ili dešavanja u državi DŽordžija, gde je buntovna omladina zauzela tokom jedne noći čitave kvartove i prinudila policiju da ode iz geta. Možda su baš ta dešavanja postala za američke vlasti ozbiljan stimulans za promenu politike po pitanju rasne diskriminacije?

Naravno, ,,nenasilna“ delovanja u vidu masovnih akcija neposlušnosti su se događala, ali prvostepenu, odlučujuću ulogu kod donošenja odluka od strane države, nikada nisu igrala. Gomila koja se ne opire, delujući u kontekstu Gandijevih principa, ili poziva Martina Lutera Kinga, pokazuje se samo kao slika, kao forma, koja je suštinski paravan.

Knjiški treneri budućih revolucionara sakrivaju od širokih masa postojanje surove, nasilne borbe. Pojava takve koncepcije sa naglaskom na silu, u literaturi, svedočila bi o suprotnom – o tome da, kao prvo, ,,nenasilje“ nije pobednička strategija i da te akcije, koje mase preduzimaju za realizaciju nesankcionisanih mitinga, i ,,mirnog“ zauzimanja vladinih zgrada, direktno protivreče zakonu i da će ih vlast grubo preseći. Drugo, naglašena pažnja na nasilnoj borbi, uklonila bi svaku želju kod običnih građana koji se ne slažu sa delovanjem državnih vlasti da učestvuju u toj avanturi. A to bi skrhalo planove prekookeanskih režisera koji su decenijama stvarali privlačan izgled ,,nenasilnog otpora“.

Mi dolazimo do osnovne teme, čije nepoznavanje omogućava spoljašnjim režiserima da manipulišu narodnim masama, zarad svojih sebičnih ciljeva. Uverenost građana-opozicionara u to da će parole i pozivi koji odjekuju iz usta lidera ,,pseudorevolucije“ biti realizovani, zasniva se na elementarnoj emocionalnoj manipulaciji kojoj je podvrgnut čovek koji je postao deo raznolike gomile.

Smisao tehnologije je dovoljno jednostavan – ako bi samo radikali-bojovnici, vođeni destruktivno-subverzivnim idejama, izašli da realizuju državni prevrat, oni bi smesta bili rasterani, zadržani od organa reda i uskoro zasluženo kažnjeni u skladu sa zakonodavstvom na snazi. Ipak, postojanje protestne mase od običnih ljudi, nezadovoljnih stanjem stvari u zemlji, omogućava radikalima da se pokriju njima kao štitom, da se pojave iza njihovih leđa, i na kraju krajeva, da se njihovim često opravdanim nezadovoljstvom služe u destruktivnom ključu.

Na bojištu pod nazivom ,,nenasilna obojena revolucija“ izvode se dva scenarija – operacija ,,pokriće“ ili stvaranje iz širokih masa žarišta nenasilnog, pasivnog odupiranja i ,,glavna ofanzivna operacija“, čiju nasilnu bazu čine bojovnici-diverzanti. Upravo postojanje ove dve karike u operativnom planiranju omogućava stranim režiserima da lako pribave legitimitet, preko sredstava informisanja koja su pod njihovom kontrolom, destruktivnim dejstvima po državu od strane radikala-bojovnika, koja se odvijaju paralelno sa ,,nenasilnim protestom“ ljudi na trgovima. U svetskom informativnom prostoru stvara se lažna slika, koja se označava kao glas naroda ili na primer kao ,,demokratska revolucija dostojanstva“.

U slučaju uspešne destabilizacije u državi i realizacije demontaže nepoželjnog političkog režima (pobede naredne ,,obojene revolucije“), autori poput DŽ. Šarpa koriste taj slučaj kao očigledan primer još jedne uspešne iteracije tehnologije ,,nenasilnih“ i ,,mirnih“ akcija. A tabor pseudorevolucionara puniće se novim sledbenicima tehnologije potencijalnog nasilja, ubistava i obaranja zakonite vlasti.

U savremenom svetu, u svakoj državi postoje objektivni socijalno-ekonomski problemi, i kao posledica, odgovarajući zahtevi građana za pravičnošću. Sasvim je prirodno da građani hoće vrlo brzo rešenje tih problema. Nekada je jednostavno dovoljno da budu saslušani od državne vlasti. Ipak, svaki put, kada vam predlažu da izađete na bilo koji masovni miting, šetnju ili akciju, treba da dobro odmerite sve razloge za i protiv, shvatiti i pamtiti, da predloženi momentalni odgovori ,,revolucionara“ na najsloženija pitanja državnog života jesu samo spekulacije, paravan-pokriće iza kojeg se krije njihov sebični interes.

Posebno je važno da istakne uloga razgranatih mreža inostranih NVO i takozvanih instituta za pripremu ,,demokratskih“ lidera, to jest budućih revolucionara, kao na primer Instituta Alberta Ajnštajna DŽ. Šarpa. Da li znaju srditi građani da su ti instituti širenja ,,demokratije“, gde se uče taktike ,,nenasilja“ najefikasnijim instrumentima zapadnih polititehnologa ugrađeni u paradigmu sile?

Javno se ne pokazuje, ali je nesumnjiva i značajna činjenica to da je zajedno sa DŽ. Šarpom dugo vremena radio R. Helvi koji dolazi iz obaveštajnog sistema SAD, koji je poznat po svojim surovim i nasilnim operacijama u inostranstvu, počevši od pripreme bojovnika do političkih ubistava. Na Zapadu se ne libe, da uključe svoje ,,penzionere“, ne prosto u strukture nevladinih organizacija, već i da ih direktno imenuju na rukovodeće dužnosti.  Tako na primer, direktor jedne od najzvučnijih slobodoljubivih organizaciji, poznata pod firmom Freedom House, bio je bivši šef CIA DŽ. Vulsi. Može se pretpostaviti da se baš preko takvih predstavnika obaveštajne delatnosti, a takođe i neimenovanih osoba koje rade u ,,demokratskim“ organizacijama, pod čijim se odelom kriju epolete, sa one strane okeana ostvaruje kontrola nad tobože ,,nenasilnim“ projektima koji se realizuju u drugim državama.

U poslednje vreme, u inostranstvu se sve češće čuju pozivi da se sledeća ,,obojena revolucija“ organizuje u Rusiji. I mi smo već nekoliko puta videli neuspele spektakle, postavljene prema svim kanonima koncepta paravana ,,nenasilja“ potanko opisanog u metodikama američkih režisera protesta.

Veoma je važno da se ne dozvoli da naši zemljaci koji imaju  konstruktivne pretenzije i pravedne zahteve, postanu moneta za potkusurivanje, da budu iskorišćeni od zapadnih manipulatora, koji žele da pomoću širokih narodnih masa potpale u zemlji vatru revolucije, ali da ostanu pri tome u senci ,,nenasilja“.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://iarex.ru/articles/51842.html

Autor je ekspert Instituta za strateška istraživanja i prognoze RUDN